Светски дан воде: Зашто плутају фекалије, флаше и хемикалије по рекама у Србији

Док Уједињене нације упозоравају да би до 2050. године чак 5,7 милијарди људи могло да живи у областима у којима нема довољно воде најмање месец дана годишње, у Србији траје битка за очување квалитета река, потока и језера.

У реке и језера - најважније воде Србије - директно и свакодневно се испуштају индустријске хемикалије и фекалије из градских насеља, ширећи несносни смрад унаоколо, док пластичне флаше, гуме и угинуле рибе плутају по њиховој површини, упозоравају стручњаци.

„Загађење воде утиче на живот и здравље људи и усудила бих се да кажем да се свако загађење вода као бумеранг враћа људима", каже за ББЦ на српском Ана Милановић Пешић, научна сарадница на Одељењу физичке географије на Географском институту „Јован Цвијић" при Српској академији наука и уметности (САНУ).

Главни извори загађења река и осталих водних ресурса у Србији су индустријска постројења, комуналне отпадне воде из насеља и пољопривреда - кроз употребу вештачких ђубрива и осталих хемијских једињења, додаје Милановић Пешић.

Какав је квалитет површинских и подземних вода Србије?

На основну физичких, хемијских и биолошких параметара квалитета површинских и подземних вода, утврђује се квалитет, односно степен загађења вода.

Подељен је на четири класе, док постоје и водотоци који су „ван класе".

Милановић Пешић каже да се класификација водотокова у Србији врши на основу две групе критеријума - општих, „који карактеришу еколошки статус" и специфичних „опасних и токсичних материја који у воду доспевају услед индустријских и осталих антропогених активности".

Већина река у Србији припада другој и трећој класи, док првој припадају мањи планински водотоци и горњи токови појединих река са чистом водом, а четвртој „веома загађене воде".

Утврђивањем квалитета вода до 2011. године бавио се Републички хидрометеоролошки завод Србије, а наследила га је Агенција за заштиту животне средине.

Иако се редовно објављују годишњаци са „детаљним анализама и утврђивањем стања квалитета вода", подаци су доступни само за „мерне профиле на већим речним токовима, поједине акумулације (језера) и поједина мерна места подземних вода".

„За мале водотокове немамо податке и зато је квантитативно тешко утврдити степен загађења на њима, као и тренд", каже Милановић Пешић.

Погледајте видео: Зашто је овај момак бацио 4.000 пластичних боца у Саву

Велики бачки канал, Борска река, Лим, Пек...

Као примере најзагађенијих вода у Србији, Милановић Пешић издваја канал Дунав-Тиса-Дунав у Војводини, посебно Велики бачки канал и Борску реку која се улива у Тимок.

Велики бачки канал тече централним делом Бачке, представља део хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, јединствене каналске мреже и повезује реку Дунав, код Бездана, и Тису, код Бечеја.

Претходних деценија је понео титулу „црне тачке" загађења на Дунаву.

Загађујуће материје које су пронађене у води и муљу негативно утичу на животну средину канала, као и на здравље људи.

„Ово је изнето у неколико научних радова и потврђено статистичком анализом података из 2005. године, која показује повећан број пацијената са малигним болестима плућа и урогениталног система у насељима дуж канала у односу на остало становништво Бачке и Војводине", наводи Милановић Пешић.

Због превеликог загађења које је у већој мери почело шездесетих година прошлог века, зову га и „отворени колектор за отпадне воде" са околних фарми свиња, из прехрамбене индустрије и самих насеља попут Црвенке, Куле и Врбаса.

Загађујуће материје се из Великог бачког канала преносе у Тису, а научно је доказано и да азот и фосфор из његове воде Дунавом стижу до Црног мора.

Ипак, превагу односи Борска река као једна од најзагађенијих српских и европских река, коју многи називају „мртвом реком".

У њој више нема трагова живота, а због велике загађености не припада ниједној класи.

Последица је то вековног рударења, индустрије која се развила око рудника и комуналних вода које у њу доспевају.

Ни старији мештани Бора и околних села не памте да је некада била у бољем стању, а жале се и да лети „страшно смрди".

„Некад су ту биле врбе поред реке, а сад је то све пирит, све је загађено", изјавио је становник села Слатина крај Бора за Дојче веле пре неколико година.

Борска река се улива у Велики Тимок код села Вражогрнац и значајно утиче на његов ниво загађености.

Загађење реке Пек у општини Кучево такође је вишедеценијски проблем.

