Србија, историја и Први светски рат: Сви јуриши Гвозденог пука - 110 година од мобилизације

Ледина у предграђу Прокупља вероватно је 7. октобра 1912. деловала премало хиљадама пристиглих младића који нису ни слутили да ће већина одатле поћи у смрт, тек понеко преживети, а сви доспети у легенду.

Тог дана је мобилисан чувени Други пешадијски пук Књаз Михаило, касније, захваљујући храбрости и ратним залагањима његових војника, почасно назван - Гвоздени пук.

Из ове српске вароши недалеко од Ниша, даље ка југу и данашњој Северној Македонији, у Први балкански рат пешице је кренуло 4.655 војника из првог позива, старости од 21. до 31. године, и 60 официра.

„Врло сам поносна и када се представљам, пуним устима кажем да сам Милачић", говори Гордана, унука Божидара Милачића, једног од браће који су тада били мобилисани у Прокупљу.

Гвоздени пук се борио у балканским и у Првом светском рату, неустрашиво јуришајући на непријатеље у многим биткама, често и на првој линији фронта.

За шест ратних година, од 1912. до 1918, њихова ратна застава постала је најодликованија у српској армији, више стотина војника је понело барем неки орден, а постали су, како кажу историчари, и мезимци краља Петра и регента Александра.

У њиховим редовима борили су се и многи познати борци, међу њима и Милунка Савић и Флора Сандс.

Међутим, амерички историчар Џејмс Лајон каже да је Гвоздени пук био познат и по губитку великог броја људи.

„Само током 1914. пук је вишеструко десеткован и те године се често борио са трећином снаге", наводи аутор књиге Србија и Балкански фронт, 1914: Почетак Великог рата (Serbia and the Balkan Front, 1914: the Outbreak of the Great War), у писаној изјави за ББЦ на српском.

У публикацији Народног музеја Топлице у Прокупљу, пише да је „по расположивим подацима" укупно 2.985 ратника Гвозденог пука страдало од 1912. до 1918.

Мобилизација и балкански ратови

Краљевина Србија је у 20. век ушла као независна држава, али је део српског становништва остао да живи ван граница земље.

Једна од тих територија била је и такозвана Стара Србија - простор Рашке (Санџака), Косова, Метохије и данашње Северне Македоније, тада још у саставу Османског царства.

У жељи да ослободе преостале делове Балкана од османске власти, Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска формирале су Балкански савез 1912.

Звекет пушака се поново чуо на улицама, а после неколико деценија мира спремао се нови оружани сукоб - Први балкански рат.

И у Србији су кренуле припреме за рат, а краљ Петар Први Карађорђевић је почетком октобра издао указ о мобилизацији.

Други пешадијски пук Књаз Михаило, у саставу Моравске дивизије, са седиштем у Нишу, мобилисан је у Прокупљу.

Одзив је био велики, а виши кустос Дарко Жарић из Народног музеја Топлице у Прокупљу каже да су мушкарци сами долазили.

„Већином су га чинили људи из Топличког округа, општине Прокупље, Куршумлија, Житорађа и Блаце, а део је био и из Јабланичког - Бојник, Лебане и Медвеђа, и Заплања (близу Ниша).

„Официри су углавном били са стране", говори овај историчар за ББЦ на српском.

Више од 4.600 војника из првог позива овог пука кренуло је 7. октобра 1912. ка југу, где ће се убрзо сукобити са османском војском.

„Мало њих се вратило 1918", додаје Жарић.

Први испит су положили већ петнаестак дана касније током Кумановске битке где су на јуриш, методом борбе по којој ће остати упамћени, пробили непријатељску одбрану.

„Познати су били по томе што су углавном ишли на јуриш, нису се укопавали, нису имали рововске борбе, нису се повлачили", истиче историчар Жарић.

У новембру су учествовали и у борбама за ослобођење македонских градова Прилепа и Битоља, а успехе пука је похвалио и турски командант Зеки-паша у његовој књизи о искуствима из Првог балканског рата.

На Други балкански рат се није дуго чекало - избио је половином 1913, првенствено због спорења дојучерашњих савезника око ослобођених територија у Македонији.

На једној страни су били Србија, Грчка и Румунија, а на другој Бугарска.

Најважнија битка у овом војном сукобу у којој је Гвоздени пук учестовао била је на реци Брегалници, јула 1913.

