Коча Поповић, надреалиста у униформи Прве пролетерске бригаде, идеалиста до краја живота

Песник, револуционар, војсковођа, дипломата, политички отпадник - колико узбудљивих улога може да стане један (не)обичан људски живот?

Биографија Коче Поповића испуњена је парадоксима - он је комуниста из „буржујске" породице, ратник који није волео рат, политичар ког савременици памте по доследности идеалима из младости, озбиљан дипломата, истовремено шармантан и духовит.

„Из богате куће је отишао у револуцију, међу борцима Прве пролетерске бригаде уживао је невероватан углед, био је успешан војник, касније успешан дипломата, велики интелектуалац који није изневерио принципе слободе и једнакости", описује га историчарка Латинка Перовић за ББЦ на српском.

Коча Поповић је био потпредседник Југославије у тренутку када је Перовић била у руководству Савеза комуниста Србије.

Смењена је почетком седамдесетих година 20. века у такозваној „чистки либерала" оптужених за одступање од партијске политике, јер су тежили демократској реформи друштва.

Поповић се солидарисао са тада смењеним Марком Никезићем, Латинком Перовић, Бором Павловићем и Мирком Тепавцем, те је поднео оставку на све функције и повукао се из политике.

„Био је веома скроман, стидео се привилегија, није се дао корумпирати", каже Перовић.

Његове књижевне и филозофске списе приредио је средином 1980-их година књижевни историчар Гојко Тешић.

„Нисам никада упознао човека виспренијег, слободоумнијег духа, имао је фасцинантан шарм, а моћни људи из тог времена су били намргођени, нису се отварали на прави начин", сећа се Тешић сусрета са Кочом Поповићем.

Отвореност духа, спремност на ризик и склоност ка самоиронији, Поповић је приписивао надреализму, уметничком покрету коме је припадао 1930-их.

Надреализам настаје после Првог светског рата.

Према Манифесту овог покрета, који је објавио Андре Бретон 1924. у Паризу, „надреализам је чист психички аутоматизам којим жели да се изрази стварно деловање мисли, без контроле коју би вршио разум".

Посматрање ствари из неуобичајене перспективе, помогло је Поповићу и у чувеној бици на Сутјесци 1943, када су малобројније партизанске снаге пробиле немачки обруч.

„На једној страни стајала је комунистичка партизанска дисциплина, на другој страни надреалистичка иновација, да идеш против ситуације, против реализма обруча, да имаш десет пута мање људи, да немаш тенкова, да немаш авионе", описује Гал Кирн, предавач на Филозофском факултету у Љубљани.

Поповић је био успешан ратни командант, понекад „критикован због независности и пргавости", каже историчар Марко Атила Хор.

Од Сорбоне до Прве пролетерске бригаде: Филозоф постаје борац

Константин Коча Поповић је рођен у Београду 1908. у богатој трговачкој породици.

Школовање је започео у католичком самостану у Швајцарској на француском језику, завршио је Трећу београдску гимназију.

Пре факултета, завршио је Школу резервних артиљеријских официра у Сарајеву 1927. и добио је чин резервног артиљеријског потпоручника.

Студије права уписао је на париској Сорбони, али је убрзо прешао на филозофију.

Инспирисан надреалистичком уметношћу коју је упознао у Француској, почео је да пише песме и филмске критике.

Први надреалистички „аутоматски текст" Одломци улице, писан брзо без претходног осмишљавања, слично записивању снова одмах по буђењу, објавио је под псеудонимом Септембар Коча 1930.

Потписник је београдског Манифеста надреализма 1929. којим се захтевала револуција на пољу уметничког стварања, а потом и у политици.

Група београдских надреалиста, међу којима су били и Александар Вучо, Марко Ристић, Милан Дединац, Ване Бор и Оскар Давичо, објавила је манифест у алманаху Немогуће/L'Impossible.

Иако је објављивао песме и есеје, Поповић себе није сматрао песником.

„Бавио сам се књижевношћу и увидео сам да је то 'лук и вода'", рекао је новинару Александру Ненадовићу, који је 1989. објавио књигу Разговори с Кочом.

Гојко Тешић тврди да се ради о последици његове самоироније.

„То је једна врста скривалице - да није желео да буде песник, никада не би на маргинама дневничких записа исписивао стихове у надреалистичком духу."

Поповић је сведочио нарастању фашизма у Европи током боравка на Институту за социјална истраживања у Франкфурту где је проучавао марксизам, што га је нагнало да се политички ангажује и постане члан Комунистичке партије.

„Нема више смисла да пишем неке полуразумљиве песме, морам да се покренем", рекао је у интервјуу Александру Ненадовићу.

Стиже у Србију 1933. и бави се илегално партијским радом, пошто је Комунистичка партија била забрањена у Краљевини Југославији.

Током једног хапшења, полиција је запленила његове рукописе О новом хуманизму и Записи из луднице, које је писао под утицајем психоанализе.

