Посао, психологија и равноправност: Људи које кажњавају због испољавања осећања на послу

У свакој канцеларији владају прећутне друштвене норме за то како се од радника очекује да се осећају у некој ситуацији и како та осећања смеју да испоље.

Оне су познате као „правила о осећањима" и толико су укорењена у нашим друштвеним и радним интеракцијама да ретко обраћамо пажњу на њих.

На пример, кад колега саопшти да се верио, правила о осећањима диктирају да покажете да сте срећни.

Кад ваш шеф каже да је тим изгубио клијента, примерена осећања била би незадовољство или чак бес.

Разочарање у вези са послом често се толерише, нарочито ако оно иде у пару са усредсређивањем на проналажење правог решења.

Али не третирају се сва испољавања осећања једнако; стручњаци кажу да оно што се сматра или не сматра „примереним" може да зависи од самог радника.

Ми већ знамо, на пример, да жене које подигну глас у радном окружењу могу да се сматрају ратоборним, док би мушкарац који се понаша исто тако могао да се доживи као предузимљив или чак лидер.

Међутим, истраживање сугерише да не постоји само родни јаз кад су у питању правила о осећањима - исто тако постоји и расна неусаглашеност.

Подаци сугеришу да кад радници друге боје коже испоље емоције, њихова осећања би могла да изазову другачију реакцију од оних кад бели радници испоље иста осећања.

То људе приморава да се контролишу на радном месту, да се осигурају да колеге неће погрешно протумачити њихове емоције, а што би могло негативно да се одрази на њихову каријеру - значајно повећавши њихов емоционални терет.

„Видите им у очима"

Више студија је током година показало да се правила о осећањима примењују другачије на мушкарце и на жене.

Доследан закључак би био: људи осуђују емоције као што су бес, туга и незадовољство много строже кад их испољавају жене него мушкарци.

Истраживачи су открили да жене које плачу на послу могу да се доживе као слабе или непрофесионалне, док људи одмах претпоставе да се мушкарци боре са спољним факторима који стоје иза суза.

Слично томе, мушкарци који испољавају бес могу често то да искористе као ефикасну менаџерску алатку да би деловали способно, док се жене доживљавају невешто или чак хистерично.

У једном пројекту из 2014. године, 170 редовних студената гледало је видео снимак завршних речи адвоката на суђењу.

Учесници су замољени да изрекну пресуду и оцене способност адвоката.

Бесни мушки адвокати добијали су највише оцене; бесне адвокаткиње добијале су најниже.

Штавише, студенти су бес жена приписивали њиховом емоционалном стању, али су зато бес мушкараца приписивали самој ситуацији.

Тешко је пронаћи прецизан узрок овог родног диспаритета, али често су криви укорењени стереотипи, као и мањак жена на лидерским позицијама, уместо искључиво на помоћним.

У скорије време су истраживања показала сличан феномен по питању тога како људи на радном месту доживљавају емоције људи различитих раса, за разлику од њихових белих сарадника.

Чак и кад се радници придржавају „стандардних" правила о осећањима, докази показују да радници друге боје коже - нарочито црне - морају да воде рачуна и о емоцијама које изазивају код других или да у противном ризикују негативне последице.

Роберт, црни медијски руководилац из Велике Британије, каже да ако се сувише занесе у радном окружењу док говори о неком пројекту, људи око њега обично другачије тумаче његову емоцију него што је била његова намера.

„Видим по њиховом говору тела и њиховим очима да ме се помало уплаше кад потпуно упаднем у страствену фазу", каже Роберт, чије презиме не објављујемо да бисмо заштитили његово радну позицију.

„Посебно кад сте црнац, мислим да вас се многи људи ионако плаше. Благо подигнете глас и видите им то у очима.

Људи не кажу ништа, али им видите страх на лицима."

Истраживачи кажу да се искуства као што је Робертово стално дешавају на радним местима и у свакодневним интеракцијама.

Студија коју је у априлу објавила Стефани Ортиз, професорка социологије са Јумас Луела надомак Бостона, показује како се начин на који се спроводе правила о осећањима значајно разликују у зависности од етничког порекла радника.

Ортиз је интервјуисала особље у факултетским ЛГБТ центрима широм САД.

Питања су била усмерена на то како администратори доживљавају њихове емоције кад особље покуша да разговара са њима о питањима расизма и дискриминације које су доживели студенти који су им се поверили.

Анализа је показала да су се бели радници који су исказали бес пред администраторима због студената доживљавани као „страствени по питању посла".

Али чланови особља обојене коже доживљавани су као „радикални", а „не као тимски играчи након што су испољили бес" у вези са микроагресијама или предрасудама које су искусили њихови студенти.

Један мексичка испитаница испричала је да су се изливи беса њеног белог шефа доживљавани као страствени, док је она упозорена да буде мање страствена зато што то „плаши комшије".

