Србија и апатридија: „Постојим, али нигде не пише да сам рођена" - живот без докумената

Граја деце која по блату јурцају за бушном лоптом одзвања Чукаричком шумом, неформалним насељем на јужном ободу Београда.

Већ више од двадесет година, без струје и текуће воде овде живе Роми који су углавном избегли са Косова током ратних сукоба 1998. и 1999. године.

За поједине од око 500 становника насеља никада није евидентирано да су се родили.

„Постојим, али нигде не пише да сам рођена", каже Ђева, мајка шесторо деце и бака двоје унучади у породици Демири.

Они станују у једној од осамдесетак импровизованих кућа од цигли, лима и шперплоче.

Већина чланова ове породице нема документа и зато остају правно невидљиви за институције Србије.

То значи да су ускраћени за многа права која се за већину грађана подразумевају - бесплатну здравствену негу, уговор о раду, возачку дозволу, пасош, склапање брака, личну имовину.

Отац Асман Демири има документе, али прописи у Србији кажу да је за упис деце у матичну књигу рођених неопходно да мајка има личну карту.

Пошто Ђева није нигде заведена, није ни њихово шесторо деце.

Због тога се део чланова породице Демири налази у ризику од апатридије, каже Милан Радојев, правник невладине организације Праксис, која пружа бесплатну правну помоћ рањивим групама, за ББЦ на српском.

„То значи да испуњавају услове да стекну држављанство, али постоји ризик да га неће стећи, а приступ највећем броју права им је отежан - често наилазе на препреке када треба да оду код лекара или да се упишу у основну школу", додаје.

Радојев каже да између чланова породице и бесплатне здравствене неге, социјалних услуга и званичног запослења стоје „бирократске препреке - непремостиве за људе без докумената".

У ризику од апатридије у Србији налази се нешто више од 2.000 људи, показује истраживање Агенције Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) из 2020. године.

Од тог броја, око 250 нису уписани у матичну књигу рођених и они су правно невидљиви, а остали немају држављанство, личну карту или пријављено пребивалиште.

„Апатридија се преноси са генерације на генерацију - родитељи апатриди добијају децу апатриде, и због тога је важно да буде искорењена", каже Јелена Милоњић, правница из Одељења за заштиту избеглица УНХЦР-а.

Погледајте виде о заједници из Чукаричке шуме

У оквиру кампање Ја припадам, УНХЦР је у сарадњи са Министарством за државну управу и локалну самоуправу поставио циљ да Србија до 2024. године постане једна од првих земаља у Европи која ће искоренити апатридију.

„Постигнут је велики напредак, а случајеви да неко није уписан у матичну књигу рођених су сада изузетак", кажу из Министарства за државну управу за ББЦ на српском.

Невидљиви за државу

Два мушкарца расклапају кутије и бацају их на брдо од картона које се уздиже у централном делу Чукаричке шуме.

Већина становника продаје секундарне сировине и тако зарађује за храну коју ће многочлане породице поделити тог дана.

Кроз насеље не постоји пут, па мештани земљаним стазама возе мотокултиваторе са приколицама, на које товаре картон и метал.

Једна таква приколица паркирана је и у неограђеном простору који породица Демири зове својим двориштем.

Недалеко одатле гори логорска ватра, уз коју Асман и Ђева седе на распареним канцеларијским столицама и пију кафу.

Обоје су дошли у Београд са Косова „пре више од двадесет година".

„Када смо се упознали, ни супруга ни ја нисмо имали документа", присећа се 37-годишњи Асман, објашњавајући зашто нису могли да се венчају пред матичарем.

Ђева није сигурна колико има година.

„Не знам, нисам писмена жена", каже, док прстима нервозно чупка рукав на сивој тренерки.

Пар је изродио шесторо деце, а најстарији син има 21 годину.

Ђева није уписана у матичну књигу рођених и због тога никада није могла да извади личну карту.

Представља се презименом Авдула, које је носила њена мајка.

Нада се да ће то презиме и званично стајати у њеним документима, када их једног дана буде имала.

Ни Ђевина и Асманова деца нису могла да се упишу, пошто подзаконски акти који регулишу упис прописују да мајка мора имати личну карту како би се евидентирало рођење детета.

Њихова ћерка Шкурта, која има „19 или 20 година", има своју децу - двогодишњег Сантијана и једногодишњу Сантијану.

Ни они из тих истих разлога нису могли да се упишу у матичну књигу када су се родили.

„Иако Устав и међународне конвенције сваком детету гарантују право на упис у матичну књигу рођених одмах по рођењу, деца чији родитељи немају личне документе могу годинама остати без приступа основним правима", каже Милан Радојев, правник организације Праксис.

Како додаје, Праксис је накнадно успео да помогне најмлађим члановима породице Демири да се упишу у поступку пред центром за социјални рад.

Ипак, Радојев истиче да „таквих проблема не би било" када би сваком детету био омогућен упис „одмах по рођењу, без обзира на то да ли мајка има личну карту".

Из Министарства за државну управу кажу да је лична карта мајке „неопходан услов" зато што се тако обезбеђује „правна сигурност".

„Овај начин идентификације је у складу са Законом о личној карти, а важан је како бисмо спречили могуће злоупотребе, као што је трговина децом", каже Биљана Петковић из Министарства.

