Србија и образовање: Како је друштвено-користан рад постао казнена мера

Када је С.К, 15-годишњакиња из Београда, преправљала оцене у дневнику, ниje много размишљала о последицама.

Уследио је разговор са школским психологом, педагогом, прављење презентације о фалсификовању докумената, двојка из владања, али и чишћење кабинета, као обавезна мера друштвено-корисног рада.

„Није чишћење толико утицало на мене, колико оцена из владања. То је било ужасно.

„Са психологом и педагогом сам имала користан разговор јер су ми објасниле шта је фалсификовање", каже она за ББЦ на српском.

Друштвено-користан рад једна је од могућности код појачаног васпитног рада и није казна, већ мера како би деца схватила где су погрешила и које су последице, каже Јасна Гађански, директорка Основне школе „Стевица Јовановић" у Панчеву, града недалеко од Београда, за ББЦ на српском.

„Он је саставни део плана рада школе, невезано од тога да ли се ученик понаша добро или не.

„Служи као превенција насиља, за развој позитивних особина, емпатије, толеранције, групног и тимског рада", истиче Гађански.

Друштвено-користан рад је и раније постојао у школама, али су родитељи морали да дају сагласност да би био изречен као васпитна мера.

Измењеним Правилником из 2024. родитељи се обавештавају, али није потребан њихов пристанак и више ништа не могу да одбију.

Ако не желе да учествују, додаје Гађански, школа може прекршајно да их пријави.

„То је добра прилика да ученици поправе нешто кроз рад, допринесу и добију другу прилику.

„Није улога школе да кажњава децу, већ да делује васпитно", каже Саша Стефановић, директор Мреже организације за децу Србије из Ниша, града на југу Србије.

Чишћење посматрано очима ученика и родитеља

„Да је грешка то што сам урадила, схватила сам због неких других ствари, а не зато што сам морала да чистим учионицу.

„Другари и ја смо једва чекали да се то заврши", прича С.К.

Додаје да ју је чишћење сачекало и у осмом разреду, јер је имала четворку из владања због причања на часу.

„И даље чистим кабинет разредне.

„Дођем, обришем клупе, очистим под и одем на одмор", наставља она.

Другари је, каже, не задиркују и сви хоће да јој помогну.

Њена мајка, Вања Ејдус, глумица, говори да деца, када излазе из периода детињства и улазе у свет одраслих, некако „полуде".

„Са групом деце, моја ћерка је преправљала оцене у дневнику.

„Школа је супер реаговала, звали су нас одмах на разговор, али их нису само грдили или им смањили оцене из владања, већ су предузели неке кораке", каже Ејдус за ББЦ на српском.

Рад о фалсификовању морали су да читају пред свима, а више се такав преступ није поновио, додаје.

„Они су сви добра деца, то је био њихов испад, али их због тога нико није презрео, већ су нешто научили", прича Ејдус.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Од добровољног до обавезног рада

Када је друштвено-користан рад добровољан, у њему може да учествује ко год жели, организују се наставници и учитељи, а деца сама прихватају и осмишљавају активности, објашњава Гађански.

„Ако је део појачаног васпитног рада, то може да буде по два основа: за лакше и теже прекршаје.

„То су онда већ мере које прописују стручни сарадници и тим за заштиту од насиља", каже она.

Лакши прекршаји су, додаје, ако нешто случајно разбију или насиље првог нивоа, што би могло да буде, рецимо, лупање чврга.

У тим ситуацијама, одељенски старешина осмисли какав би могао да буде друштвено-користан рад.

Ако је у питању укор директора и наставничког већа, онда мере смишља цео тим.

„За све мора да постоји извештај и деца не раде ништа сама, већ заједно са другим ученицима.

„Задатак је да они схвате и усвоје друштвено одговорно понашање", прича Гађански.

Понашање је, додаје, најтеже променити.

„Имали смо ученика коме је због вршњачког насиља, између осталог, одређен и друштвено-користан рад.

„Код свих мера, важно је да одрасла особа из школе буде са њим, да има ментора, јер он сам тешко да може нешто да схвати, ако се са њим не разговара", прича она.

Додаје да се дечак на крају смирио, видео је да није све игра и шта су последице тога.

Тај дечак и други ученик, са којим је био у свађи, на крају су се помирили, упркос жељи родитеља да уопште више не контактирају један са другим.

„Родитељи немирног дечака нису се бунили, мислили су чак и да је лако то што је добио да ради.

„Некада родитељи мисле да друштвено-користан рад нема ефекат, али им никада није сметало да деца раде", каже Гађански.

