Историја и Балкан: Преминула историчарка Латинка Перовић коју су више чули у региону, него у Србији

Латинка Перовић, историчарка и некадашња југословенска политичарка, преминула је у 90. години у Београду.

Четири године је била секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије, после чега је 1972. смењена заједно са сарадницима Марком Никезићем и Мирком Тепавцем у такозваној „чистки српских либерала" коју је спровео Јосип Броз Тито, југословенски лидер.

Како је рекла у једном од последњих обраћања за текст о Кочи Поповићу, либерали су сматрали да је после 1948. и разлаза Тита са Стаљином „створен простор за веће отварање, промене у привреди, али промене и у партији".

„Међутим, то је идеолошка баријера коју партија није могла да пређе. Сви који су то покушали, нашли су се ван ње", изјавила је у октобру за ББЦ на српском.

Смењени су због оптужби да одступају од партијске политике, јер су тежили демократској реформи друштва.

Наредних 50 година предано се бавила историјом и анализама сложених политичких и друштвених збивања.

Била је цењена у читавом региону бивше Југославије и често је давала интервјуе.

Говорила је смиреним гласом, аргументовано износећи чињенице из различитих периода бурне балканске историје, како о онима које је проучавала, тако и о онима којима је сведочила.

Једна је од првих интелектуалки у Србији која је геноцид у Сребреници, када су јула 1995. снаге Војске Републике Српске убиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака, назвала тим именом.

„Утисак је да су њене речи имале бољу резонанцу у региону, него у Србији, а то је опет последица чињенице да у Србији либерална елита никада није могла да напусти маргину друштва.

„То је проблем у односима Србије са суседима, јер никад није иступала са том маргином", каже новинар Мијат Лакићевић, дугогодишњи сарадник Латинке Перовић.

Како истиче, Перовић је добар део каријере посветила управо томе да промовише српске либерале како 19. века, тако и током 20. и круг око Марка Никезића којој је и сама припадала.

„Најважнији је рад Латинке Перовић на проучавању и афирмацији те, како она каже, 'крхке српске вертикале', мањинске линије у српском друштву, а то су либерали и либерална мисао", додаје Лакићевић за ББЦ.

„Упознавала је јавност Србије са тим временом, тим људима и њиховим идјама и хтењима.

„На крају, врх тога и повезница је рад на изабраним делима Зорана Ђинђића, то је пет књига којих, мислим да није било ње, не би ни било", каже Лакићевић.

У део такозване нежељене елите посебно убраја убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића, ког је видела као изузетног мислиоца, али и реформатора и модернизатора српског друштва.

„Њен рад обухвата 100 година или више од тога, а то је линија коју је она у раду непркидно осветљавала.

„Радила је на откривању те елите и алтернативе која никад није добила праву шансу", каже Лакићевић.

Ауторка је више капиталних дела попут „Доминантна и нежељена елита" о интелектуалној елити у Србији у 20. и 21. веку, „Између анархије и аутократије", „Зоран Ђинђић и српско друштво" и бројних других.

Говорећи о двема елитама, истицала је дубљи сукоб као одлику целе нововековне историје Србије.

„То је оно што ја зовем доминантном и нежељеном елитом, која се разликовала много око програмских оријентација обновљене државе да ли се ослонити на Запад и западне вредности или на Русију и вредности словенског, патријархалног света.

„Ту је много утицала и монистичка политичка култура, у којој је доминирала једна партија - прво радикална странка у 19. и на почетку 20. века, а касније Комунистичка и она је увек правила редукцију на штету европске, модерне вертикале", испричала је Перовић у тексту о Митри Митровић, заборављеној првој министарки у Србији за ББЦ.

Лакићевић ће је памтити као изванредног саговорника, са којим се могло о свему дискутовати.

Желела је да чује ставове млађих и другачијих, а кад је говорила - говорила је искуством и научним истраживањима.

„Иако је имала неупоредиво више искуства животног и знања од мене, то се никада у разговору није примећивало.

„Сваког саговорника је третирала равноправно, она је просто мамила другачије мишљење, желела је да расправља и разговара, то је за њу била размена идеја", каже Лакићевић.

Једна од најзначајнијих политичарки те генерације

Латинка Перовић је читав живот остала доследна ономе због чега је њена политичка каријера неприродно прекинута, оцењује историчарка Ивана Пантелић.

Описује је као једну од најзначајнијих жена политичарки у југословенском периоду у генерацији после партизанки, које су се бориле у Другом светском рату.

Латинка Перовић рођена је у Крагујевцу 1933.

Завршила је Филолошки факултет у Београду и магистрирала у тој образовној институцији, докторску дисертацију из историје стекла је на Факултету политичких наука 1975.

Перовић је са 20 година ушла у политику, а са 27 већ је била на челу Конференције за друштвену активност жена, наводи се у биографији.

Сматрана је једном од најмоћнијих жена тог времена, јер високу државну функцију није добила удајом за неког утицајног мушкарца.

„Она нам је једина позната жена од те генерације у врху партије и државе.

„Она је била доследна либералној идеји до краја, критиковала је са великим правом све што се дешавало и у време Милошевића, као и после убиства Ђинђића, врло је видовито предвидела наш суноврат одмах после тога", каже Пантелић.

Та доследност је за „дивљење", додаје.

„Није лако бити то на оваквим просторима.

„Ту доследност је у животу платила политичким уклањањем, али је због тога после била врсна историчарка", напомиње Пантелић.

Од 1976. до 1998. Перовић је радила у Институту за новију историју Србије.

Била је и уредница научног часописа Токови историје од 1993. до 2000. године.

Последњих деценија, вратила се у политички живот, али не под светла рефлектора - била је једно време чланица Политичког савета Либерално-демократске партије и недавно Грађанског демократског форума.

Редовно је писала за сајт Пешчаник, готово до смрти, о актуелним збивањима, али је исцрпно радила и приказе књига млађих колега.

Латинка Перовић је без сумње, једна од најутицајнијих личности српског друштва друге половине 20. века, оцењује црногорски историчар Аднан Прекић.

„То не говорим само због позиције секретарке ЦK СK Србије, када је са Марком Никезићем покушала да Србију поведе у неком другом правцу, већ због идеја и вредности за које се залагала.

„Нажалост, Србија у коју су веровали они није преживела, али су преживеле идеје које су остале инспирација и путоказ свима који су веровали и верују у неки други пут Србије", напомиње Прекић.

Окренутост томе огледа се и у томе што је у стану у центру Београда чувала не само богату библиотеку, већ и бројне скулптуре Марка Никезића, вајара и некадашњег политичког саборца.

Иза Перовић остаје озбиљно, волуминозно историографско дело, напомиње професор Филозофског факултета у Подгорици.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]