Како додаје, Министарство је крајем 2020. године донело инструкцију за државне службенике који долазе у контакт са мајкама које немају личне документе о томе како да усмере мајке да реше свој правни статус - како би могле да реше и статус детета.

„За сада пратимо ситуацију и нисмо уочили проблеме са применом инструкције, а ускоро ћемо имати и извештај о резултатима", наводи Петковић.

Из Праксиса истичу да ова инструкција „није правно обавезујућа".

Дуг пут до докумената

Асман је једини писмен у породици, али каже да „никада у животу" није сам отишао на општински шалтер.

„Не сналазим се", каже кратко.

Документа је извадио „пре неколико година" уз правну помоћ организације Праксис.

Један од разлога што људи нису уписани у матичне књиге је што не познају процедуру, наводи се у последњем истраживању УНХЦР-а.

„Најчешће не успевају сами да остваре своја права, а дешава се да и буду жртве дискриминаторног поступања, па службеници неће да их приме или их обесхрабрују", каже Радојев из Праксиса.

Ипак, подаци УНХЦР-а показују да се број људи у ризику од апатридије значајно смањио током протекле деценије - 2010. их је било 30.000, а данас их је нешто више од 2.000.

Како би постали правно видљиви, први корак је да се обрате матичару у месту рођења и започну процедуру накнадног уписа у матичну књигу рођених (МКР), објашњава Јелена Милоњић, правница УНХЦР-а.

Како додаје, у овој процедури се тражи „што више доказа о комуникацији са државом, на пример потврда о вакцинацији, доказ о похађању школе и слично".

Такође, потребно је да у поступку учествује мајка, односно да је мајка жива и да има личну карту.

Од ње се тражи да исприча о околностима порођаја, a потребна су и два сведока која су порођају присуствовала.

Милоњић каже да „многи нису могли да прибаве све доказе који су потребни те због тога нису могли да се накнадно упишу у МКР".

Како додаје, упис у МКР је први корак ка личној карти која је потребна за приступ било ком праву у Србији.

Каже и да је „велики помак" направљен 2012. године, када је уведена „поједностављена" процедура доказивања.

Променом Закона о ванпарничном поступку, за људе који нису могли да докажу околности рођења пред матичарем, појавила се могућност да то ураде пред судом.

„Пред судом је довољно да рођаци или пријатељи, који имају личну карту, потврде идентитет људи који немају документа", наводи Милоњић.

Када добију извод из МКР, могу да покрену поступак за регулисање држављанства.

Међутим, до личне карте остаје још један корак - пријава пребивалишта, што може да буде проблем за становнике неформалних насеља.

Објекти у овим насељима немају улицу и број.

Милоњић каже да је и овај проблем решен новим Законом о пребивалишту и боравишту грађана, такође из 2011. године, којим је становницима неформалних насеља омогућено да „пријаве пребивалиште на адреси најближег центра за социјални рад".

Међутим, овај закон се „не примењује на расељене са Косова који тамо већ имају пријављено пребивалиште", додаје.

„Због тога они, ни након више од две деценије живота у неформалним насељима у Централној Србији и Војводини, не могу у тим местима да остваре ни права на здравствену и социјалну заштиту", истиче Милоњић.

„Ми смо поносни Роми": Борба за очување ромског језика

'Ово није неки живот'

Људи без докумената не могу да остваре многа права која се за већину грађана Србије подразумевају - бесплатна здравствена нега, уговор о раду, возачка дозвола, пасош, склапање брака, лична имовина.

Пошто не могу да изваде здравствену књижицу, морају да плаћају за трошкове лечења, „осим у хитним случајевима", каже правник Милан Радојев.

„Најчешће немају новца за такве трошкове", додаје.

Пошто је основно образовање у Србији обавезно, деца без докумената могу да се упишу у школу.

Ипак, Радојев каже да је „породицама у пракси често потребна помоћ како би остварили то право, јер школе нису увек упознате са процедуром".

Ако се и упишу, без извода из матичне књиге рођених не могу да добију сведочанство о завршеној основној школи.

Самим тим, не могу да крену у средњу школу.

Осим тога, правно невидљиви људи не могу да примају социјалну помоћ, дечији додатак, нити да користе друге услуге у заједници.

Ђева и Шкурта су већ ушле у процес прибављања докумената.

Ако се поступак успешно оконча, део њихових проблема могао би да буде решен.

Ипак, постизање правне видљивости не може да реши „све проблеме људи који живе у сиромаштву", каже Јелена Милоњић из УНХЦР-а.

„Али, то је први корак и отвара им врата које су до тог тренутка била затворена", додаје.

Ђева каже да би волела да добију документе.

„Онда бисмо децу могли да водимо код лекара, да примамо социјалну помоћ и имамо нашу кућу", каже она.

Асман такође машта да о пресељењу из Чукаричке шуме.

„Ово није неки живот, живимо на сред ђубрета", каже док у позадини тандрче мотокултиватор који одвози још једну хрпу картона.

Четрнаестгодина после једностраног проглашења независности, Косово је признало више од 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 116 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Од земаља чланица Европске уније Косово нису признале Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама - то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињене нације.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]