Корона вирус и дипломатија: Како дипломате раде у условима пандемије

Разговори о поверљивим информацијама уз џогирање, озбиљни преговори са смешним тапетама и немирном децом у позадини - све је то сада реалност за дипломате у читавом свету.

„Госпођо Меркел, имате реч".

Генерални директор Светске здравствене организације Тедрос Аданом Гебрејесус чека да немачка канцеларка укључи микрофон. Усне Ангеле Меркел се померају, али не чује се ништа осим шуштања укљученог микрофона једног од учесника конференције.

„Имамо техничке потешкоће", каже Гебрејесус. „Можете ли да позовете неког да Вам укључи микрофон?"

Меркел престаје да прича и почиње да чкиљи у екран. У кадар улази раме човека који седи поред ње који, како изгледа, покушава да реши проблем.

„Да ли ме чујете сада?", пита Меркел на енглеском и, након што је добила позитиван одговор, са видним олакшањем наставља започето обраћање на немачком.

Овог пролећа, многи поличари и дипломате имали су слична искуства када су се услови рада потпуно променили.

Молбе попут „искључите микрофон" сваки учесник видео састанка са великим бројем учесника добио је бар једанпут - укључујући и председнике држава.

„Је л' тигар ту? Одлично, почињемо"

Новинари су нови начин рада дипломата већ прозвали „Зум дипломатија".

Видео конференције одржавале су се и пре пандемије корона вируса, али сада, када су сви састанци уживо отказани, почетак и крај радног дана за многе дипломате је састанак преко Зум платформе.

Многи кажу да су већ напамет научили распоред у собама својих колега.

„Код мене се у кадру увек види мој плишани тигар, који стоји на кревету. Амбасадор увек пита: „Је л'' тигар ту? Одлично, почињемо", каже за ББЦ Аљошка Симкић, заменик шефа Делегације Европске уније у Русији.

Он додаје да је „забавно разгледати" собе колега.

„На зиду испред којег седи један мој колега виси слика некакве шуме. Сваки пут, кад он нешто прича, ја не могу очи да одвојим од те шуме".

Понекад у кадар упадају деца и мачке, а чује и лупњава у кухињи.

„Једном се на састанку десило да је моје дете ушло у собу и питало да га провозам на канцеларијској столици. Тешко је објаснити деци да је у току радни састанак.

„Али, колеге имају разумевања, пошто смо тренутно сви у сличној ситуацији", каже амерички дипломата, који је желео да остане анониман.

Дипломата каже да је Вашингтон једном организовао прес брифинг путем Зума, али уместо да на платформи одабере режим вебинара (где је питања могуће поставити само писаним путем), направили су обичан састанак.

Један новинар је заборавио да искључи звук, због чега су сви чули када је рекао: „Овај човек нема појма о чему прича".

Организатори су покушали да расветле ко је то тачно рекао, али нису успели. Зато су све новинаре мјутовали - за сваки случај.

Неколико дипломата је извукло вајду од карантина: делегати Европске уније у Русији раније су састанке са колегама из Москве увек одржавали уживо, док су са конзулатиума у Санкт Петербургу, Јекатеринбургу и Новосибирку комуницирали много ређе.

„Никада нисмо успевали да окупимо све на једном месту, а сада смо коначно то урадили", прича Аљошка Симкић.

Амбасаде су такође прешле на видео конференције и вебинаре. Према речима европских дипломата, на онлајн састанке долазило је више људи него што је то био случај са састанцима уживо.

„Имали смо 5.000 учесника на једном таквом вебинару. Никада пре нисмо имали такву посећеност.

„Осим тога, учесници су били из разних делова Русије. Раније нисмо успевали да окупимо толико људи, пошто су трошкови одржавања оваквих догађаја били огромни", објашњава овај дипломата.

Слично је и у Савету Европе: од почетка пандемије, они у просеку организују 450 видео конференција дневно, каже представник генералног секретара Савета Европе Денијел Холтген за ББЦ.

