Светски дан становништва: „Која мука вас је навела овде", ББЦ у сеоским пустињама на југу Србије

„Добар дан, која мука вас је навела овде?", пита ме збуњено мушки глас.

„Добар дан, тражим село Голешница", одговарам.

Мршава силуета у друштву црног пса оставља алат близу прашњавог трактора и полако ми прилази.

„Нашли сте га, ја сам Бобан, али овде нико не живи", каже човек продорних зелених очију, и даље зачуђено,

Осим људи, нема ни табле са називом села, само оронуле куће и климаве ограде.

У Голешници, према последњем попису из 2022. нема ниједног становника.

И ово село није једино у Србији.

Милан Кркобабић, тада министар без портфеља за регионални развој, данас на челу Министарства за бригу о селу, покренуо је 2019. оснивање Националног тима за препород села Србије, заједно са Академијским одбором за село Српске академије наука и уметности (САНУ).

Израђен је „Национални програм за препород села Србије" како би се подстакло оживљавање ових насеобина у Србији.

Свако ко жели да ужурбаност града замени селом добија од државе 1.200.000 динара - нешто више од 10.000 евра.

Тренд напуштања руралних средина се, пак, наставља, па је према званичним подацима велики број сеоских пустиња на југу Србије.

Блатњави пут међу непокошеним ливадама

До села Голешница, код Алексинца, на 24 километара од Ниша, највећег града на југу Србије, не може се доћи тек тако.

Приградског аутобуса нема, а колима се најдаље може стићи до места Копривница.

„Голешница? Има је на мапи, никад нисмо били, али возимо", одговара ми диспечарка локалне такси службе.

Мапа учитава пут, али је недовољно проходан за четвороточкаша.

„Одавде не могу даље, да је мој аутомобил ишао бих, али је службени", слеже раменима таксиста, извињавајући се.

Скученим и блатњавим путељком међу непокошеним ливадама настављам пешице.

Стаза је дуга 18 километара и испресецана поломљеним грањем, на којем се назиру тракови трактора.

По земљаном путу које сунчеви зраци непрестано прже, прође по која корњача, а тишину ремети и рој упорних комараца.

Нема ни дашка ветра.

После 50 минута спорог хода кривудавим макадамом стижем до дрвене ограде, симболичног почетка села.

Бобан је на овим путељцима одрастао уз баку и деку, чувајући стоку.

После њихове смрти, покушавао је да одржава имање, али се у међувремену разболео, те је све распродао.

„Било је јако село", присећа се за ББЦ на српском, гледајући у околни коров.

Од 60 кућа, колико их је некада било, остало је тек неколико.

Обрасле су коровом, жбуњем, окружене непокошеном травом.

„У продавницу се ишло до оближњих места, мада има воде јер извор никад није пресушио, а и шумска служба пролази.

„Могао је пут да се уради, али није, и штета је, много гора места су се одржала", каже сетно.

Разговор прекида звук трактора.

За црвеном машином је Далибор, иза њега, чврсто се придржавајући, седи Радослав у војничкој мајици.

Ишли су по дрва, отпоздрављају Бобану и радо прихватају да ме возе натраг.

Док тандрче мотор трактора, чини ми се старијег од мене, Радослав се присећа детињства у Голешници.

„Имали смо и школу, али се срушила, остала је само плоча, па смо морали да идемо до околних места.

„Чували смо овце, краве, свиње, живело се некако, али не вреди, пут је лош, удаљен си од лекара, нема увек струје, када падне снег, не можеш да мрднеш", говори гласније, савијајући главу како би избегао грање које долази у сусрет.

Родно место напустио је пре 40 година, како каже, због посла и сада одлази када му треба која грана за огрев.

„Сви смо отишли", додаје помало огорчено.

На једном од пропланака види се и очувана црква.

„Некада је читаво црквено двориште било пуно, посебно лети, а сад не дође ни двоје", добацује Далибор, не скидајући поглед са волана.

После 20 минута труцкања по макадаму, назиру се први обриси Копривнице, а допире и звук аутомобила.

Следеће место на путу до Алексинца је Тешица, где се Радослав и преселио.

Тврди да је једно од развијених места у крају, поносно додајући да имају и сауну.

Из села у село

Између пописа 2011. и 2022. године, на подручју Нишавског округа број становника смањен је за нешто више од 32.000 и то углавном на сеоском подручју.

У Манастиру на обронцима Сићевачке клисуре, 12 километара од Ниша, живи само четворо људи.

Неизбежна станица на путу до Манастира је село Просек.

Спарину јулског дана прекида звук воза.

