Мали произвођачи домаће хране у Србији: Како је Фејсбук група променила начин на који се многи хране

Ленка Дмитровић је из Београда и има 28 година.

Ана Карановић је из села Рудница код Копаоника и има 30 година.

Њих две су одрасле у другачијим околностима, имају различита интересовања и нимало слична занимања, али универзум их је недавно спојио.

На који начин? Па, преко сира.

Добро, преко сира и Фејсбук групе Мали произвођачи хране у Србији.

„Ваљда како сам старија имам више осећаја за људе око себе, па волим да подржим локално и колико год је то могуће избегавам маркете", каже Ленка за ББЦ на српском.

„Поручила сам сир од Ане и веома смо задовољни и ја и дечко и породица. А још се вежем и за људе, причу…

„Девојка сама све ради, а живи са родитељима близу Копаоника, у делу Србије који и није баш толико развијен као Београд и где је за све потребно много више труда и рада, што треба подржати", додаје.

Фејсбук група Мали произвођачи хране у Србији је за кратко време окупила више од 35.000 чланова и многи сад набављају домаће намирнице директно од оних који их гаје и праве.

Ана је завршила биологију и нема посао, тако да преко интернета продаје Укусе Копаоника.

„На почетку сам правила и продавала килограм сира дневно, а сада направим и десетак… Не могу да постигнем колико људи траже и желе да купе", наводи уз осмех.

Јер ко може да одоли домаћем сиру? А тек сланиници…

Само сезонски

Групу су на јесен 2019. године покренули Ана и Вељко Нешић.

„Интернет пијаца, то јест платформа на којој се могу поручивати домаћи производи је на неки начин моја животна жеља, дуго сам размишљао како да спојим мале произвођаче и купце", каже Вељко за ББЦ на српском.

Како наводи, све функционише на обострану корист - произвођачи добију тржиште на које могу да пласирају производе, а купци „провереног човека са села".

На њиховој интернет пијаци се тако свакодневно купује и продаје све и свашта, али само домаће - сир, ракија, вино, колачи, мед, ајвар, сокови, воће, поврће, јаја…

У трговини учествују људи из целе Србије - па и дијаспоре - постоји база од (тренутно) 280 произвођача и сви производи купцима стижу на кућну адресу.

„Фантастично је то што се највише купује оно у чему је тренутно сезона, баш како и треба да буде", истиче Ана Нешић, иначе ауторка портала Ручак за 200 динара.

„Сирева, вина и слатког има увек, али сок од зове треба да пијемо у мају, а парадајз да једемо у августу".

У последњих неколико месеци група је нарочито активна. Разлог је једноставан - корона вирус.

„Када је проглашено ванредно стање, морам да признам да сам мислио да ће сви похрлити у супермаркете и да се неће много бринути о томе од кога купују. Међутим, десило се управо супротно - група је букнула", наводи Вељко.

Ана додаје да је криза око корона вируса натерала људе да промене неке животне навике.

„Нису могли више да уживају у чарима удобне, лаке и једноставне куповине у супермаркетима - уместо да само уђу, изађу и готово, сад мора да се чека у редовима, нема хране на рафовима, а пијаце затворене.

„И онда се појављују мали произвођачи са свежим сиром, пршутом, салатама, руменим ротквицама, златним медом и људи одлуче да батале све оне конзерве које су нагомилали и кажу дедер дај тај кајмак да замезимо ко људи", додаје уз осмех.

О сиру

Ана из Укуса Копаоника не престаје да прави сир.

Специјалитет су јој, каже, димљени качкаваљ од крављег млека са зачинима и то неколико комбинација - љута туцана паприка и бели лук, босиљак и бели лук, оригано, сусам и качкаваљ без додатака.

А групу је ушла потпуно случајно, каже.

„Када сам видела шта се дешава и ја сам почела да производим сир. До тада сам продавала само домаће печурке.

„Гајим шитаку печурке и буковачу. А и скупљам самоникле… Код мене је све то сасвим природно, нема вештачких услова", додаје уз осмех.

И како иде? Може ли да се преживи?

„Још сам на почетку, па имам велика улагања… Знате како је, ако немате буџет, а крећете од нуле, онда није лако.

„Све што зарадим, морам да уложим. Добро је, скромно, надам се да ћу ускоро почети да више зарађујем", истиче она.

Ипак, она истиче да се људи све више окрећу домаћој храни.

„Видимо и сами каква је ситуација - можда је нешто у радњи лепо запаковано, али када купујемо домаће знамо шта је то и знамо колико је у то уложено труда", истиче.

Како је све почело?

Тако што је Ана Нешић, како каже, имала непријатно искуство приликом куповине меса у једном београдском маркету.

Ево шта се догодило:

Знаш како има оних неких маркета где уђеш и све је штрокаво, али изнова и изнова искулираш и кажеш себи - нема везе, сиромашна смо земља, раде људи за 30.000 динара, а и све је то упаковано у пластику, скуваћу га на 100 степени…

И онда се догоди да кап прелије чашу, да ти се баш црева преврну јер на своје очи видиш како радница прљавим рукама гацка пилетину пре него што је измери, а око ње крваве даске, крвави ножеви…

Све штрокаво, па и онај папир на којем пише „оперите руке пре него што услужите муштерију".

