Интервју петком - Љубивоје Ршумовић: „Децу не треба прекидати у игри"

Власник бајковитих бркова који је стиховима и телевизијским појављивањима обележио детињство многих генерација - песник, водитељ и прозаиста Љубивоје Ршумовић утицао је на „мале људе" вероватно више него било који лик из бајке - баш зато што је стваран.

Човек иза кога је вишедеценијски педагошки рад на Међународни дан дечије књижевности поручује родитељима да је од фантастичног света читања за децу чак и важније „не прекидати их у игри" - истраживању измишљених светова које сама стварају у главама.

„Да би стекли искуство и припремили се за живот, Бог је не само нашим, него и животињским младунцима дао императив игре - то симулација озбиљног живота и не треба их прекидати, јер су у њој најслободнији", каже Ршумовић за ББЦ на српском.

Аутор је текстова многих популарних дечијих песама, које су се тако дубоко укорениле у поп култури да се име аутора заборавља - „Деца су украс света", „Миш је добио грип",„Лако је пруту да се соколи" и друге.

Ршумовић је настављач легендарног песника и водитеља Душка Радовића и аутор култних дечијих ТВ емисија Хиљаду зашто, Двоглед и Фазони и форе.

Каже да и даље ствара, често проводи дане у природи, док је последњих година у себи открио и „нову врсту патриотизма - еколошки".

„Дете није кућни љубимац"

Ршумовић је за многе симбол најдражих сећања из детињства.

Маме су им читале његове песме пред спавање, са телевизије их је редовно поздрављао у емисијама Полетарац и Хиљаду зашто које су деца гледала барем са истим оним занимањем са којим су њихови родитељи слушали вести.

Вероватно нема школе у Србији где се барем једном на школској приредби није зачула песма Деца су украс света.

А скоро сви напамет знају и Десет љутих гусара („...дошло у мој кревет/Један пао с кревета, остало их девет") и Бабарога („Има једна пећина строга у којој живи Бабарога") за које је на Ршумовићеве стихове музику написао покојни композитор Зоран Рамбосек.

Порука о томе да децу треба од малена уважавати многима је у памћење урезана кроз његове стихове:

„Дете треба да посматраш, ал' му немој на пут стати, што га пре човеком сматраш, пре ће човек и постати".

„То је идеја Џона Лока, коју сам уримовао као свој кредо", објашњава Ршумовић.

Џон Лок је био британски мислилац и филозоф, познат и као „отац либерализма".

Ршумовић истиче да се у селу Љубиш, на обронцима Златибора где је одрастао, слична филозофија примењивала у његовом детињству, иако тамо нико није читао Лока.

„Отац и мајка су врло млади добили мене и брата, па смо ми били другари са њима", прича.

„У Љубишу су се деца рађала као мали људи и одмах су добијала неке послове која су могла да раде - врло важне, па је то моје детињство такође један од извора мојих убеђења".

Ршумовић сматра да се деца „најбоље васпитавају личним примером".

„Многи су ме грдили што сам рекао да се на селу рађају људи, а у граду кућни љубимци.

Али ако желиш да ти дете буде добро, мораш га научити шта је доброта и разговарати са њим као са људским бићем, а не као са куцом и мацом", наводи.

Деца рођена деведесетих Ршумовића посебно знају по Буквару дечијих права (први пут објављен 1996. године) - књижици која се двехиљадитих нашироко дистрибуирала по школама у Србији.

Ова књига требало је да деци приближи и објасни Конвенцију о правима детета Уједињених нација.

За ту књигу Ршумовић каже да је „врхунац мог педагошког односа према младима".

„После тога су ме неки родитељи саветовали да напишем и некиБуквар дечијих обавеза".

Истиче да му није било тешко то да уради, али тврди да обавезе морају да се формирају у породици, како дете расте, па би сада пре написао Буквар понашања родитеља", наводи.

„Деца су велики полтрони, желе да учине својим родитељима све јер их воле, али када им родитељи траже нешто док се они играју у њима ради тај божански императив игре, па кажу: 'Не могу, бре, мама' или 'Пусти ме сад, тата'".

Пример Николе Тесле можда најбоље показује колико је игра важна, каже Ршумовић, којег је мајка у детињству звала презименом славног научника.

„Он се фасцинирао електрицитетом у детињству, милујући мачку по леђима - такво једно изненађење душе трајно остаје у свести", истиче.

Шта је Ршум читао у детињству?

„Прву књигу добио сам од оца, звала се Три угурсуза, ликови су били Мудроња, Брадоња и Носоња, који су радили разне враголије", прича.

Био је то стрип, а он је био „фасциниран" сликама.

„Та фасцинација се испоставила као важна јер сам касније, као средњошколац, цртао карикатуре које су излазиле у Ужичким вестима.

За то сам добијао хонорар и могао сам да купим зимски шал, топле ципеле и панталоне, да почастим другаре и одведем девојку у биоскоп и била је то велика ствар - такозвана радост од рада".

Када је био мало одраслији дечак, појавила се и друга важна књига у Ршумовом животу.

„Потпуно ме је обузео роман Кроз пустињу и прашуму, толико да сам плакао када се завршавала и оставио сам последњих десет страна да имам и следећег дана да прочитам", каже.

