Како тумачити сат који откуцава време до „судњег дана"

Први пут сам постао свестан Сата судњег дана у школи средином деведесетих кад ми је наставница причала о њему.

Испричала је мом читавом одељењу о огромном замаху историје, објаснивши нам да кад би све што се десило на нашој планети било сабијену у само једну годину, живот би се појавио почетком марта, вишећелијски организми би стигли у новембру, диносауруси би наступили негде крајем децембра - а људи не би крочили на сцену пре 23:30 у Новогодишњој ноћи.

Потом је упоредила овај велики откос историје са тим колико би кратка наша будућност могла да буде и испричала нам како су научници у САД помислили да имамо на располагању свега неколико метафоричких минута до поноћи.

Тада ми није пало на памет да би једног дана могао да радим на истом проблему, као истраживач у Центру за студије егзистенцијалног ризика на Универзитету у Кембриџу.

То је једна моћна прича и много година сам мислио да Сат судњег дана значи ово: да његове казаљке представљају време које нам је преостало до самог краја.

Међутим, то није сасвим тачно.

Ове године су научници одговорни за Сат судњег дана из Билтена за атомске научнике објавили годишњу процену колико су казаљке близу поноћи, 75. узастопни пут.

Сваке године ова објава истиче сложену мрежу ризика од катастрофе са којима се суочава човечанство, укључујући оружје масовног уништења, нарушавање животне средине и дисруптивне технологије.

А 2020. године, председница Билтена, Рејчел Бронсон, најавила је да су се његове казаљке приближиле армагедону више него икад пре - на свега 100 секунди (на колико стоје и данас).

Али да бисте разумели шта то тачно значи, морате прво да познајете причу о Сату, одакле је он потекао, како гледати на њега и шта нам он говори о егзистенцијалној претњи по човечанство.

Покретање Сата

Брзина и агресија којом се нуклеарна технологија развијала одузима дах, чак и онима који су блиско учествовали у њеном стварању.

Светски цељени научници Алберт Ајнштајн и Лео Силард су 1939. године писали писмо америчком председнику о томе како је напредак у нуклеарној технологији толико моћан и може да има толико крупне последице по ратовање да једна једина нуклеарна бомба „коју носи брод и експлодира у луци, може да уништи читаву ту луку."

Била је то сувише значајна могућност да би се игнорисала.

Ово писмо довело је до оснивања огромне научне, војне и индустријске сарадње, познате као Пројекат Менхетн, која је свега шест година касније произвела бомбу много моћнију од оне коју су замислили Ајнштајн и Силард, а која може да уништи читав један град заједно са свим његовим становништвом.

Свега неколико година после тога, нуклеарни арсенал могао је да уништи цивилизацију какву познајемо.

Први научници који су се забринули да би нуклеарно оружје могло да оконча човечанство били су управо они који су учествовали у првим нуклеарним пробама.

Они су се забринули да би њихово ново оружје могло случајно да запали Земљину атмосферу.

Ове бриге брзо су одбачене и, срећом по све којих се то тиче, показале су се лажним.

Ипак, многи који су радили на Пројекту Менхетн наставили су да имају снажну резервисаност према моћи оружја у чијем су настанку учествовали.

После прве успешне контролисане нуклеарне ланчане реакције на Универзитету у Чикагу 1942. године, тим научника који је радио на Пројекту Менхетн се разишао, а многи од њих су се преселили у Лос Анђелес и друге владине лабораторије како би радили на стварању нуклеарног оружја.

Други су остали у Чикагу да би вршили властита истраживања, многи од њих и сами имигранти у САД и акутно свесни међусобног преплитања науке и политике.

Они су почели активно да се организују у покушајима да безбедност нуклеарне технологије учине чвршћом.

На пример, помогли су у настанку Франковог извештаја у јуну 1945. године, који је предвидео опасну и скупоцену трку у нуклеарном наоружању, и били су изричито против ненајављеног нуклеарног напада на Јапан.

Наравно, доносиоци одлука оног времена нису уважили њихове препоруке.

