Први светски рат и психијатрија: Какав је човек био Живојин Мишић или шта би било да је војвода сео на кауч код терапеута

Портрет војводе Живојина Мишића, маркантног официра озбиљног израза у свечаној униформи чија прса красе највиша домаћа и страна одликовања, уоквирен је маслинастозеленим рамом крутих војних правила и хијерархије, баш као и он сам.

Овако би могао да изгледа опис једног од најзначајнијих српских војсковођа током балканских и Првог светског рата на основу недавно објављене психобиографије Човек по мери шињела Александра Мисојчића.

Име књиге није нимало случајно јер је војска Мишићу била замена за породицу, објашњава психијатар, психотерапеут и, од недавно, писац.

„Живојин Мишић јесте био типични представник сопственог краја и народа времена у ком је живео, такав је био и војник.

„Он је заправо све време био официр народне војске и постао народни војвода", каже Мисојчић за ББЦ на српском.

Војвода је и титула, не само војни чин, који се даје за изузетне заслуге појединцима.

Карaктер за рат, више него за мир

Иако је био захтеван и строг, војници су га звали Жућа, што говори о степену блискости коју су према њему осећали, оцењује Мисојчић.

„Војска коју је он водио није била војска плаћеника, него његови земљаци из околних села.

„Он је знао како они размишљају, шта их мучи, могао је да их разуме на прави начин, баш зато што је изникао из истог поднебља", каже.

Имао је „карактер човека за рат, не човека за мир", са цртама које се доста поклапају са особинама такозваног „идеалног војника".

„Није Мишић био неко ко је у сваком тренутку беспоговорно слушао, али та његова интуитивност, луцидност помешана са лојалношћу и осећајем припадности, уз солидарност могу да буду неки од показатеља какав је био његов карактер", каже.

На те црте личности се није благонаклоно гледало у мирнодопским условима, додаје Мисојчић.

Мишић је био жртва сплеткарења и каријеризма и због политичких превирања је три пута био удаљен из службе и три пута враћан.

„Некако редовно су га се сећали кад је долазило време рата.

„Показивао је дозу аутономије и система вредности од којих није хтео да одустане, по било коју цену, а упорност и истрајност га је доводила у веома тешке, пре свега материјалне ситуације", каже Мисојчић.

Породица у функцији каријере

Због његових строгих начела, права породица је често трпела.

Са супругом Лујзом имао је три сина и три ћерке.

Да би имао да исплати ћеркин мираз, продао је кућу у центру Београда и официрског коња.

„Очекивао је да се целог живота породица усмери на његову каријеру и они су сви били у функцији тога, носили и добро и зло, а то није било лако.

„Делује да га хвалимо, али замислите да живите с таквим човеком", каже Мисојчић.

Мишићева изабраница Лујза је била Немица, ћерка предузимача, из богате породице.

У то време није било ретко да се коњички официри жене са имућнијим девојкама.

Упознали су се на балу када јој је, према сведочењима, Мишић пришао преко читаве сале и замолио за плес, што Мисојчић у шали назива „битком на јуриш".

Њихов брак бојила је „љубав патријархалног типа".

„Нисам стекао да утисак да је она икад оспоравала било коју одлуку супруга, али рецимо да је можда могла", каже Мисојчић кроз осмех.

„Из позиције савремене жене, можда би се очекивала већа флексибилност."

За разлику од средњевековног српског цара Душана, о чијој је психобиографији Мисојчић писао, Мишић није само глава породице која доноси одлуке, већ и заштитник.

„Породица коју су представљали Душан и Јелена, далеко је више личила на савремену породицу, него Мишићева.

„Царица се доста питала на двору, Душан је био под њеним великим утицајем, а с друге стране, војвода је представник праве патријархалне породице како је данас замишљамо", каже.

Психобиографија - сеансе без клијента

Мисојчић, психијатар који је занат пекао радећи у Институту за ментално здравље, писао је књигу на основу Мишићевих мемоара Моје успомене и различите историјске грађе, одакле је стварао мозаик војводине личности.

Мемоари су „за психобиографа драгоцено извориште, да неко прича у смирај живота на болесничкој постељи, своди рачуне и пише по сећању."