Почетком марта ове године одржан је састанак представника локалних општина кроз које протиче ова река како би се покренуло систематско очување реке Пек.

Један од иницијатора и покретач Фејсбук групе „Сачувајмо реку Пек" Небојша Бата Јоксић рекао је да у последњих пар месеци проблем ескалирао, а појавиле су се и фотографије и информација на друштвеним мрежама о помору рибе и загађењу ове реке.

Он за загађење криви рудник у Мајданпеку, који послује у саставу Рударско-топионичарског басена (РТБ) Бор, који је од 2018. године у већинском власништву кинеске компаније Зиђин, јер тамо „испуштају отпадне воде".

Пре неколико дана је анализа воде из ове реке Завода за јавно здравље у Пожаревцу показала да су поједине вредности тешких метала увећане и по више пута - пре свега бакра, мангана, гвожђа и сулфата.

Проблем представља и чврсти отпад који неретко са оближњих депонија заврши у реци.

Најсвежији пример са почетка ове године представљају реке Дрина и Лим чије се водене површине готово нису могле видети од пластичних флаша, гума, кућних апарата и фрижидера који плутају.

Убрзо је уследила акција чишћења, па је из Потпећког језера на Лиму уклоњено више од 7.500 кубика плутајућег отпада.

Недостатак система за пречишћавање отпадних вода

За Горана Секулића из Светске фондације за природу (WWF), главни узроци загађења су комуналне и индустријске отпадне воде.

Комуналне воде из домаћинстава доспевају у реке путем канализације, док се индустријске испуштају из фабрика.

„Код нас у сектору индустрије мали проценат њих пречишћава воде, а ситуација се мало побољшава углавном код већих индустрија и компанија које имају могућности да улажу у то", наводи Секулић за ББЦ на српском.

Ипак, главни проблем за њега је то што велики број градова у Србији нема изграђене системе за пречишћавање отпадних вода.

„Вероватно испод 10 одсто на нивоу Србије, док све остало иде у реке без икаквог третмана ", каже он.

Додаје да Београд такође нема погоне за пречишћавање и да „све отпадне воде одлазе директно у Саву и Дунав".

Почетком прошле године град Београд и кинеска компанија Чајна Машинери инжениринг корпорејшн (China Machinery Engineering Corporation - CMEC) потписали су споразум којим би Београд требало да добије систем за пречишћавање отпадних вода.

Наведено је да је вредност прва фазе радова која обухвата изградњу колектора-интерцептора 271 милион евра, док би између 400 и 500 милиона евра било потребно за другу фазу када ће се градити прва београдска фабрика за пречишћавање отпадних вода у Великом Селу.

Тадашња министарка грађевинарства Зорана Михајловић је истакла да се у Саву и Дунав излије „190 милиона кубика отпадних вода, што се може упоредити са 60.000 олимпијских базена или 19 милиона цистерни".

Милановић Пешић каже да у Србији постоји 36 постројења за пречишћавање вода, од којих већина не ради пуним капацитетом.

Оваква постројења постоје у Врбасу, Крушевцу, Шапцу, Суботици и другим градовима у Србији.

Крајем прошле године ратификован је и споразум с Развојном банком Савета Европе, којим су одобрена средства за изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода.

Тада је за 2021. годину најављена изградња 20 до 30 ових постројења за пречишћавање отпадних и комуналних вода.

„Све више и више градова и локалних самоуправа ради на томе.

„И даље је стање незавидно и треба још много да се ради, али се последњих годину, две види нека динамика, почело је да се препознаје као приоритет и да се улаже", каже Секулић.

Квалитет воде за пиће

Квалитетна вода за пиће је доступна већини становника Србије, али се проблеми јављају у већем делу Војводине и деловима сливова Западне, Јужне и посебно Велике Мораве.

Према истраживању Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут", рађеном 2018. године, од 42 контролисана јавна водовода у Војводини, само девет је било исправно.

Најпознатији пример је банатски град Зрењанин чијим славинама од 2004. године цури жута вода, која је забрањена за пиће због прекомерне количине арсена у њој.

„Како су многи системи за водоснабдевање везани за употребу речних вода или подземних вода из алувијалних равни река свако загађење ових вода може бити потенцијална опасност за квалитет воде коју пијемо и појаву хидричних епидемија", истиче Милановић Пешић.

Додаје да контролу квалитета воде за пиће обављају Заводи за јавно здравље.