Ова група касније је покренула Билтен атомских научника Чикага (или само Билтен), чији је први број изашао свега четири месеца након што су атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.

Уз подршку председника Универзитета Чикага, и уз сарадњу колега из међународног права, политичких наука и других сродних области, помогли су покретање и подршку глобалног покрета цивилних научника способних да утичу на глобални нуклеарни поредак.

На пример, он се показао изузетно успешним у успостављању „нуклеарног табуа" - у приватним разговорима, амерички државни секретар пожалио се да је „стигма неморалности" спречила САД да поново употреби нуклеарно оружје.

Одабравши да остану у Чикагу, оснивачи су сигнализирали намеру да се усредсреде на разговор са колегама научницима и припадницима јавности о политичким и етичким изазовима нуклеарне технологије, уместо да то чине са политичким и војним лидерима који су их до тог тренутка углавном игнорисали.

Они су тврдили да је притисак јавности кључан за политичку одговорност, а да је едукација најбољи канал да се она постигне.

Две године након његовог оснивања, Билтен је одлучио да пређе из штампаног билтена у формат часописа да би стекао већу читалачку публику.

У том тренутку они су ангажовали пејзажну уметницу Мартил Лангсдорф да дизајнира симбол за њихову нову насловницу, за коју је она осмислила први Сат судњег дана.

Удата за научника из Пројекта Менхетн, Лангсдорф је разумела хитност и очајање које су осећали њен муж и његове колеге у вези са управљањем нуклеарном технологијом.

Она је Сат начинила да би скренула пажњу и на хитност претње са којом се суочавају, али и зато што је веровала да одговорни грађани могу да спрече катастрофу мобилисањем и ангажованошћу - порука Сата била је да његове казаљке могу да куцају напред, али да могу и да се помере уназад.

СССР је 1949. године тестирао своје прво нуклеарно наоружање и, као реакцију на то, уредник Билтена померио је казаљке Сата са седам на три минута до поноћи.

Учинивши то, активирао је сат, претворивши га из статичке у динамичку метафору.

Сат ће се развити у симбол који, према Кенету Бенедикту, бившем извршном директору Билтена, упозорава „јавност на то колико смо близу уништењу нашег света опасним технологијама које смо сами направили. То је метафора, подсетник на опасности којима морамо да се позабавимо ако желимо да преживимо на нашој планети."

Сат се 1953. године померио још мало унапред, на два минута до поноћи, након што су САД и Совјетски Савез детонирале прва термонуклеарна оружја.

То је најближе што се Сат икад нашао поноћи у Двадесетом веку.

Гледање на Сат

Али шта ова времена и кретања стварно значе?

Иако је лако протумачити Сат судњег дана онако као што је то учинила моја наставница, као предвиђање колико је времена човечанству још преостало, то би било веома тешко предвидети и од врло је мале користи ако је ваша намера да спречите судњи дан уместо да га напросто предвидите.

Много плаузибилније читање је да би Сат требало да укаже на актуелни ниво ризика са којим се суочава човечанство, а неки су заиста то и покушали да процене.

Мартин Рис, космолог и британски Краљевски астроном, тврдио је 2003. године да „шансе нису боље од 50 одсто да ће наша актуелна цивилизација на Земљи преживети до краја овог века".

Нити је он у томе усамљен - база података такве процене ризика коју је сакупио истраживач са Универзитета у Оксфорду тренутно садржи више од 100 предвиђања разних научника и филозофа који проучавају ову материју.

Међутим, колико год да су ове процене корисне, оне су рађене као дугорочне, а не слике у реалном времену актуелног нивоа ризика.

Уместо тога, посвећени посматрачи сата као што сам ја тумаче кретања Сата судњег дана на веома различите начине.

Његов циљ није да нам каже колико је велик ризик са којим се суочава човечанство, већ колико нам добро иде у реакцијама на њега.

На пример, постоји опште слагање да је Кубанска криза из 1962. године најближе што се свет икад нашао нуклеарном рату, али тај догађај уопште није померио Сат унапред.

С друге стране, Делимична забрана нуклеарних тестова из 1963. године довела је до тога да се казаљке Сата помере уназад читавих пет минута од поноћи.

