Србија, Америка и Трамп: Шта би за Србију значила посета америчког председника

Јосип Броз Тито седи у Овалној соби са Ричардом Никсоном.

Година је 1971, а Тито је Никсонов гост у Вашингтону.

Тито је запалио томпус, иако се у Белој кући у том тренутку не пуши више од две деценије.

Он је заправо само узвратио посету, јер је Ричард Никсон 1970. године био први амерички председник који је посетио СФР Југославију тог 30. септембра - пре тачно пола века.

„Амерички председници долазе у неку земљу тек када су односи са том земљом стабилни или су на путу да постану стабилни", каже за ББЦ на српском Милан Мишић, некадашњи дописник из Вашингтона листа Политика.

„Тако је и Никсонов долазак 1970. године био значајан за Југославију јер је показао да САД прихватају југословенски принцип игре нултог збира (када су добици или губици једног једнаки добицима или губицима другог) усред Хладног рата".

У претходних 50 година, односи Београда и Вашингтона су били и хладни и топли, и нешто између.

„За време социјалистичке Југославије, Тито је био важан преговарач и амерички и комунистички савезник", каже Радина Вучетић са Одељења за савремену историју Филозофског факултета у Београду.

„О срдачности, али и отворености овог простора за Америку сведочи и атмосфера Никсонове посете Београду, када Никсон са Титом пролази отвореним колима кроз центар града, што би данас било потпуно незамисливо", додаје Вучетић.

Ако Доналд Трамп и наредне године буде председник САД, и испуни обећања да ће посетити Србију - Београд ће први пут после четири деценије званично угостити првог човека Беле куће.

Америчка плесна музика и деценија посета

Ричард Никсон је 1970. године отворио деценију честих посета америчких председника Београду.

Он је у Југославију дошао у време такозваног детанта - периода током седамдесетих година прошлог века када је дошло до генералног побољшања односа Совјетског савеза и САД.

Слободан Марковић, професор на Факултету политичких наука, који се кроз каријеру бави односима Србије и САД, каже за ББЦ на српском да је „статус Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, након што је протерана из совјетског блока 1948. године, био значајно бољи у Америци".

„То се види и из медија, али и из све вишег ранга амбасадора који су слати у Југославију за време Титове владавине".

Тако новинар америчке Националне географије пише да „Американци у Београду и пре Титовог раскида са Русијом говоре о значајним променама".

„Становници Западне Европе и Американци добијају југословенске визе без кашњења, а западни дописници могу слободно да се крећу земљом.

„Стаљинове слике су нестале, мада се Маркс и Лењин и даље приказују", пише у чланку из 1951. године.

Новинар је приметио и да југословенске радио станице и штампа директно извештавају о вестима уз света.

„Америчка плесна музика је прихваћена, а страни филмови долазе са Запада.

„У Загребу сам приметио да од 14 биоскопа, у седам дају америчке филмове. Тарзан је био хит на благајнама", додаје се у тексту.

У условима Хладног рата посебно је, каже Марковић, Тито стекао повољан имиџ.

„Те године када Никсон долази у Југославију, амерички медији пишу да је Титов смели потез дао Југославији значај у међународним односима који је изван сваке пропорције са величином земље", објашњава Марковић.

„Са вишим животним стандардом, више личних слобода и доступности западних добара масовне производње, Југославија је била добра реклама за западни свет".

Радина Вучетић, која је и управница Центра за америчке студије Филозофског факултета, каже да су неспоразуми између две земље разрешени још 1963. године, када је Тито отишао у САД на разговоре са Џоном Кенедијем.

„Југославији је враћена Клаузула најповлашћеније нације, и уследили су многобројни повољни економски аранжмани", каже она.

„О важности Југославије у хладноратовском свету сведочи податак да је ово била прва посета лидера једне социјалистичке државе Америци, као и да је Тито био последњи државник ког је примио Кенеди, пре атентата у Даласу 1963. године".

