Корона вирус и социјална заштита у Србији: „Немаш осећај као да игде припадаш" - како се млади без родитељског старања осамостаљују усред пандемије

Почетак пандемије затекао је двадесетједногодишњег Марка* без посла и, како каже, „без икаквог ослонца".

У један од београдских домова за незбринуту децу доведен је као четрнаестогодишњак, а напустио га је крајем 2018, како би започео самосталан живот.

„Има доста младих који су вредни и хоће да раде, али недостатак ослонца из куће је велики терет", каже он.

Из дома у Београду је овог лета изашла и двадесетседмогодишња Ема*.

„Многа деца и млади када улазе у дом нису ни свесни да ће једног дана морати да оду", каже она.

У дому је провела више од половине живота.

„Одлазак сам доживела као још једно одбацивање од породице", прича Ема.

Између јануара 2019. и септембра 2021, из београдских домова за незбринуту децу изашло је 42 младих, податак је Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Звечанска (ЦЗОДО) - највеће установе за домски смештај деце у Србији.

И за Марка и за Ему је излазак из система социјалне заштите и први корак ка самосталном животу био драматичан и неизвестан тренутак - али колико их је систем припремио за то?

Из Звечанске кажу да је процес саветовања обавезан, док из Центра за социјални рад у Београду наводе да „млади без родитељског старања који напуштају социјалну заштиту имају право на сталну новчану помоћ и могу да користе услугу привременог становања".

Међутим, стручњаци и омладински радници са којима су ББЦ новинари разговарали сматрају да се у раду са овом групом младих не чини довољно и да ствари често нису као „као на папиру".

„Изгледа да људи који раде у систему младима омогућавају само приступ средствима, али не и однос поверења и подршке, који им је изузетно важан за осамостаљивање", каже Анита Бургунд Исаков, доценткиња на Факултету политичких наука (ФПН) у Београду.

Скоро 75 одсто деце из домова и хранитељских породица каже да их центри за социјални рад нису адекватно припремили за напуштање старања, наводи се у истраживању ФПН-а из 2014. године.

Нешто више од 2.000 деце и младих живело је у установама социјалне заштите на крају 2020. године, према извештају Републичког завода за социјалну заштиту.

Према подацима Министарства за рад, током 2019. и 2020. године донето је укупно 173 решења о престанку смештаја за младе (од 18 до 25 година), од тога 137 породични а 36 домски смештај.

Излазак из дома: 'Уопште нисам мислио да ћу успети да се осамосталим'

„Уопште нисам мислио да ћу успети да стигнем до тачке да не морам да размишљам да ли ћу имати новца за следећи месец", каже Марко док седи у омањем, изнајмљеном стану у Београду.

Стан данас плаћа од зараде у једној приватној фирми која се бави логистиком.

Годину дана раније, живео је „у сутерену без струје и радио ноћну смену на трафици".

Марко је из Београда.

До пунолетства је променио неколико домова у главном граду, који су под окриљем ЦЗОДО Звечанска.

У јесен 2018. године добио је „решење да треба да се исели у року од две недеље".

„Када сам постао пунолетан, гледали су да ме што пре избаце одатле", препричава Марко како је доживео излазак из установе коју је напустио октобра те године.

Кратки рокови за исељење „пре су правило него изузетак", кажу из удружења младих који су одрасли без родитељског старања Мој круг.

„Млади често добијају изненадна решења за исељење, а систем ће увек наћи начин да то оправда", наводе.

Ема скреће пажњу да „млади који напуштају социјалну заштиту напољу немају никога, осим можда пријатеља који су раније изашли".

„Али пријатељи тешко да могу да помогну, зато што нико није снађен", каже.

Ема има 27 година и за њу је образовање „вероватно најважнија ствар у животу".

Апсолвенткиња је Дефектолошког факултета и користила је право да, као млада жена која студира, остане у дому до 26. године.

Ради у једном ресторану брзе хране у Београду, а за школарину зарађује сама од 19. године.

„Понекад ме је страх да нећу дипломирати у наредних годину дана због динамике на послу и зато што не могу да приуштим да не радим, али се трудим да отерам тај страх", каже.

