Србија и миграције: Како је село на истоку Србије ушло у Европу, а да то ни Брисел, ни Београд не знају

Ако на путовању кроз Источну Србију, возећи од Неготина до Кладова, скренете десно ка Дунаву, наићи ћете на добар друм поред којег је уредно посађен дрворед, а потом и на таблу на којој пише „Добро дошли у европски Љубичевац".

Док се питам шта повезује Европу и Љубичевац, прилазим центру села кроз неколико уских, уређених и чистих улица, поред којих се уздижу високе месингане ограде, које у сусрету са јунским сунцем одбијају заслепљујућу светлост.

Иза њих се неуспешно крију стотине квадратних метара огромних модерних кућа на два, три или четири спрата, а на неким од њих су постављене камере и гипсани чувари домаћинстава на врховима капија.

Крију се и мештани, само доста успешније, помислих после пређених неколико стотина метара на којима нисам срео никога, али онда наилазим на старијег Љубичевчанина са качкетом на глави, који ми показује пут до центра села.

Тамо затичем десетине мештана који су присуствовали служби поводим сеоске славе Света тројица, али ово није уобичајена слика, пошто су у село пристигли радници из иностранства, објашњава мештанка Гордана Васиљевић, која са супругом држи једину продавницу у селу.

„Од новембра до марта ово је мртво село, младих нема, јер су сви отишли углавном у иностранство", каже трговкиња, чији су синови такође напустили Љубичевац.

У Љубичевцу је 2011. званично живело 364 људи, показали су подаци пописа становништва те године, али данас оних који целу годину проводе у селу има „око 100", а домаћинстава више од 300, каже за ББЦ на српском Милош Божановић, председник месне заједнице.

Мештани су сами финансирали изградњу путева и уређење села: Божановићев претходник Љубомир Гушатовић покренуо је ту иницијативу, а он је и прогласио Љубичевац „европским" због великог броја мештана који раде у иностранству, каже садашњи први човек села.

Како се Љубичевац преселио у Европу

Од краја Другог светског рата до 1991, у селу је било више од 1.000 становника, а највише (1.562) их је било током пописа 1981.

Најдрастичнији пад забележен је између 1991. и 2002, када је од 1.366 становника села, њих чак 908 напустило ово место, према званичним подацима.

Тада их је остало 458, а у наредних 10 година још готово 100 мештана је отишло из села.

Међутим, подаци не одговарају реалној слици данашњег Љубичевца, кажу мештани.

Право стање најбоље оголе зима, снег и мраз, када у овом месту надомак Кладова остају само они који немају другу адресу, каже Гордана Васиљевић.

Док у месној заједници процењују да око 100 мештана проводи читаву годину у Љубичевцу, Гордана тврди да их је мање.

„Зими нас нема више од 60 у селу, сви су отишли и ретко ко ми и уђе у радњу.

„Имали смо пре две девојке које су отишле у Кладово и долазе понекад викендима, па сада младих више уопште нема", прича ова 55-годишњакиња.

И њени синови кренули су истим путем - један се одселио у Кладово, а други у Данску.

„Зими се окупља у продавници нас десетак, мало се дружимо, спремамо храну и то је то", препричава.

Разговор накратко прекидамо пошто је неко на вратима продавнице.

Испоставиће се да је то Братислав, Горданин супруг, па настављамо причу утроје.

На питање како је зими у Љубичевцу, овај човек седе браде каже да га „нико не би приметио да го прошета по селу".

Објашњава да раније није било тако, иако су Љубичевчани још током 1960-их почели да одлазе у печалбу.

„Осамдесетих су постојале четири продавнице и три кафане, тада су овде долазили да раде из Украјине и Румуније, а сад је остала само ова продавница", каже Братислав.

Како је „европски Љубичевац" обновљен еврима и данским крунама

Званична валута у Љубичевцу је српски динар, али у неформалним разговорима мештани чешће спомињу евро или круну, валуту у Данској, земљи у којој живе многи родом из овог села.