„Користимо Зум и платформу Кудо, преко које можемо да укључимо преводиоце". [исто је могуће урадити и преко Зума, што је пракса међу дипломатама Европске уније]

Истина је, тврди заменик шефа Делегације Европске уније у Русији Аљошка Симкић, вебинари „су нам већ помало досадили".

„Желимо да се срећемо са људима, да разговарамо и пијемо кафу. Ето, то нам баш фали!", говори Симкић кроз смех.

Црни квадрати

„Видео позиви утичу на тон преговора. Много се губи. Одржавамо контакт, сви имају телефон, али то је као неко дописно дружење - имаш број, али не можеш да одеш на пиво са том особом", каже за ББЦ дипломата једне од земаља бившег Совјетског Савеза, који је замолио да остане анониман, јер нема дозволе да разговара са новинарима.

Слично је и са преговорима које преко Зума воде европске и америчке дипломате. Најчешће сви преговори почињу тако што делегације излажу свој став на одређену тему, а потом сатима покушавају да разреше спорне тачке.

И ту почиње прави посао дипломате.

„Иначе се то одвија тако што прилазимо одређеном колеги за време паузе и предлажемо закулисни састанак како бисмо решили спорна питања. Тако се много тога реши, успевамо да пронађемо компромис. Али сада то није могуће", објашњава Симкић.

Он примећује да се сада „све своди на то да решимо шта се решити може". „А сва комплекснија питања остављамо за касније".

Симкић каже да су раније циљано ишли на пријеме које су организовале амбасаде, јер су знали „да ће на пријему бити човек који им треба", па су могли да поведу неформалан разговор.

Каже да је то много једноставније него слање званичних позива које је лакше одбити. „Кад лично приђеш човеку, не може тек тако да те одбије", објашњава Симкић.

Дипломата из једне од земаља бившег Совјетског Савеза каже да је његова амбасада такође одложила важна питања за касније.

„Не можемо баш о свему да разговарамо преко видео позива или телефоном, а таква питања се гомилају. Кад-тад ћемо морати да се вратимо на уобичајени начин рада и мораћемо одједном да решавамо гомилу проблема.

„А ту су још и унапред заказани састанци, који нису нигде побегли и на које ћемо морати да идемо. Имаћемо брдо посла након пандемије", закључује овај дипломата.

Наравно, дипломате су наставиле да размењују информације, колико је то могуће путем видео позива.

Међутим, неформални сусрети, који се одвијају за кулисама великим догађаја, мораће да сачекају.

Дипломате кажу да и сада имају проблем што, уколико на Зум састанку учествује пет или више људи, не успевају да направе дискусију и све се своди на читање ставова с листа.

„За мене је најтежи део преговора кад људи искључе камеру. То се ради да би се пажња усмерила искључиво на оно што се говори, али то је за мене просто ужасно", признаје заменик шефа Делегације Европске уније у Русији.

„Не могу да разговарам са црним квадратићима на екрану. Важно ми је да пратим реакције саговорника - да видим да ли климају главом или се прозевају".

Многе дипломате и преговарачи нашли су се у незавидним позицијама због пандемије: Велика Британија мора да обави преговоре о даљим односима са Европском унијом, а с обзиром на то да су преговори уживо трајали више од две године, тешко је замислити да теку глатко сада када се одвијају путем видео позива.

„Одједном сви умеју да користе нове технологије!"

Тренутно је велики проблем како водити комплексне преговоре са великим бројем учесника, нарочито ако стране имају супротстављене ставове, па треба тражити решење.

Приликом недавног онлајн састанка земаља Варшавског уговора, који представља део међународне иницијативе Уједињених нација (УН) за решавање питања климатских промена, представник афричког Судана није могао да учествује на конференције због проблема са интернетом.

Такође, када је Савет безбедности УН прешао на рад од куће, многе земље залагале су се за спровођење гласања путем видео позива - против подизањем руке.