Јелена Раковић из Каријерног центра „Јаки млади", који се између осталог бави саветовањем младих без родитељског старања, каже да процес осамостаљивања уме да буде драматичан период за младе.

„Примећује се изразито стање узнемирености и страха од будућности, а у тим периодима се дешава и да регресирају на личном плану - раније санирана понашања поново долазе до изражаја", каже она.

Како изгледа процедура изласка из дома

„Требало је да изађем, а нисам знао где ћу, нисам знао шта ћу и умало нисам завршио на улици", каже Марко.

Млади из Београда којима предстоји осамостаљивање имају могућност да се пријаве за социјално становање и новчану помоћ, објашњавају из Градског центра за социјални рад (ГЦСР) Београд.

Ова опција не постоји ни у једном другом граду у Србији.

Марко тврди да га приликом изласка из дома нико „није информисао" о тим могућностима и да му је у ГЦСР Београд речено да „не може да добије ни новчану подршку, ни смештај, зато што је закаснио да се пријави".

Из Градског центра нису дали на коментар о том конкретном случају, док из удружења Мој круг кажу да на ситуације какву Марко описује „често" наилазе у пракси.

„Комуникација према младима је генерално лоша - зависи од центра до центра, од запосленог до запосленог. Једни се труде и дају информације, а други то не раде". додају.

Новчана помоћ се даје најдуже на годину дана, у месечном износу једне просечне плате у Србији и може да траје најдуже годину дана.

Становање се користи бесплатно, најдуже на две године.

Из Звечанске објашњавају да се са младом особом организује „израда индивидуалног плана отпуста", у чему учествују и надлежни стручни радник Центра за социјални рад и стручни тим Дома.

„Обавезне теме су даље школовање, разговарамо како се млада особа може запослити са стеченим квалификацијама и где ће живети, а нудимо и становање уз подршку", каже помоћник директора ЦЗОЗО Звечанска Љубиша Јовановић.

Он додаје да се са младима такође прича о томе „од којих прихода ће живети, које изворе подршке још има - рођаке, пријатеље, донаторе, коме може да се обрати за помоћ, као и о датуму изласка из установе".

„Нажалост, поједини млади се недовољно емоционално и когнитивно укључују у планирање или имају своје идеје које понекад пропадну, па се накнадно врате на понуђено", наводи Јовановић.

На папиру, процес саветовања пред напуштање установе траје шест месеци, додатно појашњава Анита Бургунд Исаков.

Међутим, у пракси није баш тако, тврди она.

„Запослени у установама социјалне заштите су често преоптерећени послом и немају времена да пруже ни толико", каже.

Бургунд Исаков, која је 2016. године докторирала проучавајући осамостаљивање младих без родитељског старања, истиче да млади због тога „немају подршку каква им је потребна".

„Нико их не усмерава, а притом су млади навикли да су сви презаузети па никога неће да вуку за рукав јер не очекују повратну информацију", истиче.

Бургунд Исаков додаје да „систем једва има капацитета, а поготово у пандемији".

„Ради се о дугогодишњем занемаривању", сматра.

Примећује да недостаје рад са младима и по питању неких животних вештина.

„Они јако добро науче да одржавају хигијену простора зато што живе у колективном смештају, али не умеју да планирају, на пример, куповину намирница, зато што их томе нико није научио, па брзо потроше плату јер не знају како да рукују новцем", наводи.

Еми је до дипломе остало још шест испита.

Пошто је користила могућност да као студенткиња остане у дому до 26. године, по изласку није имала право да се пријави за новчану помоћ, која је намењена млађима од тог узраста.

„У дому сам имала сам компјутер, интернет и све услове за студирање. Сада радим већ годинама, одвајам за школарину и понекад је тесно", каже.

Међутим, добила је право да током осамостаљивања користи привремени смештај, где има обавезу да плаћа рачуне и сама кува и спрема храну, што у дому није радила.

„Дешавало се да останем без новца за храну", признаје Ема.

Постоји још један системски проблем, истиче Раковић из Каријерног центра „Јаки млади".

„На располагању је мали број станова за привремени смештај и то не задовољава потребе младих", наводи.

Из ГЦСР кажу да се у Београду налази „шест станова намењених за ову услугу, погодни за живот по две младе особе".