„Толико ми се допала да сам и ја почео да пишем роман, звао се Кроз прашуму и пустињу, а ја сам у том роману био негде у Африци, борио се против каравана, јахао камиле, имао питомог слона, борио се против лавова и тако даље...".

„Судбинска повезаност" са Душаном Радовићем

„То је била судбинска, готово митолошка веза", каже Ршумовић о покојном колеги и култном гласу Радио Београда - песнику, сценаристи и водитељу Душану Радовићу (1922-1984).

Петнаестак година старијег Радовића упознао је на почетку својих студија у Београду, и то „сасвим случајно" у ондашњој кафани Мажестик у центру Београда.

Ршумовић је тада био студент Филолошког факултета.

„Дошао сам у Београд на факултет са неколико свезака песама и кренуо сам да пронађем [песника] Стевана Раичковића, који је био уредник у „Просвети", да га убедим да објави те моје песме, а чуо сам да седи у Мажестику".

Ршумовић наглашава да то „нису биле песме за децу".

За Раичковића је „из новина знао како изгледа", а са њим је за столом седео и „један главати, озбиљан човек".

„Приђем ја, упознам се са Стевом и кажем зашто сам дошао, а он каже: 'Ајде, добро, стави те свеске на сто и кажи ти нама откуд овде, зашто пишеш'.

„Док сам ја то објашњавао, овај човек узме рукопис и почне да чита и у једном тренутку каже: 'Младићу, хоћеш ти мени ово да даш да ја објавим на Радио Београду?''.

- А у којој емисији, пита Ршумовић.

- У једној дечијој емисији, одговара Радовић.

- Ја не пишем за децу, каже Ршумовић, „малтене љутито"

- Не знаш ти за кога пишеш, гледа га Радовић.

„За мене је та реченица била судбоносна и до дан данас је памтим", присећа се Ршумовић.

Међутим, и данас тврди да себе никад није сматрао искључиво писцем за децу.

„Тако су ме новинари прозвали, а ја имам толике објављене књиге, не само за децу него и за одрасле, али не смета ми што ме тако зову, напротив", каже.

Сарадња са Радио Београдом Ршумовићу је донела и први песнички хонорар.

„Био сам бруцош, требала ми је кинта и сада сам сваког четвртка могао да одем на благајну и да подигнем хонорар, што ми је много значило", каже.

На почетку студија је „на железничкој станици носио џакове са цементом".

У свраћањима до благајне четвртком, повремено посећује и редакцију дечијег програма Радио Београда, где 1965. добија посао.

Потом је писао за радијску емисију Добро јутро, децо, а онда и Уторак вече - ма шта ми рече, Суботом у два и Весели уторак.

Међутим, први - непосредан сусрет Ршумовића и Радовића десио се много раније.

Као ученик „трећег или четвртог разреда основне школе у Љубишу", Ршумовић је за једну песму, „коју је на конкурс послала учитељица Милица", добио награду југословенског дечијег листа Пионирске новине.

Било је то његово прво песничко признање.

„Добио сам претплату на лист који је објавио моју песму и те новине и дан данас чувам, као и једну лепу америчку графитну оловку са гумицом - то је било нешто невероватно, ми такве оловке у оно нисмо могли да купимо", присећа се.

„Много година касније, док смо колима путовали ка Златибору, испричао сам му то, а он ми је рекао: 'A знаш ли ко ти је дао ту награду? Па ја!'", рекао му је Радовић.

Он је тада радио у Пионирским новинама, где је уредницу убедио да се хуманитарна пошиљка оловки раздели деци која шаљу песме".

Упознајте храбре истраживаче и мале астронауте

„Жалосно је како се понашамо према живом свету око нас"

Ршумовић, који слободно време проводи у природи, на имању ван Београда, каже да га је у познијим годинама живота „ухватио еколошки патриотизам".

„Велика је грешка што се савремени човек, па чак и по селима, удаљио од природе", сматра.

„Уместо да свако дрво буде наш брат, свака леска, па чак и сваки камен, за који ми мислимо да није жив, али и у њему се крећу електрони - људи су се отуђили".

Разочарава га људска немарност и мањак обзирности према природи.

„Хтео сам да направим викендицу усред шуме, али људи секу, с једне стране пола шуме посечено, са друге је има све мање, секу и даље", прича.

„Кад би некако могли да убедимо људе да морају да размишљају о птицама које се гнезде на стаблима, о пауцима које растерују, о срнама...".

Једног је, каже, током сезоне лова на имању наишао на срну са три ланета, која је пред пуцњима побегла од ловаца.

„Жалосно је како се понашамо према живом свету око нас - нећу да кажем да је то нека врста мржње, али то се ради из неке чудне потребе", истиче.

Ршумовић каже да се он пита, „рад многих министарстава морао би да буде подређен екологији".

„Саобраћај, трговина и многе друге гране - све се то тиче суживота са природом", објашњава.

Каже да унуцима не чита своје песме, него разговара са њима.

Не брине га много ни како ће остати упамћен.

„Коме буде потребно, он ће користити моје песме", каже уз безбрижан смешак испод бркова.

Исправка

У оригиналном тексту је објављена нетачна информација да је Љубивоје Ршумовић био кандидат за народног посланика. Господину Ршумовићу и његовој породици се извињавамо због грешке која је читаоце могла да доведе у заблуду.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]