Језик: „Бате ће се жени у село сас један падеж”, књижевност на тимочко-призренском дијалекту

„По сокаци иде нека вика, трчи народ, а пред народ слика, запустимо кућу и мотику, па се ми тој кунемо у слику, а тај слика дође ни до главу, заборавимо и на крсну славу, још на шиљак ће беремо коже, опрости ни и помози боже."

Иако делује да су ови стихови тренутне друштвено-политичке стварности „прилика", реч је о строфи из песме „Слика", Мирослава Цере Михаиловића, написаној пре четири деценије на тимочко-призренском дијалекту.

„Када сам кренуо осамдесетих да пишем на дијалекту, био је то изазов и неистражено подручје", говори 69-годишњи песник из Врања, града на југу Србије, за ББЦ на српском.

„Просто је било недопустиво не упустити се у један такав, тада још експеримент."

Овим дијалектом српског језика се говори на широком простору крајњег југа, југоистока и истока Србије - од Призрена на Косову, до долине Тимока на истоку Србије.

Обухвата три дијалекатске целине и њиме се, између осталог, служе мештани Ниша, Лесковца, Врања, Прокупља, Пирота и Сврљига.

Корени књижевности на тимочко-призренском дијалекту сежу даље, до краја 19. и почетка 20. века.

Борисав Станковић, Стеван Сремац и Јелена Димитријевић неки су од домаћих књижевника у чијим се делима, у већој или мањој мери, може наићи на јужњачки говор.

„Данашњи писци на дијалекту су заљубљеници у матерњи говор, људи који се писањем боре за равноправно место сопственог дијалекта међу делима писаним на стандардном српском језику.

„Они теже да у својим књижевним делима сачувају траг онога што ће се можда изменити или нестати", говори Татјана Трајковић, професорка департмана за србистику Филозофског факултета у Нишу, за ББЦ на српском.

Нека од важнијих прозних дела књижевности на дијалекту данашњице су Аризани Ивана Ивановића, Осења и Тен'ц Виолете Јовић и Јоште чекам тај реч да ми рекне Негославе Станојевић.

У поезији се издвајају збирке песама Бате ће се жени и Село сас један падеж Власте Ценића, трилогија Сол на рану Мирослава Цере Михаиловића, Врвина за небо Зорана Вучића и Купен петл Драгана Радовића.

'Нож до коску'

Када се Мирослав Цера Михаиловић одважио да објави прве текстове у часопису Књижевна реч 1983, био је „врло обазрив".

„Хтео сам да мало ослушнем реакцију јавности, културне и књижевне, и то је наишло на добар одјек", прича врањски песник, један од пионира дијалекатске књижевности у Србији.

Без обзира на потенцијалне ризике, било је, каже, „неприхватљиво неискористити неисцрпно богатство које нуди овај говор, посебно врањска варијанта, као једна од најстаријих сачуваних старог словенског говора".

За овакав приступ се определио, између осталог, и зато што се „локалним говором може рећи оно што стандардним језиком не може".

„Много тога што оличава карактере јунака, посебну филозофију живљења и дух људи са југа, карактерологија, топонимија - то је врло сложен поступак и мора се много водити рачуна, уколико се човек озбиљно бави тиме", сматра Михаиловић.

Охрабрен првим реакцијама, Михаиловић је наставио да ствара на јужњачком говору, па je у наредним декадама објавио више збирки поезије попут Метла за по кућу, Свртка у Несврту и Крај ће каже.

Ове три дела је 2004. објединио у трилогију названу Сол на рану, за коју је исте године добио престижну књижевну Змајеву награду за најбољу књигу поезије.

Тренутно ради на четвртом делу Нож до коску, а у плану је и први роман радног наслова Књига за уже друштво, који ће делимично бити на дијалекту.

Осења, тен'ц и думе

Део књижевног стваралаштва Виолете Јовић чине приче и романи написани на сврљишко-заплањској варијанти тимочко-призренског дијалекта.

„Нисам кренула из моде или хира, то је мој матерњи језик, који сам први научила, тако разговарам са мајком и комшијама мог села Мечји До код Сврљига", говори књижевница за ББЦ на српском.

На дијалекат гледа као на нешто „најинтимније и најближе чега се не стиди", а писање на њему као „сасвим природну потребу".

„И управо из тог разлога сам решила да пробам да забележим неке приче јер има дивних људи, предела и речи у том говору којим се једино могу описати неке ствари."

Први роман на дијалекту Осења, Јовић је објавила пре две деценије.

Осења је привиђење у облику девојке у белом које се, према веровању, појављује ноћу на мостовима или поред пута, као на пример код скретања за село Јелашница код Књажевца на истоку Србије.

За разлику од њених колега, првенац није наишао на позитивну реакцију књижевних кругова.

„Било је 'шта ова ради, шта покушава, прави књижевно име на некњижевном говору, то је сељачко, сврљишки сленг'.

„Апсолутно нисам марила, јер никада нисам имала намеру да градим књижевно име и да било коме подилазим", објашњава Јовић.

Тај став су, додаје, препознали и њени читаоци, који јој се неретко усхићено јављају са коментарима попут „подсетила си ме на неке речи, вратила у детињство, плакао сам целу ноћ, тако је моја баба говорила".

Књижевни опус на дијалекту Виолете Јовић, између осталог, чине и романи Немање, Тен'ц (Вампир), Нема књига и Преображење, као и збирке прича Деда Тикине думе и Думе за сваки д'н.

Недовољна заступљеност у медијима, уџбеницима, литератури

Књижевност на дијалекту издваја језик којим се писац служи у стварању властитог дела, сматра професорка Татјана Трајковић.