Казнене мере у школама у Србији

За лакшу повреду обавезе ученика:

За тежу повреду обавезе ученика:

Извор: Правилник о дисциплинској одговорности ученика

Мера појачаног рада без ефекта

Алекса Матијевић ученик је Машинске школе у Панчеву и образује се за техничара компјутерског управљања.

У основној школи, каже, био је жртва психолошког злостављања, па је намерно поновио пети разред, како би „побегао" од одељења.

„Никада ми није изречена мера појачаног рада, али искрено верујем да на оне којима јесте, није много утицала.

„Они то виде као склањање са часа, имају слободно време, а суспензију доживљавају као мини распуст, јер онда не морају да долазе у школу", говори Матијевић.

Такви ученици, додаје он, све ће урадити само да не буду на часу.

„Самим тим што је дугачак процес решавања проблема, уклањања ученика из школе и васпитно-дисциплински рад њима допушта да раде шта хоће.

„То што ће неко да им прича нема утицај, исто као ни сам дисциплински рад, јер их то мотивише да наставе такво понашање", говори он.

Ученици се, примећује, више не плаше ничега.

„Верују да у овом систему не постоји казна за њих и једино се плаше да не прекрше закон и заврше у затвору - исто се третирају они који добровољно сређују двориште и саде дрвеће и они који су кажњени.

„Они који су направили неки прекршај треба да имају друштвено-користан рад у периоду после наставе, да им се смањи слободно време", каже овај средњошколац.

Додаје и да не постоји тренутак када неко неког у школи не исмева или не изазива.

„Грешку коју ученик направи често изазивају и провоцирају други ђаци, па би требало и они да буду санкционисани, јер само доливају уље на ватру", додаје Матијевић.

Додаје да су наставници и њему морали да укажу на грешку коју прави у основној школи и да то што ће да понавља разред није начин да се удаљи од одељења у којем је трпео злостављање.

Са децом треба разговарати

„Деца у нашој школи доста изостају и склонији смо сарадњи са ученицима и родитељима кроз саветодавни рад о значају школовања него што бисмо их кроз друштвено-користан рад приволели да заврше школу.

„Друштвено-користан рад неке више одбија него што их привлачи да редовно похађају наставу", каже Љиљана Шелмић, психолошкиња у Машинској школи у Панчеву, за ББЦ на српском.

Додаје да, када ученик направи прекршај, вршњаци брзо чују о чему је реч и ослушкују каква ће бити казна.

„Правилник нас обавезује да се сви укључимо, прикупљамо доказе, разговарамо са ђацима, родитељима, сведоцима, правимо план, а деца све време чекају да чују шта је казна.

„То је процес који траје предуго, па деца стичу утисак да се све толерише", говори Шелмић.

Њена колегиница Гордана Васић, педагошкиња, истиче да друштвено-користан рад, као мера ресоцијализације, баца сенку на суштину тог посла, а то је солидарност, емпатија и сарадња заснована на добровољности.

„Место где се стичу врлине одједном постаје инструмент за дисциплиновање у оквиру појачаног васпитног рада.

„У реду је да буде присутан, али је најважније да се са децом комуницира док раде", говори Васић.

Помоћ у библиотеци, заливање цвећа, скупљање лишћа или садња дрвећа, додаје Васић, не може да буде казна, јер то деца не доживљавају тако.

„Имали смо ученика који је рекао да му не пада на памет да чисти клупу коју је уништио лепљењем налепница.

„То је доживео као ниподаштавање његове личности и није постојао начин да га наговоримо да то уради, а на крају су га родитељи исписали из школе", прича Васић.

Школа може, додаје, да пријави родитеље центру за социјални рад и судији за прекршај, јер немају контролу над дететом.

„Тада се јавља проблем са онима који су нам савезници, а то су родитељи и ту не можемо да развијамо непријатељске односе", сматра педагошкиња.

Прилика да се промене

„Детету треба показати да неке ствари могу да се измене и поправе.

„Ученик у свим васпитним интервенцијама мора да учествује са наставником или разредним, како би исправио оно што је урадио", каже Саша Стефановић, директор Мреже организације за децу Србије из Ниша.

Када се тако постави, верује он, онда рад не делује као кажњавање, већ дете може да види како његово понашање утиче на друге ученике и наставнике.

„Треба му пружити другу прилику, да развије емпатију, да увиди на грешку ако повреди неког", говори Стефановић.

Улога школе је, додаје, образовање и васпитање и кроз тај рад пружа се прилика да се усвоје одређене вредности.

„Не доживљавам чишћење као казну.

„Али није ми више ни забавно, јер чистим већ годину и по дана", додаје девојчица.

Жеља јој је да упише Филолошку гимназију и да јој, каже, то буде нови почетак.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]