Србија, насиље у породици и забрана приласка: „Може да ме упуца и са 50 метара"

Прекривена модрицама и у страху за сопствени живот и живот чланова њене породице, Наташа* је ушетала у полицијску станицу.

После три пуна дана физичког, психичког и вербалног малтретирања, које није било прво у низу, пријавила је тадашњег партнера.

Од тада је прошло скоро годину дана, судски поступак за насиље у породици је и даље у току, а на снази је једногодишња забрана приласка и комуникације Наташином бившем партнеру.

„И поред тога сам се осећала несигурно у Србији и отишла сам из земље.

„Забрана прописује да не сме да ми приђе ближе од 50 метара, али он и са те даљине може да пуца на мене и да ме убије", прича Наташа, пореклом из једног мањег града у Србији, за ББЦ на српском.

Драгана Коларић, суткиња Уставног суда, каже да је број убистава у породичном насиљу забрињавајуће висок.

„У пракси се дешавају случајеви у којима након изречених хитних мера забране приласка долази до убиства чланова породице.

„Оправдано се поставља питање да ли су надлежне институције предузеле делотворне мере да спрече насиље и заштите жртве иако су имале сазнања да је насилник претио лишењем живота", истиче Коларић, иначе и професорка Криминалистичко-полицијске академије у Београду, за ББЦ на српском.

Министарство унутрашњих послова (МУП) је 18. маја, на Дан сећања на жене жртве насиља, саопштило је да је од почетка 2023. изречено 11.164 хитних мера.

„Изречено је 3.497 хитних мера привременог удаљења учиниоца из стана и 7.667 мера привремене забране приласка и контактирања са жртвом.

„МУП је отворио телефонску линију 0800-100-600 која је бесплатна и доступна 24 часа преко које се на нивоу целе Србије могу пријавити случајеви насиља", наводи се.

Додаје се да је од почетка године забележено скоро 1.600 кривичних пријава за насиље у породици.

Али неке пријаве су се завршиле и убиством, акао што је последњи случај фемицида у Новом Саду, седамнаести у првих пет месеци 2023.

Светска здравствена организација дефинише фемицид као „убиство жена зато што су жене", а Уједињене нације као „убиство жена и девојчица повезано са полом".

'Осећала сам се небезбедно'

Наташа је годину и по дана живела са бившим партнером.

У почетку је био „диван према њој".

„Био је болестан када смо почели да живимо заједно и неговала сам га, али чим је оздравио, почео је пакао", каже.

Било јој је забрањено да користи телефон, а могла је да се чује само са братом и ћерком.

„Нисам смела без њега да изађем из куће, а морала сам да добијем дозволу и да одем до оближње продавнице.

„Био је болесно љубоморан и за њега су жене нижа бића - мушкарци, животиње, па жене", каже.

Претио је Наташи, њеном брату и детету да ће да их убије.

„Говорио ми је да нећу жива изаћи из његове куће", каже.

Иако се одважила на то да га пријави, каже да нема велика очекивања.

„То је човек који није наиван ни безопасан, провео је велики део живота у затвору.

„Али сви га познају у граду и има јаке везе", наводи Наташа.

Наишла је на саосећање приликом пријаве у полицији, али каже да ту емоцију у даљем поступку није осетила.

„Инспектор ми је рекао шта се буниш, шта си тражила с њим, знаш ко је он.

„Тужилац ме је питао што се не помирим са њим", наводи.

Прву забрану приласка је тражила одмах по пријави и изречена је на месец дана.

„Када је истекла, почео је да ми шаље поруке и његови пријатељи су ме звали", присећа се.

Тада је са адвокатом отишла у полицију и поново тражила забрану, која је поново изречена на 30 дана.

Три месеца од пријаве је било прво саслушање код тужиоца, када је њеном бившем партнеру изречена мера забране приласка и комуникације на годину дана.

Оптужница је подигнута у марту, по интервенцији Министарства правде, после дописа који им је Наташа упутила.

Прво рочиште је било заказано за мај, али њен бивши партнер се није појавио уз потврду лекара, и оно је одложено за два месеца.

„Све то време се слободно шета по граду иако има досије, није стављен у притвор, нити су одређене јаче мере заштите.

„Мени није јасно да човека, који има репутацију као он, не ставе у притвор или било шта", каже Наташа.

Додаје да је била заштићена једино првих седам дана по пријави, које је провела у сигурној кући, а после је „пуштена сама на улицу".

Како функционише забрана приласка?

У Србији је, на основу четири закона, на различите начине регулисана забрана приласка и комуникације.

Иако суштински сличне, разлика је у дужини трајања, последицама кршења прописа и државним органима који је доносе.

Доступне мере су:

Хитне мере

Суткиња Коларић каже да насиље у породици бележи успон у последњој деценији.

