Како помешана осећања могу да буду добра ствар

Аутор фотографије, Getty Images
Свакако је привлачно и има своју драж подићи високо властиту заставу и дичити се храброшћу сопствених уверења.
Кад бисте послушали политичаре или креаторе јавног мњења широм света, помислили бисте да живимо у доба непобитних тврдњи и непоколебљивих личних уверења (са или без доказа који би их поткрепили).
Али Марк О'Конел, новинар и водитељ ББЦ-ја, заступа опцију неодлучности.
На крају крајева, мало је одлука у животу истински јасно дефинисано: често постоје валидни аргументи за обе стране у расправи, а о неким питањима можемо да имамо узајамно опречне ставове.
Шта би се десило кад бисмо почели да уважавамо амбивалентност у нашим приватним животима, на нашој политичкој сцени и у нашој култури?
Крајње је време да скупимо храброст да пригрлимо несигурност и неодлучност.
Амбивалентност је саставни део људског постојања

Аутор фотографије, Getty Images
Докторка Хил Разински израелска је филозофкиња и ауторка књиге „Амбивалентност: Филозофско истраживање".
Она каже да је имати два или више опречних ставова према некој особи или ствари саставни део људског постојања.
„То је веома присутно у основи нашег делања, размишљања, жудњи, судова, љубави", каже ова филозофкиња - немогуће је разумети неку особу а да не разумете њену амбивалентност.
Од наших најранијих дана као новорођенчета, наши унутрашњи животи дефинисани су овим типом сложених и опречних осећања: бити дете истовремено значи бити испуњен љубављу и мржњом према властитим родитељима.
Амбивалентност је кључна за људску психологију; то је фундаментална и неодвојива истина о људској природи.
Може бити добро кад нисте сигурни

Аутор фотографије, Getty Images
Џон О'Конор, ванредни професор клиничке психологије са колеџа Тринити у Даблину, каже да постоји притисак да се буде оштар у вези са ставовима о свему: да се зна тачно шта мислимо о нечему, да имамо врло јасну поруку.
„Понекад, ако не пренесемо снажну поруку, нико нас неће саслушати", каже он.
Ендрју О'Хејген је биограф субјекта који је испуњен амбивалентношћу - Џулијана Асанжа. Он истиче да се, према његовом искуству, за ултра-сигурне људе често на крају испостави да греше.
„Није да нису имали добре позиције, није да им срце није било на правом месту, није да су били дивљи, глупи или несимпатични", каже он, „већ нису слушали другу страну властите природе."
Не би требало да се плашимо да саслушамо властите опречне мисли и осећања. Ствари су ретко црне или беле.
Може бити од користи кад вас дирне мишљење других

Аутор фотографије, Getty Images
Дозволити да вас лако поколеба или чак убеди мишљење других често се доживљава као знак интелектуалне слабости.
Али, заправо, није ли то само уважавање контекста и допуштање да нам нове информације утичу на неку одлуку?
Начин на који људи доносе одлуке о томе ко смо и шта мислимо о стварима сложен је процес препун компромиса и прилагођавања.
Нема ничег лошег у отвореном уму и флексибилности - то само може да нам помогне да на крају дођемо до правог закључка.
Амбивалентност нам омогућава да волимо сами себе

Аутор фотографије, Getty Images
Џон О'Конор верује да кад прихватимо амбивалентност коју осећамо према другима, можемо и ми њих боље да разумемо и истински да научимо да разумемо сами себе.
„Ако постанемо свесни мржње коју осећамо према онима које волимо и љубави према онима које мрзимо, можемо да почнемо да их видимо целовитије", каже професор.
То нам омогућује да искусимо неку особу на стварнији и потпунији начин.
Ако прихватимо да можемо истовремено да волимо и мрзимо исту ствар, то нам заузврат омогућава да више толеришемо сами себе.
Помаже нам у интеракцијама и преговорима

Аутор фотографије, Getty Images
Многи од нас сматрају да ако нисмо сигурни по неком питању, не треба ни да се оглашавамо.
Али амбивалентност може да створи простор за расправе.
Ако мрзимо нешто за шта се нека особа залаже и дефинишемо себе као у потпуности против тога на све могуће начине, онда нас двоје уопште нећемо моћи да разговарамо.
„То је крај дијалога међу људима", каже Ендрју О'Хејген.
На међународној сцени, непомирљива мишљења значе да нема простора за преговоре.
Али амбивалентност може да послужи као мост: можемо да се нађемо на средини и кажемо да на твојој страни реке има ствари које ми се поприлично свиђају. И да на мојој страни реке има ствари које би теби могле да се допадну - зашто не дођеш и бациш поглед?
Од наших лидера захтевамо да искажу одлучност и тврдоћу, али отворена амбивалентност би такође требало да се доживи као легитимна позиција. Она омогућава сусрет на средини.
Рађа креативну мисао

Аутор фотографије, Getty Images
Амбивалентност је вредна алатка у уметности и култури.
Емили Пајн - ауторка збирке есеја под насловом „Белешке себи" - каже да се у срцу њеног дела крије дух несигурности и експериментално самоиспитивање.
Емили сматра да је амбивалентност „прихватљива позиција. Осећамо се неусидрено и несигурно зато што не постоје коначне смернице, али смо истовремено на месту које дозвољава многе друге могућности."
Кад стојите усред раскршћа, сви правци делују вам једнако могуће.
А то је креативна, баш као и изазовна, позиција.
Амбивалентност може да се доживи као нека врста интелектуалне лењости и непажње, али Емили каже да бити амбивалентан може заправо да доведе до креативнијих и плоднијих начина да се упозна свет.
Уместо да погледамо неко уметничко дело и одмах помислимо „ово је сјајно" или „ово је грозно", можда треба да се усредсредимо на то како оно користи идеје које су нам непознате или каква нам питања поставља.
Амбивалентност омогућава спекулативну, продуктивну мисао, нове идеје, ново знање и нова осећања - а они нам омогућују да се развијамо.

Оригинално адаптирано са ББЦ Радија 4

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]









