Жене и насиље: Шта је репродуктивна контрола и колико је честа

Ана*, мајка тинејџерке, никада није хтела децу.

Њена породица имала је другачије жеље.

„Супруг је отворено рекао да неће бити са мном ако не будемо имали децу.

„Моја мајка је говорила да су породица и дете једино што нас остварује и да без тога жена не постоји", прича Ана, која сада има 43 године.

Пре него што је добила ћерку пре 12 година, она је имала неколико трудноћа које су се завршиле побачајем.

„Ниједна од тих изгубљених трудноћа није била довољна да неко каже - у реду, не мора.

„И даље се желело, без обзира на последице по мене. Тако у неком тренутку постанете робот. Дужност вам је да будете мајка. И то тако треба, и то тако мора, и тако радите. Као војник."

Искуство кроз које је Ана прошла није ретко и припада феномену о коме се у западним земљама, пре свега Америци, све више говори - репродуктивној контроли.

„Репродуктивна контрола или репродуктивна принуда подразумева непоштовање репродуктивних права и одлука жене, као што су одлуке о трудноћи, рађању, контрацепцији", каже Јелена Ракић, која је у Србији прва истраживала овај феномен.

Поред притисака да жена остане трудна, репродуктивна принуда обухвата и притисак да жена абортира, забрану или бацање контрацептивних средстава, скидање кондома током секса без пристанка жене.

Испитанице које су учествовале у истраживању Јелене Ракић, које је укључило онлајн узорак, потврдиле су у мањем или већем броју да су се сретале са овим понашањима.

Јелена Ракић каже да је свака од ових ставки вид насиља.

„Ми смо научили шта је физичко, психичко, сексуално и економско насиље.

„Још тешко препознајемо репродуктивно насиље, које јесте веома присутно, не увек у најстрашнијим облицима, али је ту", наводи она.

Директорка Аутономног женског центра (АЖЦ) Тања Игњатовић потврђује да жртве насиља које су позивале АЖЦ СОС телефон повремено причају о репродуктивној принуди.

„Жене о томе најчешће говоре тек када их ми питамо јер се репродуктивна контрола често не препознаје као вид насиља", каже Игњатовић.

'Нешто се дешава, а не знамо шта'

Ана каже да ни данас није свесна да се њено искуство зове репродуктивно насиље.

У периоду када су неке од најважнијих особа у њеном животу очекивале да постане мајка, није препознавала колики је то био притисак.

Она је после рођења ћерке прошла кроз велику епизоду постпорођајне депресије.

Да није било тога и проблема који су пратиле трудноћу, верује да би након рођења првог детeта убрзо дошло питање „А кад ће друго?".

Она додаје да, из садашње перспективе, „деца јесу нешто најлепше на свету", али да у тренутку када је остала у другом стању, нити је желела да има децу, нити је себе видела као особу са децом.

„Жена често остане у другом стању јер то мушкарац уради врло намерно, а о томе се тек никада не прича.

„За трудноћу су увек 'криве' жене", каже Ана.

Жене које су учествовале у истраживању Јелене Ракић најчешће су се сретале са притиском да остану трудне тако што им је партнер говорио да ће их оставити или да ће наћи другу жену уколико не затрудне.

Релативно често је било и убеђивање да не треба да користе контрацепцију, али и уклањање кондома током секса без њиховог знања.

Поједине испитанице су наводиле и да их је партнер натерао да имају сексуални однос без кондома како би остале трудне.

Истраживање је забележило и ситуације у којима је партнер забранио или бацио женама пилуле за контрацепцију, али их и приморавао да абортирају.

Укупно посматрано, од 196 испитаница старости од 18 до 63 године, репродуктивну контролу доживело је 40 одсто.

Пошто је истраживање рађено на онлајн узорку, оно се не може сматрати репрезентативним, односно његови резултати се не могу пресликати на целу Србију.

Јелена Ракић објашњава да је почела да се бави овом темом подстакнута искуствима из непосредног окружења.

„Из разговора са другим женама, видите да се нешто дешава, а не знате шта је то", каже Ракић, која ради као доценткиња на Факултету Константин Велики у Нишу.

Круг насиља

У потрази за објашњењем, Ракић је наишла на истраживања на енглеском рађена, пре свега, у Америци.

Термин репродуктивна контрола први пут је употребљен релативно скоро - 2010. године, у раду који се бавио женама жртвама партнерског насиља.

Аутори су се запитали зашто жене које су искусиле партнерско насиље имаjу лошије репродуктивно и сексуално здравље у поређењу са женама које нису имале такво искуство.

Како би пронашли одговор, урадили су дубинске интервјуе са жртвама, откривајући да се већина суочила са насилним и ненасилним притисцима да остану трудне, абортирају или роде дете.

