Србија, језик и Велики Извор: Ороти изворски да та цјал свјат разбере - Говори изворски да те цео свет разуме

„Добар ден, азе сам Данијела Стојковић. Родена сам ваф Зајчар, а живјала сам до релативно скуру ваф село којо се вика Велики Извор."

Овако звучи када се 33-годишња адвокатица представи на изворском говору, карактеристичним за њено село, смештено на истоку земље, неколико километара од родног Зајечара и бугарске границе.

Згребало (грабуља), кубе (шпорет), мљако (млеко), чушка (паприка), зелето (купус), чиреши (трешње), мија (ми), вија (ви) и тија (они) само су неке речи којима комуницира неколико хиљада људи из само два села у Србији.

Поред Великог Извора, овај говор заступљен је још у месту Дубље код Свилајнца, где га називају дубљански.

Због великог броја заједничких речи и сличности са српским, бугарским, па и македонским, провејава мишљење да је у питању дијалект ових језика.

„Специфичност говора села Велики Извор налази се у бројним одликама старословенског језика које су сачуване у говорном облику", објашњава наставница српског језика Марина Станковић, пореклом из Великог Извора, за ББЦ на српском.

Наводећи неке од карактеристика овог говора, филолошкиња каже да је изворски задржао „полуглас који је нестао из старословенског језика" много раније, као и да у појединим облицима речи нису извршене гласовне промене непостојано А и прелазак Л у О.

Сличан говор постоји у бугарском селу Гољам Извор, одакле, према појединим тврдњама, потиче део становништва Великог Извора у Србији.

Изворски као матерњи

Као код многих других Великоизвораца и Данијели Стојковић прве речи биле су на изворском.

„Мени је то био матерњи језик.

„Ја сам прво научила да причам на изворском, после у предшколском, па у школи научиш српски", говори она за ББЦ на српском.

Каже да је ова двојезичности знала каткад да јој направи проблем у детињству јер није увек успевала да раздвоји српски језик и изворски говор и неретко их је мешала.

Временом је ова баријера уклоњена, па јој се сада то ретко дешава, осим услед разговора са блиским људима када „убаци неку изворску реч".

Иако живи у Нишу, овај јединствени говор користи често, посебно када разговара са сестром или родитељима.

„Скоро ми се десило да ме је колега из канцеларије први пут чуо како причам са мојима и пошто није знао да имамо посебан говор, баш му је било чудно", прича Данијела.

У њеној породици су, истиче, сви пореклом Изворци, тако да се комуникација, одвија искључиво на изворском.

Тако је и када се нађе са пријатељима из Великог Извора.

„Кад се видим са другарицом из основне, која је такође студирала у Нишу, аутоматски крећем на изворском, то ми је природно, не могу да причам са њом на српском."

Изворски говор и новинарски посао

„Морам да ида, тука ми је колега новинар, работи прича од изворски език", заваљен у тросед дневне собе дугододишњи новинар Раде Стојчић из Великог Извора прекида везу.

Поручио је пријатељу преко телефона да му је у госте дошао колега који ради причу о изворском говору, који је први и једини избор, када се разговара са људима из села.

Међутим, каже да није одувек тако било.

До Другог светског рата у доњем крају, где живе досељеници са Косова, говорио се српски језик, док је данас ситуација далеко повољнија по изворски говор.

„Горњокрајци су изгледа били убедљивији, па сада сви причају тим говором", осмехујући се говори некадашњи новинар Радио Зајечара.

И њему је богатство познавања два језика некада знало да представља терет.

Сећа се да му је било изузетно тешко на почетку каријере, посебно када је „требало стати пред микрофон".

„Дешавало ми се да истрчи великоизворска реч јер сам размишљао на изворском, па онда у глави преведем да би се изразио на српском", додаје.

Каже да је то за њега био „велики хендикеп" у односу на колеге из „српске говорне средине", али је убрзо савладао и ове препреке.

Поред стресних, било је и забавних ситуација са изворским говором, о чему говори и једна ситуација са терена.

Наиме, једном приликом је требало да се јави директно у студио Телевизије Београд из Великог Извора са саговорником, локалним пољопривредником.

Док су чекали да се намонтира опрема, не слутећи да је веза успостављена, земљаци су развезли причу на изворском.

„И тек чујемо из Београда - кидај Зајечар, мешају се Бугари", присећа се кроз осмех Раде Стојчић ове интересантне приче из друге половине 1980-их.

Велико село Велики извор

Велики Извор се налази на неколико километра од Зајечара и бугарске границе и представља једно од највећих села Зајечарског округа.

Иако су трагови живљења на територији Великог Извора забележени вековима раније, под овим именом се први пут помиње крајем 18. века у аустријским изворима.

На његово тло су се досељавале разне етничке групе.

