Спорт и атлетика: Зашто људи трче маратоне

На Олимпијским играма 1896. године у Атини, на првом организованом маратону, учествовало је 17 такмичара.

Од тада је маратонско трчање превалило дугачак пут.

Победник је трчао 2 сата, 58 минута и 50 секунди, што би данас било респектабилно време за аматера, али је чак за сат времена спорије од најбржих маратонаца данашњице.

Такође, данас много боље разумемо науку која стоји иза трчања на дуге стазе, од утицаја на здравље, па све до психолошке мотивације.

Па која је онда корист од трчања маратона и зашто су те трке толико популарне?

Од оних без шансе да освоје златну медаљу или да им име буде урезано у анале овог спорта, многи се питају зашто људи уопште трче маратонске трке.

Тренинзи захтевају велики утрошак времена, енергије и зноја, а саме трке умеју да буду веома напорне.

Па и поред свега тога, учешће у маратонима у САД-у је порасло за 255 одсто од 1980, док број пријављених за маратон у Лондону расте сваке године још од прве одржане трке, 1981. године, када је стартовало 7.747 тркача.

За Лондон се сада сваке године пријављује скоро четвртина милиона такмичара за једно од 50.000 места на трци.

Пре три године је процењено да постоји 1.298.725 тркача који су у стању да заврше маратонску трку.

Најочигледнији разлог због којег људи трче маратоне су позитивни здравствени и ментални ефекти.

И док неки људи брину због штете коју ово трчање може да произведе уколико у трку уђете неприпремљени, општа здравствена благодет значајно надилази те ризике уколико се тренинзима приступи на одговарајући начин.

Користи попут губитка телесне масе и побољшања кардиоваскуларног здравља су опште познати, али нова истраживања константно откривају нове позитивне стране бављења оваквим трчањем.

Трчање маратона, на пример, одлаже старење ваших артерија, док најновија студија коју је спровела Астрид Ро са Универзитета у Аугсбургу показује и могућу везу са побољшањем когнитивне функције и здравијим видом - као резултатом бављења маратоном.

Али како стоји ствар са психолошком мотивацијом?

Сваки тркач даје различит одговор.

Њујорчанин Мет Хаф, аутор књиге Маратонац: Шта очекивати од тренирања и трчања маратона, који је истрчао свој девети маратон током године у Берлину, каже да страст за трчањем „директно потиче од моје зависности од одложеног задовољења".

„Осећај испуњења који осетим када прођем кроз циљ тера ме да се стално враћам тркама", каже он.

„Овде постоји напредак којег нема у другим спортовима због количине времена и труда који улажете у само једну маратонску трку, што се не може поредити са појединачном фудбалском утакмицом или тениским мечом.

„Једино питање које се овде поставља је да ли можете издржати тај паклени темпо који вам омогућује да прођете кроз циљ".

Погледајте видео: Савети за оне који не воле да трче

Што се тиче осталих тркача, уздизање изнад физичких ограничења представља прави изазов.

Том Елер је глуви маратонац који живи у Есену у Немачкој.

Истрчао је 11 маратона.

У Берлину је 2019. године трчао 2:47:11 и тако постао најбржи глуви немачки маратонац.

Елер, који подучава глуве и слепе студенте, каже: „Мој животни подухват, у којем постоје озбиљне комуникационе препреке, је да трчањем маратона широм света покажем људима да чак и хендикепиране особе могу да стигну до изузетних резултата".

„За моје глуве студенте и тинејџере, ја сам узор."

Кели Бенет је асистенткиња на Харварду и њој маратони помажу да превазиђе епилепсију.

„Постојали су периоди у мом животу када ми је било толико лоше да нисам могла да се бавим никаквом физичком активношћу.

„Због тога сам, сваки пут када пређем линију циља, захвална због тог достигнућа."

Ипак, она трчи пре свега зато што је то начин да искуси и доживи друге културе.

„То је начин на који истражујем овај свет", објашњава она.

„Чврсто верујем је да је најбољи начин да доживите неки град трчање његовим улицама током маратонске трке."

Међутим, без обзира на то што сваки тркач има своје личне разлоге, постоје и неки општи трендови које су истраживачи уочили бавећи се разлозима због којих је трчање на дуге стазе толико привлачно људима.

Студија коју су спровели на академији за физичко образовање Јержи Кукуцка у Пољској открива да је „доказивање самом себи да сте способни да истрчите маратон, веома важан догађај у животу сваке особе".

Каже и да то може да утиче на њихово уверење да могу успешно да преброде и друге потенцијалне изазове у будућности.

