Прихватилиште Црвеног крста у Србији: „Можда ћу овде и да умрем“ - уместо привремено, одрасли и стари без дома годинама у прихватилишту

Са клупе пред зградом Дома Црвеног крста у Малој Крсни код Смедерева, установе за смештај бескућника, седамдесетогодишњи Милосав Ранковић гледа на двориште за које га везују многе успомене.

Отресајући цигарету у лимену канту, нерадо се присећа како је, још као младић, дошао на одслужење војног рока у касарну која се налазила на том месту, удаљеном око 65 километара од Београда.

Пре више од педесет година, ту је први пут обукао униформу и узео пушку у руке.

Пре више од тридесет, августа 1991. године, Милосав је као војник ЈНА распоређен у Хрватску, на једно од ратишта где су беснели сукоби у бившој Југославији.

„Не волим да причам о томе, не волим чак ни да гледам ратне филмове, све ме то узнемирава", каже човек који се по повратку из рата неколико година лечио у психијатријској установи.

Октобра прошле године, након што се трошна породична кућа у којој је живео срушила, Милосав се преселио у прихватилиште.

„Можда ћу овде и да умрем", констатује, погледа прикованог за под.

Касарна је 1993. године претворена у центар за смештај избеглица и интерно расељених, да би 2004. постала прихватилиште за одрасле и старе - једино у Србији које се налази под окриљем Црвеног крста.

„Збрињавамо најугроженије људе са територије целе државе, који остају у прихватилишту док се њихова ситуација не разреши уз помоћ социјалних служби", каже Радица Станковић, која руководи Прихватилиштем за одрасла и старија лица Црвеног крста Смедерево у Малој Крсни.

Важећа регулатива предвиђа да стари и одрасли у кризним ситуацијама, бескућници и просјаци могу да бораве у прихватилиштима најдуже шест месеци.

Међутим, Станковић каже да у пракси остају много дуже - месецима, чак и годинама.

„Сваки случај је другачији, али најчешће је проблем у спорој бирократији и неадекватној системској подршци за излазак из прихватилишта - неки се и враћају", објашњава она за ББЦ на српском.

Из Центра за социјални рад Смедерево за ББЦ кажу да „немају податке" о просечној дужини боравка у овом прихватилишту, „због тога што је међу корисницима и велики број повратника".

„Неки корисници остају дуже јер чекају на смештај у специјализованим установама, али то дуго траје", наводе у писаном одговору.

Како се људи који изађу из прихватилишта не би у њих враћали, подршка институција и заједнице је од пресудног значаја, каже за ББЦ психотерапеут Марко Томашевић.

„С једне стране, људима који излазе из прихватилишта потребна је помоћ да остваре елементарна права на стан и приходе, а затим и подршка да се интегришу у заједницу", истиче Томашевић, који има дугогодишње искуство рада са људима у стању социјалне потребе.

На сајту Коморе социјалне заштите постоји списак геронтолошких центара и домова за старе, али није прецизирано колико је тачно прихватилишта.

ББЦ новинари су се обратили Министарству за рад, борачка и социјална питања са упитом о броју прихватилишта за одрасле и старије у Србији и пракси о продужавања боравка.

Кратко су одговорили да су „прихватилишта у надлежности локалних самоуправа".

У децембру 2020. године, на смештају у установама социјалне заштите било је скоро 19.000 људи, показује последњи доступан извештај Републичког завода за социјалну заштиту.

Људи који имају потребу за смештајем чине 6,9 одсто евидентираних код ове установе.

Према последњем попису становништва из 2011. године, више од 18.000 људи у Србији нема услове за живот.

Највећи број међу њима живи у шупама, баракама и приколицама, подрумима, напуштеним вагонима и нехигијенским насељима.

Најмање, око 2,4 одсто, има оних који живе на улици, парковима и под мостовима, подаци су Специјалне публикације и студије проф. др Мирјане Бобић „Бескућници".

На раскршћу возова и људских судбина

Писак воза се често чује у Малој Крсни, селу у којем живи око 1.500 становника.

То је једно од највећих железничких чворишта у Србији где се пруга, која иде уз индустријску зону Железаре, грана у четири смера.

Радни је дан, а улице Мале Крсне су пусте, као да су сви отишли на посао у неко веће место.

У главној улици су четири кафане, али су врата на свакој замандаљена.

Село не мирише на природу и животиње - задах бензина шири се са главног пута, којим аутомобили јурцају између Смедерева и Велике Плане.

Тај се мирис меша са честицама чађи, коју у даљини испуштају фабрички димњаци, чинећи ваздух тешким и киселкастим.

На самом улазу у Малу Крсну, ушушкан међу дрвеће и издвојен од остатка села, налази се Дом Црвеног крста.

Ту се укрштају судбине људи којима је из најразличитијих разлога био потребан кров над главом, оброк и нега.

„Нема правила - имамо кориснике од 18 до старијих од 90 година, који немају породицу или о којима породица не може да брине.

„Неки су остали без крова над главом и немају никога, други имају рођаке који не могу о њима да брину.