„Као да вам је ушао у собу и директно прича", описује психијатар у ординацији где иначе разговара са клијентима.

Мисојчић се није плашио да ће из личних записа добити романтизoване детаље биографије, јер и живи саговорници некад себи дају већи значај пред терапеутом.

„Није то много другачије него неко ко прича уживо.

„Терапеут посматра на исти начин тог човека, само нема потпитања и отежано је јер не дође у заказано време и покуца на врата", описује уз осмех процес писања.

Као и током редовних сеанси, психијатру је, као и писцу, посао да код личности „јури однос с мајком, оцем, синовима и женом, какав му је систем вредности, шта су му животни циљеви".

Ипак, овај жанр нема амбициозност да постане научна грађа, већ даје само један од могућих приказа нечијег психолошког профила, ограђује се у књизи Мисојчић.

Вероватно прву психобиографију написао је оснивач психонализе Сигмунд Фројд о ренесансном генију Леонарду да Винчију.

Ова, као и касније написана психобиографија Вудроа Вилсона, критиковане су као непотпуне, пре свега због предрасуда самих аутора на научну објективност.

Ипак, психобиографија Ерика Ериксона о индијском лидеру Махатми Гандију добила је Пулицерову награду.

У Србији је књиге овог жанра писао психијатар Владимир Адамовић о изумитељу Николи Тесли, сликару Сави Шумановићу и писцу Милошу Црњанском, али и о тројици лидера средине 20. века - Стаљину, Титу и Хитлеру.

Детињство и однос са мајком

Мишић није много говорио о емоцијама, каже Мисојчић, па чак ни кад је излазио из ратова или био у беспарици, што отежава стварање скице о личности.

Једна од ретких сцена је опис када Живојин, после завршена четири разреда основне школе, из родног села Струганик са 13 година одлази на школовање у Крагујевац.

Док напушта родни крај, јашући на кобили Сингуљи, мајка га испраћа.

„До Крагујевца није проговорио ни реч.

„И на више места се, чак, не либи да каже да га је мајка звала `бубице`, то је драгоцено", каже Мисојчић.

Када описује тај растанак, Мисојчић црта портрет свих мајки које већ генерацијама, уз храну и тегле, шаљу и љубав деци за пут.

„Мајке... ушепртљају се, као нешто важно заборављају, у кућу се по ситнице враћају. Ужурбане, а растанак развлаче. Гурају у пуне торбе, још који минут да добију.

„Џем од шљива, флаша ракије и комад сланине, најбоље прошаране. На јаја да припази, домаћа. И меда да има, мајка спаковала. Свако јутро, кашика. Да не заборави.

„С оцем лако. Он оно мало чуваног новца згужва па у џеп тутне."

Деца која рано оду од куће идеализују завичај, јер су „рано отишли да се разочарају" и то је код Мишића врло изражено, каже психијатар.

Губитак свакодневног контакта с породицом, као и осећаја дома, може остати дубоко урезан и обојити језгро личности прерано отишле деце.

„Тешко је овима што одлазе, они плачу што се растају са мајком, али овима који остају је набаждарено докле могу стићи", примећује Мисојчић.

У тадашњој српској престоници Крагујевцу, Живојина дочекују градска деца, која га, иако има опанке грађанке, задиркују због тога како је обучен и како прича.

Једног дебељка је оборио у прашину и изударао, „онако по сељачки", и више га нису задиркивали, забележено је.

Био је то почетак Мишићеве судбине да се „бије с јачима", што ће га пратити и у свим потоњим ратовима, примећује Мисојчић.

Као добар ђак завршава и шест година гимназије, а затим уписује Војну школу артиљеријску у Београду, у рангу данашње Војне академије.

Проналазак новог дома у касарни заувек ће одредити Мишићев живот.

Однос са оцем кроз симбол родног краја

Мишић у успоменама нигде не помиње смрт мајке, а о оцу готово и не говори.

„За Мишића је читав крај симбол оца, он ваљевског сељака гледа као оца", описује Мисојчић.

Препричава сцену у којој пред Колубарску битку, када је надмоћна аустроугарска војска напала српску у Првом светском рату, Мишић среће старца и он му каже „бежи, сине, нема ко да нас брани", а он одговори „има, има".

