Политика и безбедност: Како је КЕБС постао ОЕБС, међународно тело које је отоплило односе Истока и Запада

Готово 50 година пошто су Америка, Канада и скоро цела Европа поставиле темеље за превазилажење безбедносних проблема, на источном ободу Старог континента букти рат, а тело које је некада служило за мирење Истока и Запада - поново покушава исто.

У времену Хладног рата комунистичког Истока предвођеног Совјетским Савезом и капиталистичког Запада на челу са САД, Конференција за европску безбедност и сарадњу (КЕБС) 30. јула 1975. године усвојила је Хелсиншку повељу, замишљену као основу за нови почетак и отопљавање односа који су претили безбедности целог света.

Било је то први пут да су се представници сукобљених блокова нашли за истим столом у хотелу Финландија у Хелсинкију.

„КЕБС је замишљен као мировни пројекат, ванблоковски концепт, основа за развој нових односа у Европи и дефинисан концепт њене безбедности.

„Био је резултат великог демократског достигнућа у међународним односима", каже Бранка Латиновић, некадашња представница Србије при ОЕБС-у, за ББЦ на српском.

Међу потписницама Хелсиншке повеље била је и Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) која је у време Хладног рата политички била између Истока и Запада.

Повељом су дефинисани принципи неповредивости европских граница, немешања у унутрашње ствари других држава, мирно разрешење спорова, поготово у војном домену, сарадње на економском, научном и технолошком пољу, као и сагласност о поштовању људских права и грађанских слобода.

КЕБС је од међународног форума за дијалог Истока и Запада 1995. године прерастао у Организацију за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која данас има 57 чланица и шест службених језика.

За све време постојања КЕБС-а, односно ОЕБС-а једино је Савезна Република Југославија, државна заједница коју су чинили Србија и Црна Гора, била суспендована због рата у бившој Југославији, каже Латиновић.

Ветрови промена

Идеја о једној оваквој конференцији стигла је из Москве још 1954, али је наишла на ћутање Запада све до 1970-их, објашњава Латиновић.

Тих година, односе САД-а и Совјетског Савеза обележава детант, политика попуштања тензија.

Манифестована је у Споразуму о ограничењу наоружања који су тадашњи амерички и совјетски председници, Џералд Форд и Леонид Брежњев, потписали у Владивостоку, руском граду на крајњем истоку, 23. и 24. новембра 1974. године.

„Није било назнака да ће међу њима бити нових сукоба, па су државе желеле да искористе тај тренутак и направе неку базу која ће одржавати статус кво и отуда конференција у Хелсинкију", објашњава Дејвид Галбрид, професор Универзитета у Бату, у Великој Британији, за ББЦ на српском.

Потписивању Хелсиншке повеље претходила су два састанка где се расправљало о начелима који ће касније ући у завршни документ.

Међу кључним принципима које су државе једногласно прихватиле пре готово шест деценија су уздржавање од употребе и претње силом, ограничавање наоружања, већа сарадња у економским и другим областима, слободан проток информација као и поштовање основних људских права.

Епизода Београд: 'Колико кошта карта до КЕБС-а?'

Тог претпоследњег јулског дана 1975. године, холом финског хотела корачао је и Јосип Броз Тито, доживотни председник Југославије.

„Ова конференција о безбедности и сарадњи није резултат само договора европских народа већ нова тенденција и промена у међународним политичким, економским и друштвеним односима у току и после Другог светског рата и није од значаја само за Европу, већ у целом свету", цитира Латиновић део Титовог говора.

Две године после самита у Хелсинкију, у тек отвореној конгресној дворани Сава центар у Београду одржан је следећи састанак чланица КЕБС-а.

„Био је то начин да се Југославији ода признање за допринос у преговорима и Завршном акту и ми смо се поносили што смо домаћини.

„Карте за градски превоз су се у то време куповале код возача и није се говорило колико је карта до те и те станице, већ колико кошта (карта) до КЕБС-а, све је било у знаку тог важног састанка који је трајао девет месеци", присећа се она.

Одржавање првог састанка у Београду тек основане међународне иницијативе био је велики поен за југословенску дипломатију, додаје.

„Читава међународна пажња била је усмерена на нас, вести у главним светским медијима почињали су управо сликом из Сава центра, слала се важна слика у свет."

Револуционарне мере

Следећи састанак шефова влада и држава које су ратификовале завршни документ КЕБС-а одржан је у Мадриду, главном граду Шпаније, 1980. године.

„Радило се на даљем развоју поверења и концепта европске безбедности, односи између Истока и Запада су поново били неповољни, али су обе стране имале јасну жељу да се из тренутне ситуације мора изаћи и да је решење у преговорима.

„Резултат тога је формирање зоне примене мера јачања поверења што је значило да државе учеснице достављају извештаје о војним трупама, пријављују њихов распоред и војне вежбе на свим подручјима од Атлантика до Урала - то је тада било револуционарно, а данас можда и тешко оствариво", објашњава Латиновић.