„Трећи су живели у породицама где је било насиља, па је постајала потреба да их социјална служба измести", објашњава Радица Станковић.

Како додаје, у прихватилиште долазе и „људи без докумената, који не могу да приступе никаквим социјалним услугама зато што немају личну карту".

Установа је регистрована за смештај 16 корисника.

У јулу 2022. године, када су ББЦ новинари посетили прихватилиште, на смештају их је било 20.

Станковић каже да код њих врло често борави више људи него што прихватилиште формално може да прими.

„Трудимо се да не одбијемо никога, а нарочито зими, када се јавља највише људи", објашњава.

Најмлађа корисница је рођена 1997, а најстарија 1934. године, додаје.

Људи прихватилишта

Милосав је из села Бадљевица код Смедерева.

Прима минималну пензију, а пред судом већ „годинама" води поступак за остваривање права на накнаду за ратне војне инвалиде.

Већ неколико година уназад, зиме је проводио у прихватилишту, а лета у породичној кући, где је живео без струје.

Од када се октобра 2021. године срушио кров, Милосав нема где да се врати.

Има сина са којим је у контакту, али не може да брине о оцу.

Ја сам ратни војни инвалид, али ми држава то не признаје.

Учествовао сам у рату у Хрватској, био сам у оклопној јединици.

Из мог батаљона, пола њих је изгинуло, ја сам био рањен.

А када сам се вратио - жена покупила ствари и одвела сина.

Отишао сам као здрав човек, а вратио сам се болестан.

Пет-шест пута сам био на лечењу у психијатријској болници.

Не волим да причам о рату.

Избегавам да гледам телевизију.

Када гледам ратне филмове, сањам све оно ноћу.

Чим видим униформу, долазе ми сећања са ратишта.

Најбоље је да не причамо о томе.

Славица Војиновић има 66 година и већи део живота провела је у Панчеву, где је радила као дактилографкиња.

Живела је са мужем, а након његове смрти 2019. године, неко време се лечила у психијатријској установи.

Има породицу која није у могућности да брине о њој.

У прихватилишту чека да буде смештена у старачки дом.

Мој супруг Александар је дуго боловао, а када је преминуо, страшно сам патила за њим.

Много сам га волела. Много га волим и даље, иако није жив.

Имам ћерку Ружу и зета Немању, бака сам два плава дечачића - Јакова и Аћима. Они су дивна деца. Редовно се чујемо телефоном.

Супруг није дочекао ни прво унуче, умро је шест месеци пре тога.

Ћерка ми шаље фотографије деце, гардеробу и пензију коју подиже уместо мене.

Није у могућности да ме узме код себе, а не може ни моја сестра.

Милан Трифуновић има 61 годину и долази из места Качарево, код Панчева.

По занимању је машински техничар, а до 2007. године је радио у Рафинерији Панчево.

Фебруара 2021. године остао је без крова над главом, па је живео у ауту.

Од породице има само сестру, која не може да преузме бригу о њему.

Од старосне пензије деле га четири године.

Одрастао сам у ситуираној породици, али ми није ишло у животу.

Пре него што сам се запослио у Рафинерији, три године сам студирао машинство - нисам завршио.

Двапут сам се женио и разводио, деце немам.

Продао сам кућу зато што сам хтео да идем у иностранство, али се то изјаловило.

Поклонио сам поверење погрешним људима и остао сам без новца.

После тога сам четири месеца живео у ауту, нисам хтео никоме да се намећем због пандемије.

Побегао сам из Качарева на неки начин - брука је и срамота је.

Прихватилиште је било спас и више не стидим онога што ми се десило.

Кривим самог себе за све што ми се догодило, немам у кога да упирем прстом.

Дуготрајна привременост

Прихватилиште је замишљено као „привремено решење, док се ситуација у којој се људи налазе не разреши", објашњава Станковић.

Према регулативи, рок боравка је најдуже шест месеци.

Током тог периода, корисници треба да се врате самосталном животу уз помоћ центара за социјални рад или оду на даље збрињавање у друге установе.

Међутим, многи остају знатно дуже - месецима, па чак и годинама.

„Већина наших тренутних корисника је овде већ неколико година, а корисница са најдужим стажом је ту последњих осам", додаје.

Центар за социјални рад Смедерево финансира боравак смештених у прихватилишту, плаћајући надокнаду Црвеном крсту - месечни износ за боравак сваког од корисника.

То значи да се новац издваја из буџета локалних самоуправа.

„Црвени крст од државе добија део посла који институције у том тренутку не постижу да обаве", објашњава Станковић.

Током боравка у прихватилишту, једни ваде документа, други чекају решење за социјалну помоћ и траже запослење.

Трећи чекају решење за пензију како би наставили самосталан живот, или на пријем у старачки дом.

А чекање уме да потраје.

Разлози за то се разликују од случаја до случаја, а Станковић издваја „спору бирократију и неадекватну системску подршку за излазак из прихватилишта".

Како објашњава, људи без докумената не могу да буду збринути ни у једну социјалну установу, нити да приступе иједном праву без личне карте.