Доношењем Закона о спречавању насиља у породици, 2016, полиција добија нова овлашћења.

„Прво је довођење и задржавање грађана, од којих прети опасност да ће у будућности учинити насиље у породици, у просторије полиције.

„Друго је изрицање хитне мере приведеном лицу, када процена ризика указује да постоји непосредна опасност од насиља у породици", објашњава.

У питању су хитне мере привременог удаљења из стана, као и привремене забране контактирања са жртвом насиља и приласка.

Осим урађене процене ризика која указује на непосредну опасност од насиља у породици, судија додаје да постоји још један услов за изрицање хитних мера.

Насилник мора да буде присутан у просторијама полиције у време доношења наређења.

„Хитне мере полиције трају 48 часова од момента уручења и суд их може продужити на предлог јавног тужилаштва на још 30 дана.

„У том периоду, који се не може скратити, тужилаштво и суд имају обавезу да одлуче да ли има места продужењу хитних мера и да спроведу поступак", наводи.

Додаје да се могу продужити само оне хитне мере које је изрекла полиција.

„Како се показало у досадашњој пракси, мера привременог удаљења учиниоца из стана по правилу се не изриче самостално, већ увек уз меру привремене забране контактирања са жртвом насиља и приласка", објашњава Коларић.

Законом је предвиђена казна затвора од 60 дана уколико се прекрши хитна мера.

Како је у Београду обележен Дан сећања на жене жртве насиља:

Забрана приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја

Ова заштитна мера је предвиђена Законом о прекршајима.

Суткиња наводи да се она изриче како би се починилац спречио да понови прекршај или да настави да угрожава оштећеног и може да траје до годину дана.

„За њено кршење се одговара исто као и за прекршај због којег је одређена, у овом случају казном затвора.

„Она не може да се изрекне без писаног предлога полиције или усменог захтева жртве приликом саслушања", објашњава.

Мере заштите од насиља у породици

Хитне мере, по правилу, треба да претходе мерама заштите прописаним Породичним законом из 2006. године.

Суткиња објашњава да се не види сврха доношења и продужења трајања хитних мера ако се не уведе пракса подношења тужбе за одређивање мера заштите после тога.

„Закон о спречавању насиља у породици то није прописао као обавезно, тако да се, као и до сада, оставља на вољу јавном тужилаштву и центру за социјални рад да доносе процену када ће поднети тужбу.

„Пракса нам показује да они то ретко чине, готово у занемарљивом броју случајева", каже судија.

Породичним законом је и јавно тужилаштво добило овлашћење за покретање поступка, поред жртве и њеног адвоката, а суд може да одреди једну или више мера заштите:

Суткиња објашњава да је поступак у спору за заштиту од насиља у породици нарочито хитан.

„Прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду.

„Другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од петнаест дана од достављања жалбе", објашњава.

Додаје да закон дозвољава да се мере заштите продужавају све док не престану разлози због којих су одређене.

Забрана приближавања и комуникације са оштећеним

Уколико је учињено кривично дело, онда се поступак води на основу Кривичног законика и Законика о кривичном поступку.

Првим је предвиђено кривично дело насиље у породици.

„Оно се састоји у угрожавању спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице.

„Подразумева примену насиља, квалификовану претњу, или дрско и безобзирно понашање", наводи.

Квалификована претња значи да је она конкретна, као и да се жртва због тога осећа угрожено.

Тада се прописује мера безбедности забране приближавања и комуникације са оштећеним, као врста кривичне санкције.

Коларић каже да суд овом мером може учиниоцу кривичног дела да забрани:

Суд одређује трајање ове мере које не може бити краће од шест месеци нити дуже од три године.

'Ипак сам оптимиста'

Наташа по изласку из сигурне куће није могла да се запосли.

Стално је стрепела и имала осећај „да јој бивши партнер дише за вратом".

„Не могу да радим ни да се концентришем.

„Сви ми имамо трошкове, не могу да дозволим да ме фамилија издржава", наводи.

Каже да су јој у центру за социјални рад понудили једнократну помоћ од 10.000 динара.

„Осим што се на телевизији прича о заштити жена и да жене треба да пријаве насиље, све остало не функционише.

„Што се тиче полиције, тужилаштва и суда у мом граду, бивши партнер је мене за ових годину дана могао милион пута да убије", каже Наташа.

Утисак да систем не функционише каже да је стекла и због судског процеса.

„Мој предмет се развлачи већ годину дана зато што је бивши партнер узео најјачег адвоката.

„Дошла сам у полицију у модрицама и узнемирена, не знам шта ту има да се истражује толико", наводи.

Оптужница за насиље у породици је подигнута девет месеци после Наташине пријаве.

„Само се надам да ме ваљда неће пронаћи, доћи и убити ме.

„Али велики сам оптимиста, кажем - преживели смо, могло је бити горе", наводи.