Као и многи партијски саборци, 1937. се прикључује интернационалним бригадама на страни републиканске армије против фашистичких снага генерала Франциска Франка током Шпанског грађанског рата.

По повратку у Југославију из француског кампа за интерниране шпанске борце, преко канала Комунистичке партије, поново се бави илегалним радом.

Ухапшен је 1939, мучен у затвору на Ади Циганлији, где је - како његови партијски другови верују - одао име неког илегалца, што је довело до избацивања из партије.

Илегалци из градова прелазе у шуме: Партизански покрет и герилски начин ратовања

Објава рата 6. априла 1941. затекла га је као резервног официра војске Краљевине Југославије, а после капитулације се прикључи партизанским јединицама и убрзо постаје командант Посавског одреда.

Током 1941. устанци против окупатора организовани су широм Југославије, објашњава историчар Марко Атила Хор.

Најјачи покрет против окупатора био је у Србији, али је тај устанак убрзо угашен.

Центар борбе је премештен у Босну, где су се партизани сукобљавали са усташким снагама.

Борци Народно ослободилачког покрета одабрали су герилски начин ратовања због „драматичне асиметрије моћи", каже Гал Кирн.

„На једној страни стајала је добро наоружана и спремљена војна снага, фашистички апарат с огромном машинеријом, коју су помогли домаћи колаборанти - домобрани, усташе и касније четници.

„Није било могуће да се организује било шта друго сем герилског начина одбране, то је била поука из Шпанског грађанског рата, одакле се вратило 200 добровољаца међу којима је био и Коча Поповић."

Комунистичка партија, која је у предратним условима деловала углавном у градовима где су живели радници, морала је да се окрене сеоском становништву како би остварила ратне и револуционарне циљеве.

Када је основана Прва пролетерска бригада у новембру 1941, Поповић је изабран за њеног команданта.

Сматрао је то највећим личним постигнућем, каже Латинка Перовић.

„Он је увек мислио на борца, за њега он није био само људски материјал у настојању да се дође до победе."

Четврта (битка на Неретви) и пета офанзива (битка на Сутјесци), у којој је Поповић деловао супротно инструкцијама Врховног штаба, однеле су велики број жртава.

Иако представља пробој линија далеко јачег непријатеља, битка на Сутјесци „може се посматрати и као војна катастрофа, јер је више хиљада партизана изгубило животе у њој", тврди Хор.

Ипак, Сутјеска је била велики подвиг јер је одржан дух отпора, каже он.

Партизанским акцијама су били импресионирани чланови британске Специјалне јединице за војне операције (СОЕ) и обавестили премијера Винстона Черчила.

Убрзо су савезници прекинули сарадњу са четничким покретом и пружили подршку партизанима.

Због недисциплине на Сутјесци и предратног избацивања из партије, Поповић је, према мишљењу Латинке Перовић „релативно касно проглашен за народног хероја и то тек после протеста пролетера".

Ванблоковско балансирање и политички пад

По завршетку рата и успостављању нове комунистичке власти, Коча Поповић је добио место начелника Генералштаба и задатак да од покрета отпора направи праву војску.

На тој позицији дочекао је резолуцију Информбироа 1948, када је Јосип Броз Тито одбио да се повинује захтевима Совјетског Савеза и његовог лидера Јосифа Висарионовича Стаљина.

Прекинути су дипломатски односи између две земље, а руководство Југославије страховало је од совјетског војног напада.

Тај прекид историчар Твртко Јаковина описује као „најхрабрији потез Јосипа Броза".

„Не само што је постојала културна блискост између Совјетског Савеза и Југославије, већ је Совјетски Савез био светска суперсила, а ми смо граничили са њиховим сателитима, није било мудро заоштравати односе са њима."

Коча Поповић је сматрао да у односима са Совјетским Савезом „опреза никад не може бити довољно", оцењује Јаковина.

Секретар спољних послова постаје „када је стратешки југославенски брод већ отпловио од Совјетског Савеза и било је потребно дефинисати колико Југославија остаје социјалистичка, а колико ће постати нешто друго," објашњава Јаковина за ББЦ на српском.

Поповић је био међу либералнијом струјом међу функционерима, „није се бојао Запада, због образовања и васпитања које је добио".

Остао је тој позицији 14 година, а током његовог мандата одржана је оснивачка конференција Покрета несврстаних 1961, групе од више од 100 држава које нису желеле да припадају источном или западном блоку.

Иако је до извесног приближавањима са Совјетским Савезом дошло после Стаљинове смрти 1953, Латинка Перовић сматра да су људи попут Коче Поповића и касније Марка Никезића сматрали да је после 1948. „створен простор за веће отварање, промене у привреди, али промене и у партији".

„Међутим, то је идеолошка баријера коју партија није могла да пређе. Сви који су то покушали, нашли су се ван ње."