Испред продавнице срећем Илију Белегића, 72-годишњег пензионера, док у гепек малог зеленог аутомобила пакује пиће које је управо купио.

Живи у Аустрији дуже од 40 година, а лета често проводи у родном Љубичевцу, прича он.

Илија објашњава да иза изградње путева и инфраструктуре стоје становници села који живе у иностранству.

„Давали смо сви по 350 евра, свако домаћинство, и направили смо путеве на предлог тадашњег председника месне заједнице Љубомира Гушатовића", објашњава он.

Присећа се да је пре пола века, када је са породицом живео у Љубичевцу, било много више људи, али и далеко мање средстава за пристојан живот, па је четири члана његове породице „спавало у 10 квадрата".

Данас је ситуација другачија - куће су велике, модерне и богате, али у стотинама новоизграђених квадрата не спава нико.

Лети, када је Илија углавном ту, долазе гастарбајтери на одмор, па је слика нешто веселија, тврди он.

„Ми из Аустрије углавном долазимо у јуну, из Данске највише у јулу, а ови из Француске претежно у августу", објашњава Белегић распоред повратника у „европски Љубичевац".

Док разговарамо, наилази крупнији седи човек, запутио се у продавницу, али стаје да се накратко поздрави и поразговара са мештанима.

Каже да се зове Драгиша Тунић, а из села је отишао 1977. у Данску, где је радни век провео као професионални возач.

Сада лета често проводи у Љубичевцу, где гради породичну кућу у коју ће се можда једног дана преселити са супругом.

„Углавном сам са мајсторима око куће, радим, градим - још годину, две и завршићу је", прича овај 66-годишњи пензионер, па руком показује на околна дворишта и куће.

„Све ове лепе и велике куће су од гастарбајтера, они који нису отишли немају, а углавном добијају новац од породица из иностранства.

„Цело место живи од гастарбајтера, мајстори улазе и излазе из села, па од новца из иностранства живе и радници из других места", појашњава Тунић.

Љубомир Гушатовић, бивши председник месне заједнице прогласио је пре неколико година Љубичевац „европским".

На изласку из села налази се плава табла са златним звездицама, као асоцијација на Европску унију.

Испред зграде месне заједнице вијоре се заставе Србије, Љубичева и Европске уније.

У овом месту се традиционално одржава и Сабор дијаспоре, а ове године биће организован 8. јула.

На питање шта је Гушатовића навело да Љубичевац „уведе" у Европу, Илија Белегић ми каже да је то због чињенице да више Љубичевчана живи и ради у иностранству него у самом селу.

Новца има, посла нема

Васиљевићи су пре неколико година отворили продавницу из неколико разлога, иако немају велику финансијску корист, препричава Братислав.

„Жена је остала без посла, а путовање у оближњи Мироч је компликовано, посебно зими када су путеви под ледом и снегом.

„Зато држимо ову радњу, највише да би жени ишао стаж, пошто нема посла у околини, а и да бисмо сви из села имали где да се опскрбимо намирницама", додаје овај мештанин Љубичевца.

Недалеко од продавнице, у просторијама црквене управе, наилазим на Милисава Окановића.

Мештани се спремају за прославу сеоске славе, Свете Тројице, а 75-годишњи Милисав, председник црквене управе, један је од главних организатора.

Нуди ме храном и пићем, а када му кажем да нисам дошао на прославу, већ да бисмо причали о стању у селу, после кратког оклевања, прихвата.

Каже да није напуштао село због рада у иностранству, али му ћерка, зет и унуци живе у Немачкој.

Није служио војску у бившој Југославији због ситне грађе, па му је привремено одузет пасош и није могао да иде да ради у иностранству.

„Овде смо остали само ми стари, највише се бавимо пољопривредом, али слабо може да се живи од тога овде - зарадите 12 или 13 хиљада месечно", прича Окановић, један од најстаријих мештана.