Асфалтираним улицама прође по који старији мештанин, док млађи возе старе бицикле.

Радни је дан, а на вратима зграде месне заједнице виси катанац.

У Просеку живи око 400 људи, али је и то упитно, каже ми љубазни радник локалне продавнице, услужујући редовну муштерију.

Велики број староседелаца села Манастир преселило се управо овде.

Један дека и гајде

Међу онима који су Манастир заменили Просеком је и породица Младеновић.

Иза одшкринутих врата њиховог дома у Просеку провирују каблови.

Радослав је нахранио живину, а његова супруга Мира поспремала башту.

„Становници су се у Манастиру до Другог светског рата махом бавили пољопривредом, после је кренуо узлет индустрије и људи су напуштали село и одлазили тамо где има посла, тачније фабрика, углавном према Нишу", објашњава она за ББЦ на српском.

Они су се одселили пре 50 година, али и даље са сетом памте одрастање по каменим путељцима Манастира.

„Много нам је било лепо, ми смо имали струју одмах после Првог светског рата, жене су се дружиле баш код уличне сијалице.

„Ми млађи окупљали смо се да љуштимо кукуруз", препричава Мира Младеновић за ББЦ на српском.

У омањем дому културе учили су да плешу.

„Један деда Мика нам је свирао гајде, а ми бисмо му давали тадашње алуминијумске паре што су плутале по води као бакшиш.

„Кад он више није могао, доносили смо радио или грамофон, али није било исто", говоре малтене углас.

Школу су похађали у околним местима, удаљеним и по неколико километара, пробијајући се често непроходним шумским путевима.

Радослав је завршио за вариоца, Мира је радила као дактилографкиња. Обоје су сада у пензији.

„Све мање могу да се старам о овом цвећу, стара сам, стигле године", додаје ова 89-годишњакиња.

Не жале се, имају две ћерке, унуку, а и доктор им је ту, у селу.

До родног места одлазе само до гробља, једном у неколико месеци, и то трактором.

„Мада је асфалтиран пут, па може и аутом", кратко кажу.

'Осим зидара, других мајстора овде није било'

Тај асфалтиран пут, међу папратима је проходан, али и узак.

Манастир и Просек дели око три километра.

После Другог светског рата, у селу је живело 122 људи.

Данас у њему углавном бораве махом Нишлије, који су од староседеоца купили куће и, на темељима старих, направили викендице.

Приградског саобраћаја и школе и даље нема, као ни лекара.

Дрвена велика ограда, са уклесаним знаком добродошлице, која води до викендице породице Џунић, на самом је улазу у село, са десне стране.

Викторија и Мирослав су желели да пронађу место где ће моћи да се осаме и одморе.

Она је предавала енглески на факултетима, а он је радио у Електронској индустрији (ЕИ), у то време једној од јачих фирми у Нишу.

У посебном тексту прочитајте шта се десило са ЕИ Ниш.

„Била је шума и њива али нама се допало, одушевила нас је природа, те стене и мирис мајчине душице и одлучили смо да купимо земљу.

„Осим зидара, других мајстора овде није било, моја супруга је смишљала, а ја сам носио камење и стене.

„Ујутру бисмо зором устајали да видимо како по дану изгледа оно што смо претходне ноћи правили", прича усхићено Мирослав Џунић, инжењер у пензији, за ББЦ на српском.

Њихова башта је 2010. проглашена за најлепшу у Србији и поносно ми показују плакету на зиду.

Шест месеци годишње су у селу.

До Ниша сиђу само по потреби, овде имају дуго тражени мир.

„Бежимо из града и, да смо млађи, одавно бисмо се преселили у село", додаје Викторија.

Разговарали би они још о, како кажу, њиховом Манастиру, али их деца чекају на ручку у граду.

Због година, нису више тако брзи и полетни и не воле да касне.

Три века дуге историје

Село Манастир нераскидиво је повезано са манастиром, прича јеромонах Игњатије Ђорђевић.

„Неколико породица са Косова обновило је урушену манастирску цркву из 17. века када су основали село око ње, 100 година касније.

„Мештани су потом реновирали цркву 2002. подигли су и парохијски дом, који је истовремено служио и као зграда сеоског одбора, место за дружења, повремене локалне ликовне колоније и песничке вечери", каже , старешина манастира за ББЦ на српском.

На неколико метара од манастира живе Бранислав и Гордана Ђорђевић.

Он готово свакодневно долази да упали свећу - пре 20 дана преминуо им је син.

Млађој ћерки оставили су стан када су се преселили у Манастир.