Овакво понашање назвали су репродуктивна контрола.

Јелена Ракић објашњава да се данас у литератури поред назива репродуктивна контрола користи и термин „репродуктивна принуда".

Њено истраживање, као и истраживања из света, показују да су репродуктивној контроли чешће изложене жене које се већ суочавају са другим видовима насиља.

Тању Игњатовић ово не изненађује.

„Насилници су склони да контролишу многе аспекте живота жене.

„Ком насиљу ће жена бити изложена зависи и од њене старости и од процене насилника где је жена најрањивија", каже Игњатовић.

'Кад ћеш да родиш?'

Проценат жена у свету које су изложене репродуктивној контроли се разликује, а у неким случајевима иде и до 74 одсто, наводи Јелена Ракић у научном раду.

Колико су жене у Србији изложене репродуктивној принуди, не зна се.

Биљана Степанов, директорка Центра за подршку женама, каже да нам недостаје „велико репрезентативно истраживање које би показало све облике притисака на жене".

„Ми који радимо са жртвама насиља знамо за примере репродуктивне принуде.

„Међутим, какви су примери праксе у здравственим установама, код гинеколога, да ли жене уопште говоре о нежељеним трудноћама, то не знамо", набраја Степанов.

У Америци се управо гинеколозима препоручује да обрате пажњу на репродуктивну принуду.

Удружење акушера и гинеколога тако наводи да би ови специјалисти требало периодично да разговарају са пацијенткињама о томе да ли су изложене партнерском насиљу, репродуктивној и сексуалној принуди.

Јелена Ракић верује да је репродуктивна принуда много чешћа него што се мисли.

„Ми живимо у друштву у коме стално чујемо питања кад ћеш да се удаш, кад ћеш да добијеш дете, па кад добијеш прво, кад ћеш да добијеш друго.

„Ако немаш дете, шта ти било шта вреди? За друштво ниси нико и ништа ако се ниси 'остварила' као мајка", наводи Ракић.

Тања Игњатовић такође скреће пажњу на шире окружење у коме се репродуктивна принуда дешава.

„Ми кажемо да жена има право да донесе слободну одлуку о рађању, али ако погледате шта је контекст, није увек слободна.

„Заједница очекује од жена да се понашају на одређени начин. Жена која се супротставља репродуктивној принуди не супротставља се само партнеру него и стандардима и очекивањима окружења", каже Игњатовић.

Тешко се препознаје, још теже осуђује

Да се о репродуктивно насиљу не говори, али и да се тешко препознаје, заједнички је став саговорница ББЦ на српском.

„Чујемо да жене кажу 'немамо хлеба да једемо, а он хоће дете', повезујући репродуктивну контролу са неким видом економског насиља", каже Биљана Степанов.

Тања Игњатовић објашњава да репродуктивна принуда може бити и „досадно, упорно, понављање истих ствaри", чиме се ствара притисак.

„То може бити и понашање или давање посебног значаја некој теми, на пример мушкарцу не одговара да користи кондом под изговором да је алергичан или да не може да ужива.

„Желећи да изађе у сусрет партнеру, жена одустаје од онога што је њен стандард, не схватајући да је то вид контроле", каже Тања Игњатовић.

Она наводи и друге ситуације у којима жена губи контролу над рађањем.

„Не оставља им се избор колико деце и у ком размаку ће имати, него рађају једно, друго па и треће у кратким размацима, остајући код куће, изоловане, док партнер поставља своје механизме контроле", наводи саговорница ББЦ на српског.

За разлику од прикривенијих облика принуде, неке ситуације врло јасно показују да су жене изложене насиљу.

Скидање кондома током секса без сагласности жене кривично је кажњиво у одређеним државама и то као силовање.

Јелена Ракић објашњава да то у Србији није случај, иако је било предлога да се Кривични закон промени.

„Србија је као потписница Истанбулске конвенције била у обавези да измени свој Кривични закон тако да силовање не подразумева само употребу принуде.

„То није урађено, а објашњење је било да је такво дело тешко доказиво", каже Ракић истичући да верује да би се другачије размишљало када би мушкарци били већином жртве силовања.

Она, међутим, додаје да и по постојећим законима, репродуктивна принуда може бити кажњива.

„Да би се то десило, људи би морали да знају да постоји репродуктивна контрола и како она изгледа", каже Ракић.

На основу сопственог искуства које је обележило њен живот, Ана каже да је најбоља заштита само једна.

„Када вам жена каже да нешто не жели, то треба озбиљно схватити."

* Због заштите приватности, Ана није право име саговорнице ББЦ на српском. Њен идентитет познат је редакцији.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]