Истраживачи су закључили да несвесне предрасуде и интернализовани расизам често значе да се бес радника обојене коже и друге сличне емоције перципирају у већински белим просторима као „више претећи" него сличне емоције код белих радника.

Следствено томе, запослени обојене коже често морају значајно да потискују емоције у разговорима о раси и неједнакости или да ризикују да буду доживљено антагонистички.

„Иначе би се њихова властита траума доживела као непрофесионална или да жели да истера неки циљ", каже Чед Мандала, докторант из вишег школства на Универзитету у Џорџији, који је сарађивао са Ортиз на студији.

Социолошкиња Адија Вингфилд, у свом истраживању о правилима о сећањима, показала је да црни радници редовно контролишу изливе својих емоција не зато што су непримерени, већ због тога како те емоције могу други погрешно да протумаче.

Она тврди да правила за осећања на радном месту нису нужно установљена имајући у виду радника са обојеном кожом, тако да постоји више простора за колеге да их тумаче погрешно, нарочито кад су њихова тумачења мотивисана стереотипима.

А то може да има значајне, негативне последице.

„Ако се радници обојене коже доживе као бесни, нервозни, нестрпљиви или незадовољни, то обично може да представља велики проблем, чак и ако они нису нужно били бесни, нервозни, нестрпљиви или незадовољни", каже Вингфилд, професорка са Универзитета Вашингтон у Сент Луису, у држави Мисури, у САД.

„Али такав доживљај, посебно међу белим колегама, често може да се отргне контроли и да створи додатне потешкоће и проблеме по њих на послу."

Интервју америчке телевизијске водитељке Кејти Кјурик из 2004. године са глумцем Дензелом Вашингтоном добро илуструје овај проблем.

У интервјуу, Кјурик је питала Вашингтона за политику и да ли би „људи из Холивуда требало само да се држе глуме".

Он је одговорио рекавши: „Не знам ко су ти људи из Холивуда. Холивуд је место које има звезде на тротоару."

У једном скорашњем подкасту, Кјурик је изјавила да се после тог интервјуа осећала „непријатно" и „потресено"; она је рекла да јој је Вашингтон „скочио за гушу".

Реакције на друштвеним мрежама биле су брзе, а многи су тврдили да је тумачење Кејти Кјурик нефер и да Вашингтонов одговор није био ни на који начин неуобичајен.

Неки су сугерисали да неки бели глумац не би био доживљен као претећи да је одговорио на исти начин.

„Ми знамо да су Афроамериканци често стигматизовани као опасни и бесни", коментарише Ортез.

„Начин на који је Кејти Кјурик доживела Вашинтонову реакцију делује прилично драстично."

„Захтеван задатак"

Далекосежни ефекти различитих начина на које правила о осећањима важе за раднике обојене коже појачава емотивни притисак који они осећају.

Вингфилд каже да радници морају да жонглирају „обављање посла, повиновање правилима о осећањима и обраћање пажње да спроводе такву самоконтролу да су унапред свесни како би људи могли да их доживе.

Ту је и обраћање пажње да не дају повода за те типове перцепција, што је све, као што можете да претпоставите, захтеван задатак".

Неуспех у томе, међутим, може да има огромне последице, кажу Ортиз и Мандала.

„Сви наши испитаници говорили су о томе како су ова правила научили гледајући како се она обијају о главу других или их осетивши на властитој кожи", каже Мандала.

„И тако се све свело на учење шта не радити зато што су други људи добили отказ."

Ипак, Ортиз сугерише да уместо да терет аутоцензуре буде на радницима обојене коже, радна места морају да раде на томе да буду инклузивнија.

Савезништво и свест колега који можда имају само једног или два радника обојене коже у групи од кључне је важности.

„Ако сте један од многих а видите да се на мети нашао 'једини' током састанка или видите да се његове емоције не тумаче правилно, не чувајте то за приватни разговор преко мејла или у ходнику после свега кад ћете им рећи: 'Ох, узгред, слагао сам се са тобом'", каже она.

„Ви стварно морате да дигнете глас."

За Роберта, пригушивање емоција и даље је често, неизбежно искуство.

Чак и након што је освојио престижне награде, он зна да мора да буде пажљив кад разговара са другим руководиоцима, потенцијалним донаторима или шефовима других компанија - да „спусти лопту", како он то каже - да се његове емоције не би погрешно протумачиле.

Али он и преузима ствари у своје руке.

Ова врста инцидената на радном месту инспирисала је Роберта да почне да помаже недовољно заступљеној омладини да би лакше нашла начина да се пробије у медијској индустрији.

Он се нада да ће помоћ при диверсификацији радне снаге довести до трајних прилика, тако да радници из маргинализованих заједница и њихове разлике буду до краја прихваћени, а не само „толерисани", каже он.

„Радим са људима који немају искуства са другим културама", каже Роберт.

„Уме да буде помало обесхрабрујуће да до краја разумеју ко су."

Погледајте видео - Какоје скупље бити жена него мушкарац

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]