Тако нешто се мени десило, и толико сам била збуњена да сам заборавила да реагујем. Узела сам то месо од тете која га је испипала и нисам ништа рекла, јер сам себи у глави смишљала разлоге због којих не треба да ме брине то што сам видела.

Онда сам и платила, и изашла напоље. Позвала сам маму, која је биотехнолог, и бавила се квалитетом хране целог живота.

„Мама, шта да радим ја сад с овим месом", питала сам је. Мислим, знам за тих 100 степени, али мени је гадно…

„Сине, 'леба ти, баци то поред неког контејнера, можда се неко куче овајди", одговорила је.

Испоставило се да је то нешто прилично често, а да је заправо много горе оно што се дешава док не гледамо тај штрокави пулт са свежим-смрдуцкавим месом.

Поделила сам ту причу на Ручку за 200 динара, блогу на којем ме прати скоро 40.000 људи и добила још много, много прича од којих се желудац преврће.

Зато данас ћевапе не купујем више у супермаркету.

Убрзо се створио импулс да се направи група, иако сам ја планирала да платформу Мали произвођачи правим мало дуже, мало детаљније и натенане.

Кад сам је направила, ушло је у њу одмах неких хиљаду-две људи и све се заролало.

Анина и Вељкова прича

Ана и Вељко рођени су 1991. године, у размаку од само неколико дана - он у Београду, она у Краљеву.

Прошле године су се венчали, а одувек се знало шта од хране ваља.

„Недељом сам се као студенткиња враћала у Београд са црвеном карираном торбом у коју су спаковане намирнице које су произвели моји у баштици", каже Ана уз осмех.

„Или ми је послао ујка Перо из Ртију, или тета Миланка из Виче, или је купљено од комшије који има своје пилиће, а моја баба Роса из Драгачева је имала руке отекле, потамнеле и очврснуле од рада, да би произвела сир, малине и кромпир, и да би их продала будзашто, да заради који динар.

„Домаћа храна је нешто на чему сам одрасла, и што сам научила да безрезервно ценим", додаје она.

Када си студент, онда ти је и јогурт на акцији пред истек рока као нектар богова, каже, али када су она и Вељко почели да зарађују, мало по мало су бирали домаће производе.

„Данас озбиљан део намирница поручујемо од малих произвођача. Пре свега због квалитета производа, али и помоћи малом пољопривреднику", каже Вељко.

Ана додаје да је све много лакше кад си у пару са неким ко размишља као и ти.

„Међусобно смо се гурали да да изађемо из зоне комфора, то јест, супермаркета", присећа се.

„Будемо поред маркета и ја кажем 'јој немамо јаја, ај да купимо овде, нема везе', а онда Вељко каже 'ево идем ја - до продавнице која никако није успут - која има домаћа јаја, није ми тешко'".

Колико у свему има и патриотизма?

„Па ја мислим да је ово прилично патриотски акт", каже Вељко.

„Ако успемо да за један педаљ помогнемо људима са села да понуде неки добар производ и да од тога могу да живе и издржавају породице, урадили смо велику ствар. То би ми било веома, веома драго.

„Наравно, сва заслуга за то иде произвођачима, јер би без онога што они нуде све ово било само трубљење по друштвеним мрежама".

Шта даље?

Па, воће се бере, домаћи сир се маже на хлеб, а ајвари нестрпљиво чекају њихов ред на јесен.

„Укуси Копаоника су једини које сам наручила за сада, али правим листу шта је следеће - чекам плату, корона ме спречила", каже Ленка уз осмех.

„Свакако ми је план да у будућности, када будем имала своју породицу, направим малу мрежу људи код којих бих куповала све те домаће ствари. Породично смо такви, имамо нашу сланину, буђолу, кобасице, а јаја од стрине узимамо", додаје.

Ана и Вељко за то време шире њихову причу.

„Достава је озбиљан изазов за произвођаче - јер се ми као администратори групе не бавимо тиме - и надам се да би ово питање могло бити решено на неки начин у будућности", каже Вељко.

„Постоји простор на тржишту доставе хране из села у град и надам се да ће га неко попунити", истиче.

А колико је могуће променити свест људи када је храна з питању?

„Људским бићима је кроз еволуцију приоритет била и остала уштеда енергије", каже Ана.

„Због тога не можемо да кажемо да су безосећајни, незаинтересовани, глупи или луди јер се одлучују за куповину у супермаркетима, иако можемо да набројимо много разлога због којих би требало приоритет дати малим произвођачима.

„Људи су само људи, бирају оно што им је лакше и за шта им треба мање труда", истиче.

Вељко додаје да људи данас ипак све више желе да знају шта једу и од кога купују.

„Живимо у складу са оним што нам је доступно, а реално нам је доступно то да 24/7 можемо врло широк спектар производа да пронађемо у кругу од 200 метара од куће", наводи он.

„Зато је циљ наше групе да и домаће производе учини што доступнијим купцима, у складу са оним што модеран начин живота омогућава и подразумева".

А на нама је само да сецкамо и мажемо.

Јер ко може да одоли домаћем сиру?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]