Ипак, обе Титове посете Америци 1960-тих, без обзира на присност председника, протекле су у знаку антитиоистичких и антикомунистичких демонстрација.

Југословенска емиграција - припадници и симпатизери четника и усташа - демонстрирала је у Њујорку током Титових посета.

Носили су транспаренте: „Тито је убица", „Не верујте му", „Тито је московски Тројански коњ", „Тито је овде - наше благо је у опасности", „Помагање Титу је помагање комунизму", „Титове руке су крваве".

Никсонов „уважени пријатељ"

Седамдесете су донеле много бољу и срдачнију атмосферу, која се прелила и на улице Југославије и Америке.

Никсон је, дошавши у Београд, тек други пут закорачио на тло неке од социјалистичких европских држава, после посете Румунији две године раније.

„Колико је састанак са Никсоном за Југославију био важан, најбоље говори чињеница да га Тито није одложио, упркос томе што га је то спречило да оде на сахрану блиског пријатеља - египатског председника Гамала Абдела Насера", каже за ББЦ Стеван Недељковић, асистент на предметима међународних односа на Факултету политичких наука.

Остало је записано, каже Недељковић, да је „председник Никсон ословљавао Тита са 'мој уважени пријатељу'".

Радина Вучетић каже како су те године „поред политички важних тема Титовог посредовања у кризама на Блиском Истоку и око Вијетнамског рата", ови разговори били важни и због даљих повољних економских аранжмана.

После Никсона, Београд су посетили и Џералд Форд 1975. и Џими Картер 1980. године.

За новинара Мишића постоје три разлога због којих су три америчка председника била спремна ѕа посету Београду.

„Први је улога Југославије на међународном плану, други стабилни политички, а не само економски односи у земљи, а трећи - наравно, Тито", додаје он.

Каснити на вечеру у Белој кући

Тито је био три пута у посети САД-у, а од 1962. године сви амерички председници су му честитали рођендан, каже историчарка Радина Вучетић.

„Тито је боравио у Кемп Дејвиду, приватној резиденцији америчког председника, што је чињено само када је домаћин хтео да покаже посебно уважавање за госта, а на оваквом третману су предано радили дипломате Богдан Црнобрња и Хенри Кисинџер", каже Вучетић.

„И вечерао је у Белој кући. О опуштеној атмосфери сведочила је и Титова посета Хјустону и НАСА (центру) и фотографије Тита са каубојским шеширом, уз сусрет са холивудским звездама".

Реномиране дневне листове у САД занимало је баш све о југословенском председнику - од врсте шкотског вискија који је пио, до карактеристика прстена који је носио, каже Недељковић.

„Није заборављено да је Тито каснио у свим приликама током тродневне посете, али му домаћин то није замерио", додаје Недељковић.

Титова смрт и „кружење око Србије"

После Титове смрти, одржавани су релативно блиски односи, каже Слободан Марковић.

„На нивоу перцепције јавности важан догађај је био 1984. године када је Југославија учествовала на Летњим олимпијским играма у Лос Анђелесу упркос совјетском бојкоту. Једина друга комунистичка држава која је то учинила била је Румунија.

„Спортисти су дочекани аплаузом", каже он.

Амерички председници су касније „кружили око Србије", каже Мишић.

„Ишли су у Мађарску, Албанију, Хрватску, председник Клинтон је два пута био на Косову", каже он.

„У односима Београд - Вашингтон две ствари су постале проблематичне, а то су паљење амбасаде Америке и случај браће Битићи. Наравно, и чињеница да САД сматрају да је независност Косова само наставак распада Југославије".

Тројица браће Битићи - Иљиј, Агрон и Мехмет - амерички држављани албанског порекла, убијени су пре 21 годину у Петровом Селу код Кладова.

Претходно су покушали да помогну двема ромским породицама из Призрена да са Косова пређу у централну Србију.