На Брионском пленуму 1966. смењен је тадашњи потпредседник Југославије и шеф тајних служби Александар Ранковић због наводног прислушкивања доживотног председника СФРЈ Југославије Јосипа Броза Тита.

На његово место изабран је Коча Поповић.

„Нерадо, али на наше (руководства Савеза комуниста Србије) инсистирање је прихватио", сећа се Латинка Перовић.

Упркос очекивањима да ће доћи до демократизације, Поповић је, сматра она, био сведен на бављење протоколарним обавезама.

Када се 1972. током четвородневног састанка са Титом, расправљало о смењивању „либералне струје" српског руководства Савеза комуниста, Поповић се није јавио за реч.

„Он то није урадио ни када је партија одлучивала о судбини Милована Ђиласа и касније Александра Ранковића, он је био човек дијалога, није веровао да треба да учествује у расправама у којима се унапред зна резултат", каже Перовић.

Оставку на све функције поднео је Титу лично. Њихов однос је био узајамно прагматичан, оцењује Перовић.

„Тито није имао такав однос ни са ким као са писцем Мирославом Крлежом и донекле с Кочом.

„Обојица су били потребни Титу, Коча због ванблоковске спољне политике, а Крлежин утицај је био шири. Они су били паметни саветници Титу који су могли да му кажу неке ствари, а да он то поднесе."

И после повлачења из политичког живота, Поповића не треба сматрати дисидентом, каже Твртко Јаковина.

„Он је био човек система, који је био критичан према Титовој личности и на крају је остао доследан."

Погледајте видео: Тито у посети Черчилу

Записи из покојне прошлости које је прогутао рат

Почетком 1980-их, Гојко Тешић се бавио проучавањем књижевних авангарди између два светска рата и зачудило га је како нико није писао о надреалистичком деловању Коче Поповића.

„Занимало ме је зашто је он постао део такозване утуљене баштине."

Троброј Књижевне речи из 1984, посвећен Кочи Поповићу, који је Тешић уредио, изазвао је жестоке реакције тадашњих партијских комитета „јер је био рехабилитован један интелектуалац, који се повукао из политичког живота".

Затим су поново објављена његова два кључна списа о надреализму Нацрт за једну феноменологију ирационалног, који је написао са Марком Ристићем, и О надреализму и постнадреализму.

Поповића је обрадовало објављивање ових књига и пристао је да његове дневничке белешке, које је водио цео живот, буду објављене у осам књига у издању сарајевске издавачке куће Светлост.

Наслов Записи из покојне прошлости му је звучао „веома надреалистички", каже Тешић.

Рат је прекинуо тај пројекат, само је фељтон у неколико наставака објављен у недељнику Време 1992. после његове смрти.

Преминуо је педесет година после ослобођења Београда 20. октобра 1992.

Иза Коче Поповића остала је архива од 17.000 руком писаних страница, које се налазе у Историјском архиву Београда, а Тешић се нада да ће ти записи бити објављени.

И после повлачења из политике, Латинка Перовић је остала у контакту са Поповићем.

„Искључио се из политичког живота, али у разговорима је био недвосмислен његов став према национализму, одговорности Србије према ратовима и рђавој перспективи државе."

Игнорисао је све што је вулгарно дневно политичко, каже она.

Ипак дао је интервју сарајевском Ослобођењу 1989. у коме је Слободана Милошевића описао као „банкарског пацова, због кога ће бити крви до колена".

Његови одговори о односу са Титом, Ранковићем, „неизбежној и промашеној револуцији", али и погубности национализма - „Србин сам по рођењу, али нисам Србенда" - и данас привлаче пажњу.

„Данас млади откривају Кочу Поповића као да никада није постојао", сматра Гојко Тешић.

По њему, Коча Поповић егзистира између крајности, јер му „национална номенклатура оспорава вредност, чак и његов слободарски дух", а на другом полу постоји круг интелектуалаца који га присвајају као родоначелника онога чему они припадају.

У периоду пост-комунизма, када се овај политички правац негира као историјска појава, Коча Поповић остаје особа која поседује харизму и ауторитет, сматра Латинка Перовић.

Његов живот, каже она, млађим људима показује да историја није једноставна, али им то помаже да се определе.

„Уз све дарове и талента, био је једноставан, понекад саркастичан, али у суштини мек и племенит човек", описује Перовић пријатеља и некадашњег политичког саборца.

Гал Кирн је рођен у 1980, у години Титове смрти и није дуго живео у Југославији, али Поповића сматра инспиративном фигуром.

„Коча Поповић је и даље интересантан јер инсистира на идеји да је народно ослобођење могуће кад имаш социјално ослобођење", каже он, а затим прави паралелу са данашњицом.

„Кад помислиш у каквом свету желиш да живиш, није само важно против чега си, већ и у каквој заједници желиш да живиш."

Погледајте видео: Фицрој Меклејн - нераскидиво везан за Југославију

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]