И то има смисла, макар само истраживачима егзистенцијалног ризика као што сам и сам.

Пријатељи ми се често обраћају у потрази за информацијама у периодима повећане глобалне политичке напетости, као што је дипломатска криза између САД и Северне Кореје из 2017. године или неуспех Иранског нуклеарног споразума из 2018. године.

Међутим, углавном морам да их разочарам.

Догађаји попут ових нису оно чему посвећујемо највише времена или око чега ми највише бринемо.

Штавише, то су савршено нормалне флуктуације у међународној политици и дипломатији.

Оно што брине људе попут мене је, најпре, постојање оружја за којим би лидери могли да посегну у једној таквој кризи и, друго, неодговарајуће и понекад дисфункционалне институције и оквири који би требало у томе да их спрече.

Те проблеме не изазивају индивидуалне глобалне кризе, оне су по природи системске и то је оно што Сат судњег дана заправо покушава да израчуна.

Иако нисам био до краја свестан тога у оно време, тренутак када сам се први пут забринуо у вези са Сатом судњег дана средином деведесетих поклопио се са тренутком највеће безбедности коју је човечанство доживело после Другог светског рата.

Између 1987. и 1991. године, Сат се вратио уназад невероватних 14 минута за четири године, како су смањене хладноратовске напетости омогућиле великим силама да спроведу низ међународних мера које су опет омогућиле значајну заштиту од претње нуклеарног рата.

Најистакнутије међу њима су Споразум о забрани нуклеарних ракета средњег домета из 1987. године, којим су забрањени сви руски и амерички копнени балистички пројектили са дометима између 500 и 5.500 километара, а 2.692 нуклеарних пројектила повучена из службе, и Споразум о смањењу стратешког наоружања (Старт) из 1991. године, који ће на крају довести до уклањања око 80 одсто нуклеарног оружја.

У овом тренутку је Сат судњег дана био подешен на 17 минута до поноћи и чак је био уклоњен са насловне стране Билтена атомских научника, делом зато што просто више није изгледао импресивно.

Нажалост, то стање ствари није потрајало.

Настављени високи нивои трошења на војску и све већа забринутост поводом ширења нуклеарног арсенала у Јужној Азији и на Блиском истоку значили су да се до краја деценије Сат вратио на девет минута до поноћи и наставио да откуцава незаустављиво напред.

А опет, у протеклој деценији дошло је и до много алармантнијег убрзања кретања Сата судњег дана, који се 2020. године зауставио на 100 секунди до поноћи, ближе него на врхунцу Хладног рата.

Како се то десило?

Један фактор је појављивање нових врста глобалних претњи и стални неуспех светских влада да се са њима суоче.

Билтен је 2007. године приликом подешавања Сата почео формално да узима у обзир климатске промене заједно са нуклеарним претњама.

Наравно, ови ризици прилично су другачији: нуклеарна размена ватре може да се деси у року од неколико минута, док се климатски ризици акумулирају годину за годином.

Слично, одговорност за светско нуклеарно наоружање налази се у рукама, или надомак прстију, врло малог броја глобалних доносилаца одлука, док сви ми учествујемо у климатским променама и уништавању животне средине, чак и ако се ради о веома неравноправним размерама.

Међутим, озбиљност ова два ризика, и у смислу њиховог потенцијала да изазову глобалну катастрофу и њихове вероватноће да то учине, јесу несумњиво упоредиви.

У случају оба ризика, морамо да узмемо у обзир да ли је тренутни степен глобалне иницијативе у борби против њих пропорционална озбиљности и све већој хитности потребе да се они смање.

Много година су на страницама Билтена разматрани изазови које представљају нове дисруптивне технологије и оне сада такође утичу на положај казаљки Сата судњег дана.

У њих спадају вештачка интелигенција, биолошка оружја и нанотехнологија.

Баш као и тим конкретним технологијама, наша будућност је све више угрожена укрштањем дисруптивних технологија са постојећим нуклеарним и еколошким претњама.