„Жена иде и до гробља, али ја не могу, дођем овде и буде ми лакше", говори дрхтавог гласа, не скидајући тамне наочаре.

Седи под крошњом дрвета, ослањајући се на штап.

„Све што сам радио, радио сам због деце, а сада....", не завршава реченицу.

Ипак, сталожено наставља причу о напуштању градских улица.

У место су се заљубили, шетајући, пре нешто мање од пола века.

Купили су мали плац, који су током годинама проширили.

'Небески рај'

Село је још 1977. имало свега четири стална становника, присећа се Бранислав.

„То је била јазбина, змијарник, коров, црвена земља, али са извором са ког и данас људи пуне балоне водом и носе у град, јер боље од ове нема.

„Имао си монофазну струју, могао си само нешто да скуваш", присећа се Бранислав.

Тада 33-годишњак, он је мешао бетон и камен, а супруга му је помагала.

Тако су оградили кућу, поставили 1.300 тараба, засадили парадајз и јагоде.

Више од 20 година чували су коке носиље и продавали јаја на једној од пијаца у Нишу.

„Тако смо прехранили и школовали децу, имали смо око 200 кокошака, које су давале око 190 јаја.

„Плате су нам биле мале, а узимали смо кредите да средимо овај наш небески рај", каже овај 79-годишњак.

Читав радни век провео је у нишком Позоришту лутака као декоратер, а супруга је радила у банци.

Оштре зиме са снегом до колена нису их спречавале да зором крену из Ниша како би у селу нахранили стоку.

„Овде ако не дођеш десет дана, већ креће урушавање.

„Ево, Столе доктор умро, а имао је фантастичну башту, али нема ко да води рачуна и све је зарасло, ћерамиде пропадају", показује руком у даљину.

Последњих година, током зимских месеци сем њих у селу борави још један човек.

Али није увек било тако пусто.

„Раније су се људи скупљали кад су литије или првомајски уранак, па буде и музике, они су држали тај дух, а сада долази по неко, велики број њих је умро", прича Бранислав.

Некада је и поштар био редовнији.

Рачуне и пошиљке сада углавном оставља у продавници у Просеку.

Ђорђевићима је син једном у три дана доносио све што је потребно: од лекова до алата.

'Седнем и помислим колико ми је лепо'

Прошло је подне, али је у дворишту породице Ђорђевић, сређеном попут апотеке, свеже.

Гордана залива цвеће, плеви мали повртњак у ком има око 20 стабљика парадајза, а ту су и јагоде, само за унуку.

Када заврше са послом, одмарају се за главним столом пуним папира, под импровизованим кровом од дасака.

Тик уз дрвени прозорски рам је и стари радио, сат са термометром и новогодишње сијалице.

Гордана је раноранилац и воли да ужива у свежем ваздуху и звуку птица уз кафу и цигарету, док је Бранислав љубитељ чаја и љуте хране.

Направили су и печењару, а лети се купају напољу водом из бојлера постављеног у дворишту.

„Покосим траву, седнем и помислим колико ми је лепо", стидљиво изговара она.

Пали нову цигарету, а другу оставља поред пиксле.

„То је за сина", изговара шапатом и брише очи пуне суза.

У скромној соби испуњеној црно-белим фотографијама, на комоди је модерни телевизор.

„Гледам само каубојске филмове, обожавам их. И спорт, жена гледа са мном", каже он, видевши да ми је поглед застао на савременом уређају.

„За Ра(д)нички (клуб из Ниша) навијам, како је говорио мој син", и очи му на тренутак опет испунише сузе.

Испија пуну шаку лекова, дневну терапију, и довикује супрузи полушаљиво: „Хоћеш да спремиш пасуљ сутра, годишњица нам је брака?".

„Ћу ти спремим", одговара му она из кухиње.

Град им, кажу углас, не недостаје.

„Јутрос сам била да потражим мајстора за фрижидер, али је мени оно доле гротло, лудница.

„Овде имам мир, тишину, ваздух, зеленило - овде се продужава живот", каже Гордана одлучно.

„Увече седнемо и слушамо птице до касно у ноћ, па шта ти више треба", додаје Бранислав.

Иако се не познаје са Горданом и Браниславом из села Манастир, Бобан из Голешнице слично мисли, а и мотив због којег обилази трошну кућу је исти.

Кад год може, каже, упали трактор и дође.

„Допада ми се овај мир, имам светло, донео сам акумулатор, слушам радио, цепам дрва, поспремим шта могу и пре мрака се вратим, али моја породица никада не долази.

„Овде дуго нема никог, сви су се иселили", говори он тихо.

Погледајте причу о црвеном селу на југу Србије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]