То значи да у привременом смештају по напуштању дома истовремено може да борави највише 12 младих, са правом коришћења од најдуже две године.

„У току 2019. године ову услугу користило је шест, а у току 2020. године осам младих особа", наводе из ГЦСР.

'Немаш осећај као да игде припадаш'

Без идеје где другде да се смести, Марко се уселио код девојке и покушавао је да научи да програмира.

У почетку није радио, што је неретко био узрок свађе са девојком, каже.

„Није да нисам желео, само сам се надао да ћу моћи да радим нешто боље од физичког посла за минималац".

У стисци да пронађе посао, фебруара 2019. године пријавио се „за први оглас који је видео" - рад на трафици у ноћној смени.

„Радио сам шест дана у недељи за 30.000 динара и то на црно", каже.

Објашњава да је тако изгурао скоро годину дана, али да у једном тренутку више „није могао".

„Нисам имао право на слободан дан, а слушао сам и курсеве програмирања - једног дана сам само био толико преморен да нисам могао да одем на посао", прича.

Градски центар за социјални рад не води евиденцију о младима који се осамостале после престанка домског или породичног смештаја, речено је за ББЦ из ове институције.

„Они могу да се обрате центру за помоћ као и сви остали грађани, а ако се обрате, помоћи ће им дом или породица", наводе.

Марко каже да се осећао као да „никога није брига шта се дешава са њима", а почетак пандемије дочекао је без посла.

„Већина нас из дома је била неснађена, многи раде у угоститељству и пандемија нас је покосила", каже.

Марко у томе није усамљен пример, каже Раковић.

„Велики број младих је пре пандемије радила привремене и повремене послове које су изгубили, па се дешавало да остану без новца", додаје она.

Раковић истиче и да су „многи млади по изласку из дома приморани да се врате у биолошку породицу јер немају друго место за живот".

Међутим, Марко каже да то за њега није била опција.

Како је Марко стигао у дом

Марко је имао 14 година када је смештен у дом за незбринуту децу.

Моји су били поприлично млади кад сам се родио.

Тата је говорио да не жели децу, а кева је хтела да ме задржи.

Међутим, након пар година је нашла новог мужа и отишла да живи са њим, а ја сам остао са бабом са мамине стране.

Оца сам упознао када сам кренуо у школу. Виђали смо се једном у годину или две и нисмо имали однос отац-син.

Кева је избегавала да долази, свраћала је само кад јој треба новац.

А онда је баба умрла када сам имао 13 година.

Прешао сам код кеве, која ме свакодневно тукла без разлога, песницама и чиме год је стигла.

Иживљавала се на мени и психички, што ми је доста теже падало.

Покушавала је да ми стави до знања да би све било боље без мене.

Једног дана ми је свега било доста, па сам одлучио да је пријавим у школи и да одем од ње.

Ћале је пристао да брине о мени, али ме је убрзо послао на село, код своје мајке.

Лето сам провео у соби, одбијајући да комуницирам са било ким, осим са психолошкињом из своје основне школе која се поставила као прави пријатељ и са којом се чујем и дан данас.

У наредном периоду преплављивао ме је осећај усамљености, неприпадања, које тада нисам разумео, нисам знао шта није у реду са мном.

Мислио сам да би све било боље без мене, тако да сам једног дана, у афекту, покушао себи да одузмем живот.

После тога су ме дали у дом.

Никога не кривим због тога.

Ћале и ја смо данас у каквом-таквом контакту, помаже ми кешом, што ми не значи толико у финансијском, колико у сентименталном смислу.

Изгледа да ипак није одустао од мене.

Мајка за мене не жели да чује.

Прича о новим најбољим пријатељима

Прва четири разреда основне школе Ема је завршила на Косову, а потом је због породичних околности пресељена у Београд и имала је паузу у образовању.

Хтела је у медицинску школу, али није могла да се упише, па је завршила прво трогодишњи смер за конобаре, а онда још једну годину за кулинарског техничара.

То јој је омогућило да упише Дефектолошки факултет који је имала жарку жељу да похађа.

Тешко је дати одговор шта се дешава са младима у Србији када напусте установе социјалне заштите - истраживања на ову тему нису рађена.