Тада су војници јуришем пробили бугарски фронт и решили битку која ће умногоме утицати на даљи ток Другог балканског рата.

Заробљено је и више од 800 непријатељских војника и официра.

Према тврдњама појединих историчара, Гвоздени пук је управо током ових сукоба добио чувено име пошто су га Бугари наводно у страху назвали „втори железни полк".

Међутим, историчар Дарко Жарић сматра да су за такав надимак ипак заслужни саборци из других српских пукова.

Иако је Србија из Балканских ратова изашла као победница, много је војника погинуло.

Из Гвозденог пука је страдало око 500 људи, док су хиљаде рањене.

Уследило је скоро годину дана затишја, да би већ наредног лета Гвоздени пук поново пошао на мегдан.

Први светски рат и Албанска голгота

У сусрет бајонетима и бомбама, овог пута аустроугарске војске, борци Гвозденог пука кренули су одмах на почетку Првог светског рата.

У августу 1914. године, борили су се током Церске битке, на западу Србије, да би крајем године изгубили команданта у Колубарској.

„Тада је командант пука Миливоје Стојановић Брка кренуо у пробој фронта, иако је био рањен, наредио је јуриш и у њему погинуо", каже историчар Жарић.

Освојен је вис Кременица, а овај херојски чин послужио је као инспирација Станиславу Биничком при компоновању чувеног Марша на Дрину, који је посветио погинулом официру.

У књизи Србија и Балкански фронт, 1914: Почетак Великог рата, амерички историчар Џејмс Лајон, међутим, наводи да је српска војска у јесен 1914. године „патила од озбиљних проблема са дезертерством".

„Гвоздени пук је имао проблем са дезертерством.

„Приликом повлачења из Ваљева у низу ноћних маршева, многе јединице су се изгубиле, или су једноставно нестале", наводи Лајон у књизи.

Гвоздени пук је наредне године послат у Македонију са задатком да обезбеди државну границу.

Србију су у октобру 1915. опколиле чланице Централних сила - Аустроугарска, Немачка и Османско царство, а потом и Бугарска, па су војска, цивили и читав државни врх били приморани да се преко албанских планина упуте ка Крфу, острву у Јонском мору.

На овај потез су били приморани јер српска војска није успела да се споји са савезничким трупама које су се искрцале у Солуну и кренуле долином Вардара ка Македонији.

Отпочела је Албанска голгота.

Иако се већина војске и цивила повлачило преко кршева и завејаних планина Албаније и Црне Горе, Гвоздени пук је бранећи одступницу ка приморју кренуо јужније, преко града Струге, на западу Македоније.

„Повлачити се под борбом против једне бугарске дивизије и преживети, било је изузетно тешко", истиче историчар Жарић, али додаје да Гвоздени пук није претрпео значајније губитке.

Каже да при овом повлачењу није било злочина над локалним становништвом, али да су обијали војне магацине на које су наилазили како би обезбедили залихе.

Средином фебруара 1916. године стигли су у албанску луку Валону, одакле су превезени на Крф.

Крф и Солунски фронт

Непосредно пре повлачења, крајем 1915. године, Гвозденом пуку се придружује Британка Флора Сандс, прво као болничарка, да би потом постала и војникиња.

Сандс је њеним друговима из пука, каже историчар Жарић, умногоме помагала, како током повлачења, тако и када су стигли на Крф, где су се са остатком војске опорављали два месеца.

„Имала је тамо пријатеље од којих је узимала храну, обућу и одећу и доносила пуку, такорећи користила је познанства да би помогла саборцима, а многе је и излечила", истиче Жарић.

Она је током Великог рата постала и прва официрка у српској историји.

Странице ратног дневника Гвозденог пука су после Крфа даље исписиване на Солунском фронту - војном попришту насталом услед покушаја савезника да помогну Србији приликом инвазије Централних сила - где су стигли лета 1916.

Фронт се простирао од албанског приморја до реке Струме.

Прва важна битка у којој је учествовао Гвоздени пук по доласку била је на Горничеву, грчком месту близу македонске границе, где је потучена бугарска војска, да би потом уследиле борбе на Црној реци и Чукама.

Тамо су рањене и Флора Сандс и Милунка Савић - легендарна српска боркиња из Првог светског рата, која се на Солунском фронту придружила Гвозденом пуку.