Међутим, Русија је била против. Због тога су чланови Савета безбедности морали да се приклоне „сулудом правилу", како га је назвао естонски дипломата Свен Јоргесон - гласало се путем мејла.

Стални представник Русије при УН Дмитри Пољански рекао је да Русија „није имала намеру да прави преседан, него гласање путем видео позива није прописано статутом УН, постоје правне препреке и безбедносни проблеми, те се често дешавају багови током позива".

„Гласање путем видео позива није било најбоље решење, потрудили смо се да то избегнемо и успели смо у томе".

Европске дипломате које раде у Русији примећују да руско Министарство спољних послова раније није користило нове технологије.

„Нису волели да се дописују путем мејла. Тражили су да им се све факсира или да се лично сусретнемо.

„А сада је испало да се одједном умеју да користе нове технологије. Недавно сам са руским дипломатама имао састанак преко Зума", прича Аљошка Симкић.

Денијел Холгтен из Савета Европе каже да је прва конференција на којој је учествовао генерални секретар био Петербуршки адвокатски форум.

„Све је било сјајно организовано са технолошког аспекта", додаје.

Дипломате кажу да је свима било потребно време да се прилагоде новим околностима. Теже је било старијим дипломатама, који су навикли да све решавају очи у очи.

„Интересантно је посматрати старије како, док је камера укључена, приносе телефон уху како би боље чули", препричава Симкић.

Преговори уз џогирање

„Неко време смо се трудили да схватимо која је платформа најбезбеднија за комуникацију, а на крају смо добили списак", прича један амерички дипломата.

Он додаје да у видео преговорима такође наступају моменти, када креће разговор о поверљивим питањима.

„Како да будемо сигурни да је платформа поуздана? У таквим ситуацијама, кажемо саговорнику шта сада може да се решава, а шта ћемо оставити за касније".

Иако се за осигуравање поверљивости комуникације користе ВПН и друге методе, стручњаци кажу да ниједна није потпуно поуздана, јер стопроцентне заштите од прислушкивања нема.

Све поверљиве и осетљиве информације шаљу се путем шифрованих порука из седишта амбасаде, каже амерички дипломата.

„Шифранти су због тога до гуше у послу", појашњава он.

Симкић додаје да, кад год са неким разговара преко Зума, има у виду да садржај разговора може да стигне до било чијих ушију.

„Због тога никада не разговарам о поверљивим или осетљивим темама путем интернета", тврди.

Сарадник америчког Стејт дипартмента каже да су дипломате пронашле неуобичајене начине да преговарају о осетљивим темама - рецимо, док џогирају.

Спортске активности на отвореном у многим земљама нису потпале под забрану, а дипломате користе прилику да се сретну на трчању и попричају уз одржавање социјалне дистанце.

Врло важан елемент у раду амбасада јесте успостављање и одржавање контаката на локалу - са званичним представницима, бизнисменима, новинарима и обичним грађанима.

„Ово значи да се запослени у амбасадама често сусрећу са локалцима по кафићима, уз шољу чаја или кафе. Тај део посла није ни могуће обавити путем интернета", истиле бивши сарадник британског Министарства спољних послова Данкан Ален.

Он објашњава да су лични сусрети потребни како би амбасада што потпуније могла да представи своју земљу.

„Топ дипломате се обавезно састају у ресторанима, јер се баве политиком, за коју је невербална комуникација изузетно важна", каже Ален.

„Морају да виде један другога, да се потапшу по рамену или пољубе један другог у чело. Потребно је да виде реакцију саговорника на његове предлоге, и не само вербално, него и невербално.

„Поверење није могуће успоставити ако се гледате путем монитора", уверен је холандски стручњак за политчку историју Лук ван Миделар.

Све дипломате са којима је ББЦ разговарао кажу да једва чекају укидање мера и повратку у пређашњу радну рутину.

Први следећи међународни састанак вероватно ће бити Самит Г7, чије се одржавање за сада планира у Сједињеним Америчким Државама овог септембра.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]