Староседеоци су Тимочани - Срби који су населили средишњи део села, да би им се потом у доњем крају придружили досељеници са Косова, такозвани Косовљани.

Последња већа група која је населила горњи крај дошла је, према наводима бројних научника, између осталих и највећег српског географа - Јована Цвијића, из околине Тетевена, у централној Бугарској.

Они су наводно бежећи од турске одмазде у 18. веку пребегли у источну Србију.

На територији општине Тетевен, налази се и село Гољам Извор (Голям Извор), удаљено осамдесетак километара североисточно од Софије, где је, према наводима појединих лингвиста и хроничара, заступљен говор исти или сличан оном из Великог Извора.

Поједини истраживачи пак тврде да су такозвани Тетевенци пореклом из македонског града Тетова.

У село су се касније досељавали и Руси, Роми, Пироћанци, Власи, Торлаци и други, чији говори су, према мишљењу лингвиста, такође могли утицати на изворски.

Према попису из 2011. године у Великом Извору живи 2.399 људи.

Српски и изворски у клинчу

За разлику од оца, коме је овај говор матерњи, Саша Стојчић се не сећа да ли је прво проговорио српски или изворски.

„Чини ми се да сам паралелно оба, јер и дан данас за столом са мамом причам на српском, а са татом на великоизворском, поготову кад се свађамо", говори млађи Стојчић, такође новинар.

Његова мајка је у Велики Извор дошла с крајњег севера Србије, из банатског места - Српског Крстура.

Са његовим дедом, а њеним свекром је, каже Саша, комуницирала на српском, док је баба била „тврђа струја".

„До задњег дана јој се обраћала на изворском, а мама одговарала на српском", додаје.

Његов отац Раде каже да су ретке снаје, удате у Великом Извору, које не говоре изворски, а једна од њих је, истиче, његова супруга.

Она је, додаје, на почетку направила неколико грешака, после чега се зарекла да више неће да га говори.

„Баба је питала на изворском: 'каде свекар ти?', што значи 'где ти је свекар', што је у њеној глави било 'где су ти све карте', јер су се претходно вече картале.

„Мама је показала на фијоку, па се баба насмејала и наставила даље", препричава Саша.

Други пут је његов деда за ручком рекао „јаш те", на српском - „једите".

Уследио је одговор „јам те", што на изворском значи „једем те".

„Тата се убацио да испадне мангуп и рекао 'доста мене једеш немој да ми једеш и оца', а мама је само додала 'сад и никад више'", препричава њихов син смејући се.

Међутим, једном приликом ју је ипак чуо како преко телефона прича са пријатељима из Бугарске на изворском.

„Питао сам је 'па ти знаш?', а она: 'како да не знам, када живим овде дуже од тебе, бар годину дана."

Шта кажу лингвисти и филолози?

Изворски говор био је тема дипломских и семинарских радова и многи лингвисти су се њиме на неки начин бавили.

Међутим, делује као да није постигнут коначни договор по питању његовог порекла и постанка.

Покојни магистар лингвистичких наука професор Станко Митић у његовој књизи „Говор Великог Извора" изнео је тврдњу да је „несумњиво, великоизворски говор словенског порекла", та да „језички корени припадају општесловенској заједници".

„Великоизворски говор је најближи шопским, призренско-тимочким и северномакедонским говорима, а најудаљенији је од косовско-ресавских говора, односно, српског књижевног (стандардног, новоштокавског) језика и јужномакедонских говора", наводи магистар Митић у његовој књизи.

Он је такође дошао до закључка да овај говор има бројне посебности које други (јужно)словенски језици попут старословенског, бугарског, македонског, српског, хрватског и словеначког немају.

Марина Станковић, наставница српског језика у једној београдској основној школи каже да, према језичким одликама, изворски садржи елементе старих екавских говора.

„Звучи веома архаично, има елементе бугарског и македонског језика (постпозитивни члан), као и речи из руског језика и турског порекла", истиче рођена Изворка.

Њена сусеткиња и колегиница Ана Милојковић у документарном филму Радета и Саше Стојчића - „Говор покорио језике" каже да се језик њеног краја „развијао у складу са српским језиком до 14. века".

„А потом због територијалне подељеност и контакта са бугарским језиком, били смо изоловани и гласовне промене које су се вршиле у српском у Великом Извору нису извршене.

„Тако смо задржали полугласнике који су се изједначили, као што је био случај у српском језику, али се затим нису мењали, и задржали смо вокално л, које није прешло у у - као код речи слнце, па немамо сунце", говорила је Ана Милојковић.

Изворски говор такође нема азбуку, ни писмо, али је зато, наводи Митић у књизи, сачувао „у свом (знаковном) фонетском систему изговор полувокала - тврдо ъ и меко ь".