Било је бораца који су у овим биткама и погинули, попут Јанаћка Јовића, пријатеља британске ратнице и командира чете Гвозденог пука, који је убијен у борби са немачким војницима који су на тим положајима ратовали уз бугарску војску.

После пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године, Гвоздени пук је наставио да напредује кроз Македонију.

У октобру су учествовали у борбама за ослобођење Ниша, а потом продужили ка Алексинцу, Параћину, Свилајнцу и другим поморавским градова, да би преласком Дунава код Гроцке, наставили пут Баната.

Тамо су ослободили Зрењанин, тада Бечкерек, и на крају се зауставили у Кикинди, у новембру 1918.

„Потом су прешли у Београд где је пребачено седиште пука и тамо остали још две године обезбеђујући двор, скупштину и владу", истиче Жарић.

У мају 1920. су се напокон вратили кућама.

Одличја и ордење

Многи борци Гвозденог пука су током рата понели бројне медаље, одличја и ордење.

Више од 200 бораца је добило је орден Карађорђеве звезде са мачем, док су њих четрдесетак били двоструки носиоци овог знамења.

Златну медаљу за храброст Милош Обилић понело, каже Жарић, више од 1.000 војника овог пука.

Милунка Савић је, између осталог, добила и једно од највећих француских одликовања - ратни крст са златном палмом, али и легију части.

Такође, ратна застава Гвозденог пука је најодликованија у српској војсци.

У њиховим редовима је било људи различитих занимања и судбина.

Тако је из Прокупља са првим позивом кренуо и студент права и првак Србије у гимнастици Сретен Цукић Станић, који је погинуо 1913.

Неки су на фронт стизали и из затвора попут Вуксана Радовановића Стругопутића.

„На робији је завршио пошто је убио председника општине и благајника јер су му написали лоше карактеристике кад се пријавио да ради као шумар у селу Иван Кула, код Куршумлије.

„У рату је био један од највећих јунака, јуришао је испред свих и помилован је по ослобођењу", наводи Жарић.

Гвоздени пук су, додаје, волели и краљ Петар и престолонаследник Александар Карађорђевић.

„Баш зато што су могли да се ослоне на њих, увек су ишли на јуриш и никад нису споро напредовали", објашњава Жарић.

То је један од разлога зашто се многи од њих нису ни вратили кућама.

Прокупачки историчар каже да је око 11.000 људи прошло кроз пук, у сва три позива, а да је од оних који су 7. октобра 1912. кренули из Прокупља, свега 1.000 преживело.

'Сећања, буде се сећања'

У Гвозденом пуку су, раме уз раме, ратовали другови, рођаци, али и рођена браћа, попут Братимира, Божидара и Ђорђа Милачића.

Божидарева унука, Гордана Милачић, за породичну историју се више заинтересовала релативно скоро, када је прича о овој јединици почела да се шири Србијом, кренувши из Прокупља.

„Пре десетак година је почело да се прича какве смо имали јунаке, до тада смо се све нешто стидели.

„И ја сад јурим књиге, читам, вадим по новинама како би више сазнала о деди, о коме, нажалост не знам много", говори Гордана за ББЦ на српском.

Каже да отац њу и сестру није хтео да оптерећује тиме када су биле мале, па се ретко о деда Божидару и говорило у кући.

Међутим, нека сећања су ипак сачувана, на парчету хартије.

„Написао је причу где описује да су велике, угланцане чизме, једино чега се сећа код оца Божидара", препричава Гордана.

Претпоставља да су те успомене њеног оца рођеног 1911. године настале када је деда Божидар долазио кући, у оним кратким периодима без рата.

Гордана данас живи у породичној кући Милачића и осим ормара и ћилима, ништа јој више од деде није остало.

Ордење које је добио ратујући за Србију у Гвозденом пуку, данас се налази у главном граду Словеније - Љубљани, код супруге Горданиног преминулог полубрата.

Идеја јој је да их некако врати у завичај и поклони Народном музеју Топлице, како би се нашли у Спомен соби Гвозденом пуку, у згради железничке станице у Прокупљу.

Божидар Милачић је погинуо на Солунском фронту 1916. године.

„Мој отац је увек говорио да му је жао што ће да умре, а нема нигде обележје његовог оца", додаје Гордана.

Ипак, Гвоздени пук је на месту одакле су његови борци кренули у ратове пре 110 година, крај данашње железничке станице, октобра 2018. добио споменик и спомен-парк, чиме је овековечено сећање на ове борце.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]