„Хигијенски исправна вода за пиће утврђује се редовним и периодичним анализама воде из захвата на основу хигијенско-епидемиолошких индикација и то је редовна мера која се примењује у циљу упозоравања јавности у случају појаве загађења у води за пиће."

Горан Секулић из WWF-a сматра да већина градова у Србији има „решено снабдевање водом путем јавних система", те да „мањи део водовода" има таквих проблема.

Из Министарства за заштиту животне средине и агенције СЕПА до објављивања текста нису стигли одговори на питања ББЦ-ја на српском - какав је квалитет воде у Србији, какви су мехнизми за заустављање загађења, као и који су главни узроци.

Утицај на природу

Милановић Пешић каже да свако загађење реке утиче на измену њеног хемијског режима и природног стања.

Тако се наносе дугорочне последице на екосистем - јединство живих бића и простора у коме живе, посебно кроз измену водених биљних заједница реке и њеног непосредног окружења, као и рибљег света.

„Тако смо сведоци да долази до изумирања рибљих врста које живе у чистим водама и до појаве појединих инвазивних врста које могу да живе у води нешто лошијег квалитета.

„Такође, сведоци смо да повремено услед акцидената на речним токовима долази и до помора рибе", објашњава научна сарадница географског института „Јован Цвијић".

Загађење река може да утиче и на вештачка језера, посебно на бране где се таложе „опасне материје у форми муља" - оне су „црне еколошке тачке" у животној средини.

Милановић Пешић каже да је такав случај забележен на брани Ђердапског језера, где се „таложе загађујуће материје из узводнијег дела Дунава".

Такође, загађење река за последицу има и загађење подземних вода јер су ови системи углавном повезани.

Подземне воде, додаје географкиња, учествују у „храњењу река" са 30, до 40 одсто.

„Оне су споро обновљиви ресурси, те су последице њиховог загађења дугорочне."

Свако загађење вода, додаје Миловановић Пешић, утиче и на пољопривредну производњу, а употребом такве воде за наводњавање непосредно утиче и на човека.

Како решити проблем?

У укупном протицају река у Србији, домицилне реке учествују само са 10 одсто, док 90 одсто протицаја припада међународним рекама које протичу кроз Србију - попут Дунава, Саве, Тисе, Дрине.

Горан Секулић сматра да Србија као земља „није баш богата водним ресурсима", посебно ако се упореди са „земљама у окружењу".

Зато, истиче, „морамо да водимо рачуна о води за пиће и води коју користимо за живот".

„Великим загађењем имамо отежан приступ здравој и питкој води, што повлачи неке економске последице.

„Да бисте загађену воду могли да користите за пиће морате да је пречишћавате, а са већим загађењем имате и веће трошкове да ту воду доведете у стање да становништво може да је користи."

Да би се ситуација поправила, Секулић каже да је потребно изградити системе за пречишћавање воде.

Следећи корак је „рационализација потрошње воде и количине отпадних вода", за шта је потребно доста времена.

Србија је преузела обавезу да до 2040. године изгради сва постројења за пречишћавање комуналних отпадних вода за насеља са више од две хиљаде становника.

„Значајнији напредак", додаје Секулић, треба направити по питању индустријског загађења и да емитери и загађивачи морају више да прерађују њихове отпадне воде.

Правни статус вода уређен је Законом о водама, а прати га низ подзаконских аката, правилника и уредби.

„Мишљења сам да би спречавање или смањење загађења вода било могуће уколико би се у потпуности спроводиле дефинисане мере, као и уколико бисмо се економски и еколошки понашали према резервама вода", наглашава Милановић Пешић.

Она сматра да се вода у Србији неретко користи ненаменски, на пример за заливање башти, прање аутомобила, улица и слично.

„Разлог за ово лежи и у ниској цени водоводске воде, као и немогућности да се становништву и привредним субјектима испоручује вода оног квалитета који је потребан, што не мора увек бити квалитет воде за пиће"

Каже да је вода највишег квалитета - за пиће, припрему хране, прање посуђа и личну хигијену, потребна само у „уделу од 20 одсто укупне потрошње", док би вода „условног квалитета" могла да се користи за остале потребе.

„Тиме бисмо рационалније користили водне ресурсе и допринели смањењу загађења", додаје.

Потребно је, сматра, радити и на „континуираном подизању свести становништва" и едукацији кроз „различите акције о значају водних ресурса за живот и ограничености расположивих количина квалитетне воде".

„На крају бих додала да нам водни ресурси живот значе и зато их сачувајмо за покољења која долазе."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]