Други фактор за положај ближи поноћи је да, како се велики број и разноликост претњи са којима се суочава човечанство умножавају, исто се дешава и са озбиљношћу изазова у руковођењу тим ризицима.

Билтен је 2015. године померио Сат судњег дана са пет на три минута до поноћи, истакавши три кључна разлога који стоје иза тог потеза.

Као прво, све лошији односи САД-а и Русије, које заједно поседују 90 одсто светског нуклеарног арсенала, и подривање многих инструмената осмишљених да ти арсенали остану безбедни, као што је наследник Споразума Старт (Нови Старт).

Као друго, свака држава са нуклеарним оружјем све време масовно улаже у влстите системе нуклеарног наоружања, као што су замена, ширење и модернизација.

И коначно, нигде на видику не постоји глобална архитектура неопходна за борбу против климатских претњи.

Међутим, он 2016. године препознаје две могуће светле тачке, са потенцијалом да преокрену неке од ових негативних трендова: Ирански нуклеарни споразум и Париски климатски споразум.

Исто тако, он истиче да ниједан од њих није до краја примењен.

Они су 2017. године били приморани да закључе како се ситуација значајно погоршала - сјај обе светле тачке пригушен је променама у америчкој унутрашњој политици.

Уз то су ишли све бројнији докази глобалне неусаглашености између експертизе и несмотрености у вези са нуклеарним речником и вођством.

Стога су Сат померили на два и по минута до поноћи, а 2018. године су га померили на два минута због даљег погоршавања међународне дипломатије.

Време на ком Сат стоји од 2020. године - 100 секунди до поноћи - одражава пуку нестабилност глобалне ситуације и неуспех међународних институција да одговоре на откуцавајући сат егзистенцијалног ризика.

Ту је спадао крах Споразума о забрани нуклеарних пројектила средњег домета који је обележио почетак краја Хладног рата.

Иако можда више не постоји било какав јасан идеолошки раздор који покреће међународни сукоб, размере неслагања између великих сила и недостатак институција за њихово решавање делују једнако лоше као икад, а опет се начини на које таква наслагања могу да доведу до глобалне катастрофе само умножавају.

Дакле, шта је све обухватало ажурирање Сата судњег дана за 2022. почетком године?

Ту су мањкавости у начину на који се решавала пандемија.

Неуједначена реакција на ковид-19 и неуспеси глобалног лидерства у универзалној вакцинацији и искорењивању болести не представљају добар знак за превенцију егзистенцијалних претњи.

Једнако разочаравајуће било је одсуство напретка на климатском самиту ЦОП26.

Међутим, ове године је нова тема постала и све већа глобална забринутост поводом велике кризе биодиверзитета и сталног одсуства међународних напора за хватање у коштац са тим.

Ту су и даље забринутост због напетости у међународној политици, посебно између САД, Русије, Ирана и Кине, али оно што поуздано знамо је да се они сади селе и у веома стварне сукобе у сивим зонама сајбер-безбедности, дезинформација и политичке дестабилизације.

А, коначно, ту су и велике тензије између влада и корпорација у раду на вештачкој интелигенцији и другим дисруптивним технологијама, као и скорашњи неуспеси у постизању споразума о забрани смртоносног аутономног оружја.

То што се почетком ове године казаљка није померила ближе поноћи није разлог да будемо самозадовољни.

Ковид-19 могла је да буде криза која би зближила владе у раду на постизању веће безбедности по све нас, као што је то било у случају Кубанске кризе пре 60 година, али није била.

Тешко је видети како би ствари могле значајно да се поправе без још нових криза и катастрофа које би нас коначно покренуле да предузмемо нешто конкретно.

Међутим, оно што можемо да научимо од Сата судњег дана је да је наша способност да изађемо на крај са таквим кризама вероватно лошија него што икад била.

Сат још откуцава и ако не будемо успели да вратимо његове казаљке уназад, звоњава поноћи можда неће бити толико далеко.

*С.Џ. Берд је истраживач из Центра за студије егзистенцијалних ризика на Универзитету у Кембриџу. Он твитује са @CSERSJ.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог тема за нас, јавите се на [email protected]