„У томе лежи њена аутентичност, њен идентитетски елемент који је свима нама потребан, па и књижевном делу", додаје.

Писање на дијалекту писцу пружа могућност „потпуне слободе у изражавању и искреном исказивању мисли и осећања", успостављајући блиски контакт са читаоцем.

„Иако се та дела увек допадају публици и имају читаоце, ипак немају заслужену популарност код шире јавности и заступљеност у медијима, уџбеницима, литератури", сматра Трајковић.

Све се махом своди на помињање Боре Станковића и Стевана Сремца, додаје.

Међутим, последњих година се ствари мењају, те је све више писаца, песника и књига на тимочко-призренском дијалекту.

„Ови књижевници имају снажан осећај одговорности према матерњем говору на којем су одрастали, те желе да му се одуже тако што ће га што дуже одржавати кроз писање.

„Таквих аутора је све више, што нам говори о сигурном трајању књижевности са овог дијалекатског поднебља", тврди Трајковић.

Поред тимочко-призренског говора, у домаћој књижевности се спорадично срећу и дела и одломци на другим дијалектима српског језика, попут шумадијско-војвођанског или косовско-ресавског.

„Нека наша монументална дела, попут Горског вијенца и Петријиног венца, дијалекатски су обележена, а и народна усмена књижевност има дијалекатске карактеристике, па и наш први речник Српски рјечник Вука Караџића", додаје професорка.

Дољевачка књижевност на дијалекту за децу

Власта Ценић, професор српског језика у пензији, у песничке воде је упловио 1987, у години јубилеја - два века од рођења реформатора српског језика Вука Караџића.

Путујући по селима општине Дољевац, код Ниша, са етнолошком секцијом коју је оформио са ђацима, сакупљао је лирске песме писане на народном језику југа Србије.

„Хтео сам да покажем Вуку, који није био у овим крајевима, тај наш језик, мелодичан и специфичан по акцентима и неким старим речима које лепо звуче и зраче", говори Ценић за ББЦ на српском.

Потом је и објавио прву збирку поезије за децу Штрапке, написану у јужноморавској, лесковачкој варијанти тимочко-призренског дијалекта.

Проширена верзија је средином деведесетих издата у Нишу, под називом Бате ће се жени, по истоименој песми која је обележила Ценићеву песничку каријеру.

Програмом „Бате ће се жени у село сас један падеж", који је слично именовао додавши му још наслов друге његове књиге, посетио је многе библиотеке у Србији.

„Био сам и на северу, до Сомбора, где дечица нису разумела сваку реч, али су осетила мелодију, динамику и топлину - тај говор југа свуда долази", прича Ценић.

Дијалекат и народни говор, каже, „морамо чувати јер је он наш извод из матичне књиге рођених и лична карта коју, ако човек изгуби, кида конце са пореклом и идентитетом".

„Јесте модерно доба и нове генерације не разумеју сваку реч, али морамо их макар мало приближити томе, да тај говор не омаловажавају, не зову га сељачким и да му се не подсмевају, као што многи чине."

Докторске дисертације и пијачни матрапази

Поезија Мирослава Цере Михаиловића налази се на страницама школских уџбеника, мотив је семинарских радова на факултетима, а чак је и једна докторска дисертација на Хумоболтовом универзитету у Берлину брањена на овој теми, тврди песник.

„Испоставило се, мимо свих мојих очекивања, да то има неке ефекте које нико није могао да претпостави кад сам почињао са радом", додаје Михаиловић.

Један од највећих проблема са којима се суочава јужњачки говор, по њему је што се „доживљава као средство забаве и постизање хумористичких елемената", путем телевизијских серија и програма.

„То је много сложенија прича и управо је супротно. Колико је мудрости изречено на том говору, сентенци, о томе би могле студије да се пишу."

И Виолети Јовић смета како се говор и људи из њеног краја приказују на телевизији.

„То је углавном неки полусвет, пијачни матрапази, што кажу моји Сврљижани, који имају јефтин и прост хумор.

„Онда се све то везује за југ, да смо ми људи који су недорасли савременим трендовима, прости, неиживљени, малограђани, што уопште није тачно", оцењује генерална секретарка Универзитета у Нишу.

Тај говор је, каже, „и за срећу, и за тугу, и није само виц и пошалица, већ се врло озбиљне теме и ситуације могу казати тим језиком".

Власта Ценић напомиње да је књижевност на дијалекту тема и научних скупова и радова.

„У почетку смо радили бојажљиво, а сада схватамо да је то вредност коју препознаје и наука, што је јако важно", сматра Власта Ценић.

У Србији постоји и неколико фестивала дијалекатске књижевности и стваралаштва на народном језику, попут лесковачког „У ритму дијалекта" и нишког „Преображењског појања".

Дукат на језику

Каква је будућност књижевности на дијалекту? Углавном непредвидива.

Михаиловић каже да се „језик стално мења и развија", па његови Врањанци већ данас не говоре као пре неколико деценија.

Али дух језика још живи, као и локални изрази које, додуше, омладина углавном не зна.

„Сачувати понеку реч као дукат на језику, украс, току, дијамант који је угљеник што је имао стрпљења, а то важи и за језик", указује књижевница Виолета Јовић.

Иако „техника гута светске језике", а „народни језик губи битку пред налетом англицизама, жаргона и сликовног изражавања младих", Власта Ценић сматра да „дијалекат неће нестати" и да ће макар „остати записан у тим драгоценим књигама".

„У минут до 12 се армија људи који чувају дијалекат пробудила, активирала и, бавећи се том књижевношћу, из пепела грчевито успела да извуче неке лепе речи.

„И не да им да згасну", закључује Дољевчанин.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]