Србија и фудбал: Марко Валок - забављач у копачкама и страствени пецарош

Марко Валок, један од најбољих фудбалера Србије и Југославије свих времена, преминуо је у Београду у 97. години, саопштио је београдски Фудбалски клуб Партизан.

Валок је исписао је неке од најзначајнијих страница у историји Партизана, а био је и учесник прве утакмице у историји Купа европских шампиона (сада Лига шампиона), 4. септембра 1955. године, када су играли Партизан и лисабонски Спортинг - 3:3.

„Оно твоје играње са пета остави Бобек, а ти Марко гледај дајеш голове", говорио је духовито, са помало ироније, са јаким мађарским акцентом Иљеш Шпиц, родоначелник Партизанове фудбалске школе.

Марко Валок је у време када је носио дрес Партизана био прототип модерног нападача.

За њега је велики Стјепан „Штеф" Бобек говорио да му је помогао да постане оно што јесте био - мајстор.

Ко је био Марко Валок?

Валок је имао све као нападач: и ногу и главу, и дриблинг, и осећај за простор и гол.

Волео је да се забавља на терену, али и да забавља оне који су га гледали.

Са 24 гола вечитом ривалу Црвеној звезди, рачунајући првенствене, куп и пријатељске утакмице, вероватно ће још дуго бити недостижан за све наследнике на обе стране Топчидерског брда.

Рођен је у Сурчину 1927. године, а са 16 година играо је за ФК Земун.

После Другог светског рата, са 19 година је дошао је у Партизан за који је одиграо 11 првенствених сезона.

Одиграо је 470 утакмица (165 првенствених) и постигао је 411 голова (90 првенствених).

Са Партизаном је освојио шампионску титулу Југославије у сезони 1948/49. и три Купа Маршала Тита - 1952, 1954. 1957. године.

Валок је постизао голове у сва три финала купа.

Био је и тренер у Партизану, најпре у Омладинској школи, а од 1963. до 1967. године и као шеф стручног штаба.

Освојио је и титулу шампиона Југославије као тренер првог тима Партизана у првенству 1964/65.

Валок је одиграо и шест утакмица за репрезентацију Југославије и постигао три гола.

Као тренер је радио у Бурми, данашњем Мјанмару, потом у Партизану, подгоричкој Будућности, новосадској Војводини, Тетексу из Тетова и земунској Галеници.

Био је и селектор југословенске репрезентације.

Играчку каријеру је прекинуо већ у 32. години, јер је по наређењу врха југословенске војске послат у Бурму.

„Могао сам да играм још десет година.

„Тих година нашој држави било је потребно да успостави добре односе са другим земљама, посебно у Азији и Африци, и покушавали су на све начине да пропагирају Југославију.

„Био сам познат фудбалер и они су на тај начин указали посебну част Бурми, где су ме срдачно дочекали", испричао је Валок у интервјуу листу Данас.

Валок је својевремено причао да је „фудбалски прогледао" када је дошао под командну палицу Иљеша Шпица.

„Код њега сам на првом предавању чуо да лопта нема ни очи, ни мозак и да зато играч мора да гледа и да мисли.

„Када се један играч после утакмице пожалио да га боли нога, Шпиц му је одбрусио: 'Тебе после утакмица треба боли глава, а не нога!'", испричао је Валок.

Иако је имао и армијску каријеру (пензионисан је као пуковник ЈНА), Валок је говорио да му је фудбал био животни избор.

Уз пецање, највећа љубав.

Машта и креативност

Валок је одувек био присталица нападачког фудбала, протканог маштом и креативношћу играча.

„Маштовита, слободна, а у исто време самодисциплинована игра чини најближи израз нашег менталног поднебља.

„Фудбал апсолутно треба сачувати као игру, надигравање, а не као надтрчавање, антиигру. Нека тако 'играју' они којима недостаје машта.