Керис Еган-Вигер са шведског универзитета у Линдену је открила да се аспекти свакодневног живота могу опипљиво и прецизно огледати у маратонском трчању.

Она ту убраја праћење напретка током трке, као неопходност продуктивности и ефикасности.

Током интервјуисања анкетираних, примећено је да су се тркачи трудили да истакну три примарна мотиватора - слободу, достигнуће и такмичарски мотив.

Оно што није толико очигледно, открива Еган-Вигер - исцрпљујуће трчање може бити и начин уз помоћ којег ћете доћи до изграђеног друштвеног статуса.

Тиме што показујете да сте способни за трке на дуге стазе другима промовишете и сопствено здравље, продуктивност и ефикасност, тврди она.

Сходно томе, ви негујете сопствени бренд.

Овај ефекат се знатно појачава тиме што кроз фитнес апликације можете и да поделите своја тркачка достигнућа.

Ово се слаже са истраживањем Џене Гилхрист и њених колега са Универзитета у Торонту у вези улоге поноса који се јавља током тренинга или трке.

Они који су се осетили поносним због својих успеха током трчања, улажу још већи напор и проводе још више времена на својим тренинзима.

Предности жена

Нека истраживања нас наводе на то да жене боље контролишу темпо током маратона, као и да прецизније одржавају своју константну брзину.

Статистичарка и атлетичарка из Пословне школе у Копенхагену, Јенс Андерсен, сакупила је податке са 131 маратона и истраживала како различити полови савладавају успоравање трке.

Код мушкараца се види да имају оштрији пад у брзини од жена, током споријих делова трке.

Иако мушкарци постижу боље резултате на маратонским тркама, на много дужим тркама, као што су ултра-маратони, жене би могле да имају предност јер боље распоређују трзање мишићних влакана током споријег темпа, па су тиме и отпорније на умор.

Свеједно, између полова постоје разлике и на мотивационом плану.

У једном истраживању обављеном међу тркачима у Пољској, закључак је да су „жене које завршавају маратонске трке мотивисаније од мушкараца по питању бриге о телесној тежини, припадности, психолошком сналажењу и самопоуздању, али су мање мотивисане самим такмичењем".

Да ствар буде занимљивија, ова истраживања наводе и на разлике међу половима у самом трчању и темпу трке, нарочито на дугим стазама.

Опијеност трчањем

Коначно, једна од чешће поменутих мотивација за трчањем дугачких трка је и осећај који долази након трке, такозвана „опијеност трчањем".

Па шта се тачно дешава у мозгу маратонских тркача?

Сматра се да хормони под називом ендорфини играју важну улогу, али пријатан, умирујући осећај који неки људи бележе можда долази и од ендоканабионида у крви.

За разлику од ендорфина, они могу да продру и до мозга.

За време дуготрајног трчања, мозак може и да ублажи сећање на бол.

Доминика Фарли са Јагелонског универзитета у Пољској је повукла паралеле између бола који се јавља при порођају и оног који осећају маратонци.

Обе врсте бола се умањују када их се касније присећамо, што се објашњава окситоцином у мозгу који утиче на кодирање меморије, кажу истраживачи.

Начин на који се сећамо бола је посматран и кроз други контекст: ако се на другом крају претрпљеног бола налази медаља или беба, могуће је да се размере бола накнадно другачије доживљавају.

Ово можда објашњава зашто су „маратонци повратници" уобичајена појава.

Учитељица Ерин Мекбрајд је 18 пута истрчала маратон.

Први пут је то урадила 2005, када је имала 18 година.

„Била сам убеђена да ће то бити једна једина трка, да ћу маратон скинути са листе ствари које морам да урадим и да се више нећу освртати на ту епизоду.

„Али тај новембарски дан 2005. године заувек ми је променио живот.

„Од тог дана сам зацртала да ћу трчати најмање један маратон годишње, а на крају сам многе истрчала заједно са неким чланом породице".

Али мало је људи који су пример воље за понављањем овог изазова као што је то 58-годишњи тркач из Ливерпула, Енди Глен.

Он је истрчао 175 маратона у 42 различите земље.

Његов тренутни циљ је 200 маратона у 50 земаља.

Ипак, ни он није имун на муке.

„Често ме питају да ли је трчање маратона нешто лакше након свих ових трка", каже он.

„Једноставно речено - није. Последњих 10 километара трке су подједнако изазовни као што су били кад сам трчао први маратон".

Погледајте и видео о томе како се хране шампиони у маратону

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]