Док говори, и психијатру благо задрхти глас и одмах скрене пажњу на то.

„Видите, то је мени емотивно, то је симбол оца и заштитника", каже Мисојчић.

Управо као командант српске војске у бици на Колубари, Мишић је извојевао једну од највећих победа у каријери, а било их је доста.

Ова битка у његовом родном крају у западној Србији у новембру и децембру 1914, сматра се бриљантном војном операцијом.

Исцрпљену, измучену војску, већ веома деморалисану, која се „развлачила у каљугама од Дрине до Колубаре", Мишић је успео да извуче у дубину централне Србије, остављајући само мање јединице да се боре са непријатељем.

Маневром повлачења добио је време за опоравак и контраудар против далеко опремљеније и бројније аустроугарске војске.

Брецање на краља, делић мозаика

Мишићев цитат „Ко не зна за страх, тај иде напред" стоји већ годинама на згради урушеног Генералштаба у центру Београда.

Мисојчић оставља могућност да Мишић то и није тако рекао.

Ипак, кад прође улицом Кнеза Милоша где је зграда Генералштаба, сети се друге сцене из војводиног живота која је за њега важан делић мозаика личности.

У мирнодопско време, краљ Александар је дошао у Мишићеву канцеларију, ту негде око Генералштаба.

Поставио му је неко безазлено питање, на које Мишић није знао да одговори.

Александар му је наводно рекао: „Ви сте војвода, како тако баналну ствар не знате?"

„Мишић се брецнуо: `Ваше височанство, ако за све ове године ратовања нисте схватили шта ја знам, а шта не знам, онда је вероватно проблем у вама`.

„Краљ је наводно устао и рекао Мишићу да је незахвалан, после свега што је добио, на шта му је Мишић одговорио `све што сам добио од вас, ја могу да вратим, оно што сте ви добили од Мишића, е то се не враћа", цитира Мисојчић.

Краљ је отишао, а Мишић је посилном наредио да врати држави коња Јастреба, златни сат с грбом и табакеру с монограмом.

Иако су многи покушавали да изгладе ствар, тек је поновни долазак краља решио проблем.

„То је та Мишићева нарав. Како га трпети, а још горе, како без њега", каже Мисојчић.

У томе психијатар препознаје и „ваљевског сељака".

„Стекао сам утисак да ти људи воле своју несавршеност, чак инсистирају на томе.

„Тамо сељак остави намерно да му шкрипи капија, ако му неко уђе - да чује."

Синови јаких очева

Важан део портрета је и Мишић однос са децом, посебно са синовима.

Док је мајчинска љубав безусловна, отац је „први сусрет сина са животом".

„Отац је синовљев животни првенац", каже психијатар.

Проучавајући грађу, стекао је утисак да су синови „узели по једну особеност оца" за кључну црту сопственог идентитета.

Најстарији, Радован, позајмио је „континуитет" као официр, средњи Александар је изабрао „храброст", а најмлађи син Војислав узима „бунт".

Радован Мишић је био професор Војне академије и на почетку Другог светског рата је заједно са питомцима одведен у заробљеништво.

Умро је после ослобођења у Немачкој, не дочекавши повратак кући.

Александар је читавог живота доказивао храброст на бојном пољу, да би живот дао да спаси вођу етничког покрета Драгољуба Михаиловића.

Војислав, за кога је било намењено школовање „да има ко да претекне", како пише Мисојчић, завршава у партизанима, а после у логору за политичке неистомишљенике југословенских комунистичких власти Голи оток.

Ипак, сви су остали у сенци оца, што је помало трагично.

„То је усуд синова јаких очева, Урош Нејаки, син цара Душана, то вероватно разуме.

„Каже Фројд да свако мора једном победити оца, а како да Александар Мишић победи највећег војника ког је овај народ дао, како да Урош буде јачи од јединог цара ког смо имали, није то лако", пореди Мисојчић.

Одатле он, као породични терапеут и отац два сина, извлачи паралелу и за савремене родитеље.

„То је прича за нас очеве, да размислимо како се понашамо.

„Сад је модерно причати да разговарамо с децом, а ја мислим да је важније како се понашамо пред децом - шта ћемо рећи је мање важно, они нас гледају", закључује Мисојчић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]