„Тако треба играти фудбал, не само ради суштине фудбала, него и ради публике: она не жели само голове, победе, него инветивне комбинације и виртуозне потезе", говорио је.

Један је од најбољих нападача које је Партизан имао.

Иако је играо 1950-их, и даље је најбољи стрелац у „вечитим дербијима", а први је одиграо пролећа 1948. године.

Од укупно 14 првенствених мечева против Црвене звезде, био је стрелац на 13.

Играо је за Партизан и против Црвене звезде у мечу у којем уопште није требало да наступи.

Валок је био једно време у официрској школи у Сарајеву (почетком 1950-их), а добио је, као и остали, два дана слободно за међународни празник рада Први мај.

Отишао је до стадиона Партизана да гледа утакмицу против Црвене звезде, баш 1. маја у сезони 1953/54.

Дошао је до свлачионице да се поздрави са играчима, а тамо је био тренер Шпиц, који га је молио да обуче опрему и да одигра утакмицу.

„Марко, добро дошла! Ти данас игра, баш ми треба играч који знала дати гол", рекао му је Шпиц.

Валок је то одбијао, рекавши да је уморан од пута и да није тренирао, али је пристао да седне на клупу.

Недуго пошто је утакмица почела, повредио се Милош Мулутиновић, а Шпиц је добацио Валоку: „Хајде, Марко, улазиш у игра!".

Валок му је одговорио да је неспреман и да треба да уђе неко други.

Шпиц је, међутим, инсистирао.

Онако незагрејан и неспреман, Валок је ризиковао тежу повреду, али дао је гол.

На центаршут Бранка Зебеца, Валок је главом, на другој стативи, ударио лопту и савладао Срђана Мркушића.

„Изводио се аут, Пајевић је бацио лопту до Зебеца који је предрибловао два, три играча и центрирао пред гол.

„Трчећи са клупе, пошто ми је судија дао знак да уђем у игру, улетео сам у казнени простор, а лопта ме је погодила у главу и завршила у мрежи.

„Тако сам постигао гол у истој секунди кад сам ушао у игру", присетио се Валок за публикацију Дерби из 1985. године аутора Драгише Ковачевића.

Једна од најдражих утакмица у дресу Партизана, Валоку је била против мађарског Хонведа, који је средином прошлог века важио за најбољи европски тим.

Партизан га је победио 3:2, а Валок дао први и трећи гол, пред 55.000 људи на стадиону ЈНА.

Анегдоте о вечитом дербију

За многе фудбалере, поготово некада, вечити дерби је био много више од утакмице.

Валок је, попут многих, имао трему и често није спавао уочи дуела, анализирао је противника.

Једном приликом, 1952. године, играчи Партизана били су у карантину на Иришком венцу и све је, присетио се Валок, ухватила нервоза.

„Онда се неко досетио да направи малу приредбу и сваки играч је био дужан да припреми неку тачку.

„Требало је да отпевам оперску арију, а морао сам да измислим текст и мелодију и све смо то снимали на магнетофону и касније слушали", причао је.

Припрема је била успешна - Партизан је победио Звезду, а Валок је дао два гола.

После утакмице, у ресторану стадиона Партизана, некада ЈНА, преслушавали су траку, а ту је био и познати глумац Миливоје Живановић.

„Марко, знао сам какав си играч, али да овако умеш лепо да певаш, нисам имао појма", присетио се Валок.

У једном дербију, Валок је дао гол Срђану Мркушићу из мртвог угла.

Голман Звезде је истрчао, натерао Валока да оде до линије терена, а центарфор Партизана је, желећи да центрира постигао гол.

Публика је одушевљено поздравила мајсторство Валока, али је и он сам био изненађен.

„Људи, па не мислите ваљда да сам хтео да дам гол из мртвог угла.

„Желео сам да центрирам, али сам промашио лопту и онда је отишла у мрежу", рекао је Валок после утакмице.