Ова слова, као и слово ѕ - које данас постоји само у македонској азбуци и има фонетску вредност - дз, избачена су после Вукове реформе српског језика, али су се одржали у изворском говору.

Писани трагови о овом говору налазе се у неколико збирки песама, монографија и књига о Великом Извору.

Мештанин овог села Предраг Цачевић прикупио је грађу и за „Великоизворски речник".

Аутор је Радету Стојчићу дао овлашћење да може да га објави и тренутно у електронској форми чека средства за штампање.

Дубљански

Готово идентичан говор изворском постоји и у селу Дубље, надомак Свилајнца у централној Србији.

Кључна разлика између ова два говора је у називу.

Мештани поморавског села га називају дубљанским, а не изворским иако корене вуку управо из Великог Извора одакле су се крајем 18. века, наводно бежећи од турског зулума, доселили на тај простор.

Међутим, зуб времена није ослабио везу између ова два села, па су тако њихови житељи и данас у сталном контакту, док се последњих деценија и организовано посећују.

„Сви имамо пријатеље у Великом Извору и кад год се чујемо користимо телефоном тај језик", говори за ББЦ на српском Александар Јаковљевић из Дубља.

У његовој кући се такође прво учио дубљански, па потом српски.

Практикује га, каже, стално - на фудбалским утакмицама, састанцима и сеоским зборовима.

„Из моје генерације сви причамо на том језику, једино кад дође неко са стране онда прелазимо на српски", говори 52-годишњи Дубљанин.

Међутим, приметио је да „данашња омладина" последњих година, како каже, под утицајем друштвених мрежа „ретко хоће да прича дубљански".

„Ја имам сина од 28 и ћерку од 17 година и они разумеју кад причамо, али не желе да комуницирају на том језику", закључује Јаковљевић.

Искуства изворског зета

Они који се први пут сусрећу са изворским говором често, каже Данијела Стојковић, помисле да је посреди влашки језик, заступљен на истоку Србије.

То се десило и њеном супругу Милошу.

„Ништа га нисам први пут разумео", говори Данијелин супруг, за ББЦ на српском.

Временом се ситуација побољшала, додуше, не у потпуности.

„Ми смо осам године у вези, три у браку, стално смо у Великом Извору, али ја њену тетку и даље не разумем јер много брзо прича и мислим да користи неке речи које Данијела не користи", додаје Милош Стојковић, такође адвокат.

У богатом речнику изворског говора пронашао је бројне интересантне термине, а посебно га одушевљавају они којих нема у српском језику.

Тако му је, рецимо, занимљива реч „дештеја", у преводу ћерка, или „вали дш" што значи „пада киша".

Изворски говор последњих година доста учи поред Данијелиних сестрића, када им се, на пример, њена сестра обрати са „јала насам" (дођи овамо) или „не диркај това" (не дирај то).

„Кад чујем 'момчето' (момак), тада знам да ме нешто оговарају", додаје осмехујући се.

Деца мешовитих бракова

У татиној радној соби, до деке на троседу седи и Сара Стојчић која је до њене седме године живела у Великом Извору, где се свакодневно сусретала са људима који причају на изворском.

Каже да разуме овај говор, али га не користи.

„Кад сам овде са свима разговарам на српском, док сви око мене причају изворски и подразумева се да их разумем, али не узвраћам на том језику.

„Криво ми је због тога, али таква је била ситуација", објашњава студенткиња новинарства у Нишу за ББЦ на српском.

Њен тата Саша сматра да је то код деце из „мешовитих бракова", односно тамо где један од родитеља није из Великог Извора, чест случај јер се са њима првенствено комуницира на српском.

Међутим, Сара каже да планира да надокнади пропуштено.

„Мислим да треба да се сачува и сматрам да је моја одговорност донекле да научим и да знам то да причам, не само да разумем", истиче она.

Борба за опстанак

У Великом Извору још живе млади људи који говоре изворски, због чега њена будућност, барем у неком краћем периоду, није упитна.

Ипак, код најмлађих генерација, уколико им оба родитеља нису одатле, изворски говор углавном није матерњи.

„Мој тата учи сестриће и он им прича на изворском, али тешко могу да превале, по једну реченицу, две", говори Данијела Стојковић о деци њене сестре чији муж није Изворац.

Данијела и њен супруг за неколико месеци очекују принову, коју ће свакако учити овом говору.

„Ја сам поносна на то, то је нешто што нас разликује и стварно не бих волела да се то изгуби", додаје адвокатица.

Њен комшија Саша Стојчић је оптимистичан по овом питању и каже да „ако нестане Великоизвораца, нестаће и великоизворски".

Сличног мишљења је и њихова земљакиња Марина Станковић.

„Све док се буду чували обичаји и говорници га активно користили, постојаће великоизворски говор", закључује наставница српског.

Погледајте видео о полиглоти из Северне Македоније

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]