Процес уписа у матичну књигу рођених, који представља први корак ка личној карти, може да траје годинама, о чему је ББЦ већ писао.

Станковић каже да људи који имају документа, али немају где да живе и не успеју да нађу посао, обично опет дођу у прихватилиште.

„Они добију социјалну помоћ, али то није довољно да нешто изнајме.

„Социјалне станове, где људи могу привремено да живе по повлашћеној цени коју плаћају држави, веома је тешко добити.

„Зато се врло брзо врате", објашњава.

Станковић примећује и да системска решења понекад „нису довољна да би се разрешила сложена ситуација у којој се људи налазе".

Из Центра за социјални рад Смедерево нису одговорили на питања ББЦ-ја о броју расположивих социјалних станова на територији града, наводећи да је то у надлежности локалне самоуправе, док из Министарства за социјална питања нису коментарисали број доступних социјалних станова у Србији.

У Европи, као веома успешан показао се програм рада са бескућницима Housing First Europe, каже психотерапеут Марко Томашевић.

„Суштина програма је у томе да се људи не институционализују, већ да им се обезбеде адекватни услови за самостално становање, а онда и подршка да се интегришу у заједницу", додаје.

Томашевић додаје и да се ситуацији бескућништва „неретко налазе људи са психијатријским проблемима, којима је подршка итекако потребна".

„С једне стране, треба им обезбедити остваривање основних права, као што су стан и елементарни приходи.

„Затим је потребно пружити им и саветодавну подршку - некад је то третман болести зависности, други пут је психотерапија, и тако даље", наводи Томашевић.

Истиче да центри за социјални рад не би требало да раде само са корисницима, већ и са њиховим комшијама.

„Потребна је едукација читаве заједнице, како би била спремнија да прихвати људе који излазе из ситуације бескућништва или имају друге проблеме", каже.

Томашевић оцењује да је „систем социјалне заштите у Србији је спор и интертан".

„Пракса показује да људи који имају неки проблем много чешће морају сами да куцају на врата институција, уместо да оне прве пружају руку њима", додаје.

'Функционишемо као породица'

Дом Црвеног Крста Смедерево је комплекс од неколико зграда, на имању које се простире на 2,5 хектара.

У највећој, жутој згради у централном делу дворишта, налазе се собе за смештај корисника.

Лево од ње је мања, бела зграда са тремом и ружичњаком.

Ту се припремају оброци Народне кухиње Смедерево, који се комбијима развозе по околним селима.

Када се приђе ближе, кроз врата која воде у трпезарију шири се мирис домаће супе и запршке.

Прекопута се налази још једна жута зграда и у њој мала амбуланта, где раде две медицинске сестре.

„После оброка, корисници иду у амбуланту по терапију, а између имају слободно време или долазе на саветовање", прича социјална радника Бојана Пејовић-Новаковић за ББЦ на српском.

Током дана, они који желе помажу око ситних послова - утовара оброка Народне кухиње у комбије, кошења траве, плевљења корова.

Новаковић додаје да корисници слободно могу да изађу у шетњу, али „већина радије остаје у прихватилишту".

„Људи се овде пријатно осећају, функционишемо као породица", каже.

Црвени крст у Србији

Црвени крст је независна хуманитарна организација, која у Србији ради од далеке 1876. године.

Током Првог и Другог светског рата радили су на збрињавању избеглица и рањеника.

Деведесетих година прошлог века, током ратова у бившој Југославији, дистрибуирали су хуманитарну помоћ и помагали расељенима.

Данас у Србији имају две покрајинске и 183 организације по градовима и општинама.

Извор: Црвени крст

Социјално предузеће којег више нема

Пре четири године, људи из прихватилишта су у слободно време могли да се баве пољопривредним пословима.

Црвени крст је 2015. године уз донације покренуо социјално предузеће за пољопривредну производњу.

Изградили су свињац за 100 прасића, са савременом технологијом храњења и два пластеника за поврће.

Засадили су и воћњак са 900 стабала јабуке.

„Запослили смо раднике, а корисници прихватилишта могли су да долазе на радну терапију по неколико сати дневно, свако према својим могућностима", каже Радица Станковић.

На тај начин, имали су прилику и да „зараде по који динар".

Подсећа да тада није постојао Закон о социјалном предузетништву, донет фебруара 2022. године.

„Пошто та област није била регулисана, имали смо разне проблеме, на пример са пласирањем производа, које нисмо могли да продајемо за кеш", објашњава Станковић.

Зато је Црвени крст, после три године покушавања, 2018. године „донео тешку одлуку да одустане од овог подухвата".

Станковић се нада да ће успети да поново покрену фарму, али и успети да је одрже, захваљујући новим законским решењима.

„Али за то су потребне и нове донације, а тога за сада нема на видику", додаје.

Милосав, који је учествовао у раду социјалног предузећа, каже да му недостају ти дани.

„Много ми је било лепо када смо имали стакленик и прасиће - кад се физички активираш, мозак може да се одмори", додаје.

И данас се труди да што више времена проведе напољу.

„Само да не гледам телевизор - нарочито вести из Украјине", одмахује руком некадањи припадник ЈНА.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]