Извор: књига Дерби Драгише Ковачевића из 1985. године

Играо и за Звезду и пронашао изгубљеног брата

Иако је готово целу каријеру посветио Партизану, играо је и за највећег ривала, током турнеје Звезде по Бразилу.

То му је помогло да пронађе изгубљеног брата Јосипа у Сао Паолу, испричао је у интервјуу за лист Данас.

„То данас не може да се деси и многи вероватно сада не могу ни да појме да сам ја тог лета носио дрес Звезде, а на јесен поново играо у Партизану.

„Било је то другачије време. Знало се да најбољи из Партизана могу да иду са Звездом на турнеју преко лета и обратно, то је било нормално.

„Желео сам и да нађем давно изгубљеног брата Јосипа у Сао Паолу и ту прилику ми је омогућила та турнеја", рекао је.

У нади за бољим животом, Валокови родитељи су се почетком 1920-их одселили у Сао Паоло, али су се после неколико година вратили у Земун.

Његов брат Јосип, тада у раним двадесетим годинама, заљубио се у Бразилку, па је одлучио да остане.

„Јављао нам се писмима, али су она престала да долазе почетком тридесетих година.

„Мајка ми је о најстаријем брату стално причала, мада ја нисам био ни рођен кад су били у Бразилу".

Током турнеје Звезде по Бразилу, Валок је кренуо у потрагу за братом. Нашао је породичну кућу, али не и Јосипа.

„На крају је он мене нашао. Видео је у новинама да играју Коринтијанс - Црвена звезда, а да у југословенском клубу игра неки Валок, па је одлучио да провери да ли смо фамилија.

„Пружили смо један другом руку као потпуни странци, али смо се убрзо и загрлили кад смо схватили да смо браћа.

„Причао ми је какав му је био живот тамо, обећавао да ће се вратити у Југославију, само да позавршава неке послове, али на крају је ипак тамо остао до смрти", испричао је Валок за Данас.

Шта су говорили о Валоку?

У многим интервјуима, Валок је увек у први план истицао Стјепана Бобека као „најбољег играча света", „генијалца" кога је обожавао.

Стјепан Бобек, кога многи сврставају у ред неприкосновених фудбалера свих времена на овом простору, за Валока је говорио да му је помогао да се фудбалски обликује.

„Милош Милутиновић је био играч велике фудбалске интелигенције, Боба Михајловић такође. Али, многе ће изненадити једна друга истина: да је Марко Валок био човек који је мени помогао да се искажем као мајстор у одигравању последњег паса.

„Нико није тако као Марко умео да се правовремено демаркира, осети простор и такорећи натера ме да упутим лопту на најбоље место.

„Да постанем стратег игре највише ми је помогао Марко. Погрешно се мисли да сам ја Марка направио играчем.

„Не, Шпиц и ја смо му само помогли да се потпуно изрази. Све остало је дело његовог дара, природне предиспозиције, инстинкта, осећаја за простор, дриблинга, игре главом и шута", говорио је Бобек о Марку Валоку.

Валок је дошао у Партизан на јесен 1947. године, на позив Иљеша Шпица, мада није због тога био пресрећан, јер је хтео да буде пилот.

Речено му је - ако га не приме у пилотску школу, играће у Партизану.

Тако је и било.

Валок је једном приликом препричао анегдоту са тренинга код Шпица.

„'Ево ово једно кожно предмет, оно се зове лопто'.

„С обзиром да је био Мађар то му је био начин изражавања, због тога нам је био јако симпатичан. 'Да ли ово лопто има очи да гледа?', питао је Шпиц играче једном приликом на тренингу.

„Играчи у глас: 'Наравно, нема!''.

'А да ли ово лопто има мозак да мисли, наравно да нема - е тачно је, то сте у права, али зато играч треба да гледа за лопто и треба да мисли за лопто!'", препричао је Валок ову анегдоту.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]