Потом је усвојен и Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи (ЦФЕ) којим су успостављена ограничења за кључне категорије конвенционалне војне опреме (топове, бомбе, гранате, пројектиле, морске и копнене мине) у Европи уз уништавање вишка наоружања.

Руски председник Владимир Путин потписао је крајем маја 2023. закон о повлачењу државе из овог уговора, што су чланице НАТО алијансе (војни савез који је 1949. основало 12 земаља, међу којима САД, Канада, Велика Британија и Француска) осудиле, упозоравајући да Москва тиме угрожава европску безбедност.

Процес започет под окриљем КЕБС-а настављен је и по завршетку Хладног рата.

Усвајањем Париске повеље 1991. успостављени су стални органи: Центар за спречавање конфликата, Секретаријат и Канцеларија за демократске институције, а четири године касније, КЕБС је преименован у Организацију за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Надлежности су се прошириле, те се ОЕБС данас бави:

Поред тога, ова међународна организација има и мисије на терену којим помаже државама домаћинима да у пракси спроведу начела Хелсиншког документа, а један од задатака је да се спрече и потенцијалне кризе.

Њених 12 мисија распоређено је по централној Азији, југоисточној Европи и Кавказу.

ОЕБС у Београду - други пут

Велику улогу у решавању једне од политичких криза у Србији крајем 1990-их одиграла је управо мисија ОЕБС-а предвођена емисаром Фелипеом Гонзалесом.

У Србији су крајем 1996. године одржани локални избори који су у појединим градовима, попут Београда, најавили крај владавине Слободана Милошевића и његове Социјалистичке партије Србије.

Милошевић није желео да призна резултате, што је изазвало до тада највеће протесте и вишемесечне демонстрације студената и грађана.

Обе стране биле су упорне у ставовима, да би под унутрашњим притиском Милошевић повукао последњу карту: позив ОЕБС-у да утврди коначне резултате.

Позив је збунио и Москву, чији је тадашњи министар спољних послова Јевгениј Примаков понављао како су „догађаји у Београду унутрашња ствар Југославије" и упозоравао друге државе да се у то не мешају.

После Милошевићевог потеза, и Москва је променила став, „поздрављајући одлуку Београда да позове делегацију ОЕБС-а".

Примаков је тада, подсећа лист НИН, обазриво додао и како Русију „брину сви проблеми људских права и демократизације било ког друштва".

ОЕБС је пристао да пошаље мисију у Београд, а улога главног „судије" поверена је Фелипеу Гонзалесу, који је годинама потом, уз разне спортисте, био најпрепознатљивији Шпанац у Србији.

Некадашњи марксиста, дипломирани правник, љубитељ књижевности и фудбала, познат по томе што није волео да губи добио је задатак да ОЕБС упозна са чињеницама у вези са локалним изборима у Србији и да потом Милошевићу саопшти закључак.

Резултати избора, односно победа опозиције у Београду и још неким великим градовима, признати су управо после извештаја специјалног изасланика ОЕБС-а 11. фебруара 1997. доношењем лекс специјалиса, посебног закона.

Каква је будућност ОЕБС-а?

Бранка Латиновић каже да је оснивање КЕБС-а за многе била идеалистичка идеја.

„Завршни документ је само потписан, није ратификован, јер се сматрало да су потписи шефова држава и влада довољна гаранција да ће се све потписано спроводити и у пракси, што је у време подељене Европе било незамисливо, а заиста је било тако", објашњава бивша дипломаткиња.

Један од недостатака на који, пак, указује јесте што државе не сносе одговорност уколико не изврше обавезе прописане основним принципима.

Југославија је током 1990-их била суспендована јер је услед рата који је почео у Словенији, пренео на Хрватску, а врхунац доживео у Босни и Херцеговини и на Косову, престала да постоји, те није било решено питање ко је и како наслеђује, али су њени представници, како објашњава, могли да улазе у зграду организације и приступе одређеним документима.

Десетог новембра 2000. представници тада Савезне Републике Југославије поново су добили право гласа.

Иако актуелна ситуација на терену не даје ОЕБС-у неку перспективу, Латиновић сматра да је његова улога незаменљива, посебно у војном смислу, и да нема другог међународног форума у Европи који може да га замени када је реч о безбедности.

„ОЕБС је и даље релевантна међународна организација посебно у бившим совјетским републикама.

„Његова улога је дипломатска, превентивна, мисије на терену су му и даље важне, а тим подацима се служе све институције Европске уније", додаје професор Галбрид.

Русија је у фебруару 2022. извршила инвазију у Украјини, а ОЕБС је једна од организација која директно учествује у напорима да се овај сукоб реши.

„Тај процес морају пре свега да подрже велике силе, које тренутно нису у добрим односима.

„Не значи да до промена не би могло доћи ако би се успоставили механизми детаљнијег дипломатског преговарања који би резултирали сазивањем нове конференције сличне оној у Хелсинкију 1975", закључује Душко Димитријевић са Института за међународну политику и привреду за ББЦ на српском.

Погледајте и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]