На питање да ли је нека институција бринула о њој и проверавала да ли је безбедна, кратко одговара да није.

„Свесно сам сама предузела мере пошто сам видела да од полиције нема користи.

„Једино су ми помоћ понудили познаници из полиције, приватно", наводи.

Суткиња Коларић објашњава да хитне мере, које су првенствено биле изречене у Наташином случају, не штите само жртве насиља, већ и насилнике.

„Оне их спречавају у чињењу и понављању насиља и стога их штите од тежих законских последица", наводи.

Ако заштита жртве насиља потраје, полиција има и додатне задатке:

Шта је фемицид:

Шта после забране приласка?

Наташа се жалила полицији да се осећа небезбедно и док јој траје забрана приласка.

Каже да су јој рекли да не могу ништа, пошто до новог напада није дошло.

„Није ме напао данас и јуче, али нико не гарантује да ме неће напасти сутра", каже.

Њен утисак је да ју је сада спасио стицај околности у животу њеног бившег партнера.

„Вратила му се болест и имао је велику породичну трагедију.

„Није могао себи да приушти луксуз да буде усредсређен на мене, али да је био доконији…", наводи Наташа и не завршава реченицу.

Биљана Степанов, из Центра за подршку женама, каже да по истеку забране приласка више не постоје законски механизми за заштиту жртава.

„Постоји реална могућност да се тада повећа ризик по жртву, не само од понављања насиља већ и од фемицида.

„Разлог томе је што после истека забране нико не зна тачно шта се дешава са насилником", објашњава она за ББЦ на српском.

Додаје да није познато ни шта би могли бити могући окидачи за насиље.

„Он њу може да сретне на улици са другим партнером, види њу и дете, контактира са другим члановима породице, чује нешто или можда директно или индиректно дође на њено радно место", наводи.

Степанов каже да би требало да се успоставе контролни механизми, као што су процене ризика.

„Требало би да се прати шта се дешава, да се слуша жена која најбоље зна шта се њој дешава, да ли поново осећа страх или сматра да су она или дете угрожени.

„То је важно поготово у случајевима кад насилник излази из затвора, и у том тренутку се појављује у средини и окружењу жртве", наводи.

Објашњава да тада немамо поновљено дело насиља, али да се жртва осећа изузетно небезбедно, уплашено и поново преживљава све.

Додаје да се процене ризика сада раде само приликом пријаве насиља.

„Тада се бележе највећи ризици по жртву, да ли је било претње оружјем, да ли насилник има оружје у поседу, да ли се жртва осећа уплашено, да ли је он у близини или не.

„У односу на то се изричу хитне мере и одлучује се да ли се покреће поступак", објашњава.

Степанов наводи да у Србији постоји Стратегија за спречавање и сузбијање родно заснованог насиља којом је предвиђен рад са починиоцима.

„Али за то је потребна њихова сагласност.

„Требало би да постоји законски механизам који би их обавезао да похађају програме за елиминацију насиља", наводи.

Суткиња Коларић наводи да сви надлежни посебну пажњу морају посветити оним случајевима насиља у породици где су жртви упућене претње смрћу.

„Не треба заборавити да су хитне мере само једна у низу мера које су предвиђене законским прописима.

„У случајевима где је учињено кривично дело са елементима насиља, након изрицања хитних мера, ако су испуњени услови за одређивање притвора, полиција треба да ухапси осумњиченог и да га уз кривичну пријаву доведе јавном тужиоцу", објашњава.

Додаје да је хапшење овлашћење полиције, а не јавног тужиоца, те да полиција има обавезу да га примени ако су испуњени законски услови.

„Не можемо са сигурношћу тврдити да до убиства не би дошло да је полиција ухапсила осумњиченог и суд одредио притвор, али би то време и рад надлежних државних органа утицали на учиниоца, надамо се у позитивном правцу", закључује суткиња Коларић.

*Наташа није право име саговорнице и њен идентитет је познат редакцији.

Ако трпите насиље или знате неког ко га трпи, позовите:

Према Закону о спречавању насиља у породици, свако мора да полицији или јавном тужиоцу пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега.

Државни и други органи, организације и установе обавезни су да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега.

Надлежни државни органи и центри за социјални рад дужни су да у оквиру својих редовних послова препознају насиље у породици или опасност од њега.

Препознавање може да произађе из проучавања пријаве коју је било коме поднела жртва насиља, уочавањем трагова физичког или другог насиља на жртви и других околности које указују на постојање насиља у породици или непосредне опасности од њега.

Јавни тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од њега, дужан је да пријаву одмах проследи полицијским службеницима, да би они о томе обавестили надлежног полицијског службеника.

Извор:Закон о спречавању насиља у породици, члан 13

Како Сомборске шнајдерке „зашивају" ране породичног насиља:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]