Поред обрађивања земље, гаји свиње и кокошке, а пре неколико година схватио је да „нема рачуницу" за крупнију стоку.

„Пре смо имали и краве, али смо видели да немамо коме да продамо телад, па смо одустали", појашњава.

Новац који стиже од породице из Немачке њему и супрузи помаже да опстану, јер могућности да заради у родном месту нема много.

„Зависимо од ћерке, она нам шаље кад има и тако се сналазимо", додаје Окановић.

Повратак у пензији или „у сандуку"

Шетајући кроз Љубичевац, срећем десетине људи, понајвише око цркве, пошто се ових дана слави сеоска слава, па су и многи из иностранства дошли на одмор.

Међутим, не успевам да опазим никог млађег, а Братислав Васиљевић, власник продавнице, објашњава ми зашто је тако.

„Деца више неће да се враћају у Љубичевац, поготово она која су рођена у иностранству - знају одакле су пореклом, али су попримили њихов менталитет", сматра Васиљевић, чији син живи у Данској.

Каже да се због тога пре неколико година затворила и сеоска школа, а уместо деце, у дворишту се данас могу видети само отпад и стари намештај.

Има и старијих који не желе да проведу пензионерске дане у Љубичевцу, а међу њима је Илија Белегић.

„Вратиће ме заувек само у сандуку", каже овај 72-годишњак, развлачи осмех, па објашњава због чега Аустрију неће заменити Србијом.

„Ја сам здрав, али је мојој супрузи често потребан лекар, организовано здравство - то све има тамо, а овде нема."

Драгиша Тунић гради нову кућу у селу, али се његова породица још двоуми да ли ће у њој проводити само летњи одмор или ће она постати њихов дом на дужи период.

„Планирам да се вратим и надам се томе, али сумњам да ће то да буде, пошто се жена и ја не слажемо око те идеје", каже.

Тунићева породица је навикла на живот у Данској, где је „све регулисано", док се у Србији, каже, „нервира због разноразних глупости."

„Овде је једино сунчаније и топлије, а све остало...", застаје Драгиша и разочарано слеже раменима.

Дознаке: Више од 200 милиона људи ближњима шаље више од 600 милијарди долара

Више од 200 милиона радника који имају посао ван домовине шаље новац ближњима, а процењено је да око 800 милиона чланова њихових породица прима средства из иностранства, наводи се на сајту Уједињених нација.

УН су 2018. године установиле Међународни дан дознака, који се обележава 16. јуна.

Дознаке су „трансфери релативно малих сума новца ван граница земље, од једног лица ка другом", дефинисали су у УН.

Током 2021, укупан износ дознака послатих у земље са ниским и средњим дохотком становништва достигао је 605 милијарди долара, а ове године се очекује раст од 4,2 одсто и укупан износ од око 630 милијарди долара, подаци су Светске банке.

Не другом крају села срећем Властимира Минића, који размишља другачије, па је решио да се врати у село и ту проведе старост.

Овај витални 68-годишњак је кренуо бициклом до центра, како би се нашао са пријатељима и касније присуствовао прослави славе.

„Живим овде, у пензији сам већ 19 година и од тада сам ту, а од 1969. сам био у Данској", каже Минић.

На сваких неколико месеци се врати у Данску, али не задржава се више од недељу или две, па се враћа родном Љубичевцу.

„Идем тамо на сваких неколико месеци, проведем десетак дана и враћам се"

На питање како му је у селу, поготово током месеци када нема гастарбајтера, Властимир се смеје и каже да је „добро, иако има мање људи него у селима у којима нема много печалбара".

То га није обесхрабрило да планира будућност у овом месту надомак Кладова.

„Ма не може ништа боље да буде од овог - имам пријатан ваздух и село, не треба ми више", закључује Властимир, маше, окреће педале и одлази у правцу цркве.

Можда ће вам и ова прича бити интересантна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]