Тада су ухапшени због „илегалног уласка у земљу" и следећег дана прекршајно осуђени пред судом у Прокупљу на 15 дана затвора.

Одобрено им је да из притвора изађу три дана раније, али су, уместо да буду пуштени на слободу, одведени у базу Специјалних антитерористичких јединица МУП-а Србије у Петровом Селу где су убијени, а потом покопани у масовну гробницу у којој су већ била тела косовских Албанаца.

Њихова тела су откривена јула 2001. са везаним рукама и с ранама од испаљених метака на потиљцима.

Најближе је Србији 2011. године био Барак Обама - који је посетио Атину.

Иако су позиви непрестано упућивани, одсуство посета показивало је све мањи стратешки значај Србије, рекао је Стеван Недељковић.

„Србија ту није изузетак. Последња посета америчког председника некој од држава бивше Југославије била је 2008. године када је председник Џорџ Буш млађи посетио Словенију", каже Недељковић.

Штап за „шампионе демократије"

У супротном правцу - српски председници и премијери су ишли.

„Посете лидера СР Југославије, Државне заједнице Србија и Црна Гора и Србије нису биле пропраћене таквом помпом, а и тон разговора био је битно другачији", каже Недељковић.

„Иако је наша држава после демократских промена била називана 'шампионом демократије', прве посете српских званичника биле су све само не слављеничке и протоколарне".

Пред премијера Зорана Ђинђића су у Вашингтону током фебруара и марта 2001. године стављени, додаје он, јасни захтеви - сарадња са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и изручење Слободана Милошевића до 31. марта 2001, као и поштовање Дејтонског споразума и прекид финансирања Војске Републике Српске из југословенског буџета.

На листи су били и поштовање људских права и пуштање албанских затвореника из српских затвора.

„То је био предуслов за нормализацију економских односа Југославије и САД и америчку развојну помоћ, а 'штап' је био појачан и претњом да ће америчка делегација бити против наших захтева у институцијама као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка", објашњава Недељковић.

„Хапшење Слободана Милошевића 30. марта је донекле релаксирало тензије, али не сасвим".

Као најзначајнију посету Недељковић помиње новембар 2001. године, када се Ђинђић састао са председником Бушом млађим у Белој кући, а тада је отписано више од половине југословенског дуга Париском клубу.

„У Белој кући су пре Александра Вучића били и Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, које је 2001. године примао Џорџ Буш млађи", каже Мишић.

„Те посете треба разликовати од оних када су Борис Тадић и Томислав Николић или Вучић раније били у Вашингтону током посете Уједињеним нацијама, када председници САД праве званичан пријем за све".

Београд и губитак избора

Последњи амерички председник који је, макар званично, ушао у Београд био је Џими Картер 1980. године. Он је тада затворио деценију учесталих посета на релацији Београд - Вашингтон.

Иако је позвао амбасаду СФРЈ у Вашингтону да изјави саучешће, Картер није дошао на Титову сахрану.

„С обзиром на хладноратовско погоршање америчко-совјетских односа, Картер није био на Титовој сахрани, да би избегао сусрет с Брежњевом, али је обишао Титов гроб већ у јуну 1980", каже историчарка Вучетић.

Ипак, ова посета није оставила никаквог трага јер је мало после ње Картер изгубио изборе, сматра Мишић.

„Слично ће бити и сада, ако Трамп буде изгубио изборе у САД у новембру ове године, обећања о његовој посети Београду биће занемарљива.

„Ако пак победи - биће потребно најмање годину дана да се та посета испланира, безбедносно и на сваки други начин".

Уколико до посете и дође, Трамп ће доћи у политички тотално другачију земљу.

„После изузетно велике паузе у оваквим сусретима, током које су се променили и свет и Америка, нестала је Југославија, а Србија лутала у својој спољној политици", каже Вучетић,

„Надајмо се да најава ове посете није само део предизборне кампање Доналда Трампа".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]