„Нема их много ни на светском нивоу, зато што су скупа и изгледа да нико не жели да инвестира у групу која је процентуално није велика", објашњава Бургунд Исаков.

Стручњакиња истиче да је потребно да се промени начин на који се са младима ради у установама социјалне заштите док су у њима, као и однос према њима након што их напусте.

Од суштинске важности је да се са децом и младима ради на превазилажењу траума са којима су дошли у установе социјалне заштите, сматра.

„На њиховој трауми се не ради континурано - наш систем функционише по принципу да гаси пожаре", каже.

Ема је имала 13 година када се, на сопствени захтев, одвојила од биолошке породице.

Како је Ема стигла у дом

Родила сам се у ромској породици у Косовом Пољу.

Била је то необразована породица.

Живела сам са бабом, дедом, родитељима и млађом сестром.

За време рата 1999, болница у којој је мама била на порођају са братом се запалила - брат се угушио, а мама се водила као нестала.

Као мале, сестра и ја смо имале обавезу да чувамо стоку од седам ујутро до седам увече.

Било је ту и друге деце, која су у једном тренутку престала да се долазе на поље.

Уместо њих би се појавио отац, деда или неко други из породице да их одмени.

Ја сам питала где су та деца, а рекли су ми да иду у школу.

Нисам знала шта је школа и подсмевали су ми се што питам.

Отишла сам код комшије који је био председник Рома и рекла да желим да идем у школу.

Добила сам књиге, ранац, одећу и кренула у О.Ш. „Аца Маровић".

Када сам видела да је у школи добро питала сам учитељицу да ли могу да доведем и сестру.

Деда је био против школе - тукао нас је, цепао нам књиге.

Закључавао је врата ујутро да не можемо да изађемо или би закључао преко дана, да не можемо да уђемо када се вратимо.

Дешавало се преспавамо напољу.

Нисам ни знала да постоји дом (за незбринуту децу).

Међутим, кад се тата љутио на нас, говорио је да треба да одемо, да му не требамо, питао зашто нас мајка није дала у дом.

Тако сам сазнала да постоји.

Преселили смо се у Београд са оцем, а он је наставио да малтретира мене и сестру.

Живели смо у Батајници и пронашла сам тамо школу, па сам сама отишла да се пријавим.

Међутим, када су видели да сам нисам завршила све разреде које је требало рекли су ми да морам у школу (за основни образовање одраслих) „Бранко Пешић" (у Земуну).

Нисам знала како дотле да стигнем и отац ме је тукао због тога.

Тада сам га пријавила полицији и тражила да идем у дом.

Да сам остала у биолошкој породици вероватно никада не бих видела море.

Не бих знала да постоје разне ствари, на пример енглески језик.

Отац, баба и деда су умрли.

Сестра се удала са 15 година и живи у Француској као азиланткиња.

Нисмо баш у контакту, не делимо исте вредности.

Полако и упорно, Марко је почетком ове године успео да стане на ноге.

„Нашао сам стабилан посао, имам уговор за стално и водим иоле нормалан живот", прича.

„Дођем у тај стан, али то није кућа", каже Марко.

Реч домза њега има другачије значење него за већину људи.

„Немаш осећај да игде припадаш, нема осећаја љубави и подршке".

Марко каже да пуно ради, а планира да уштеди за аутомобил.

„Трудим се да унормалим себи живот колико год могу", каже.

Ема је од породице у контакту само са полусестрама и братом по оцу.

Сви су малолетни и живе у хранитељској породици, а она се труди да буде присутна у њиховом одрастању.

„Виђам их за рођендане, носим им пакетиће за Нову годину, понекад одемо на сладолед", прича.

Планира да настави да ради у брзој храни све док не дипломира, а онда да тражи посао у струци.

Нада се да ће једнога дана „моћи да ради оно што воли и што је испуњава".

„Не желим да будем само мајка и домаћица, него да радим, доприносим, да имам своју слободу и не будем зависна ни од кога", каже Ема.

*Марко и Ема нису права имена саговорника. Њихова права имена позната су редакцији.

Како од мало пластике настану инвалидска колица

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]