Косово и ратни злочини: Иза кулиса суђења пред међународним специјалним судом у Хагу

Хаг је једини град чије име је у српском језику постало синоним за суд или трибунал.

За многе на Балкану, трећи по величини град у Холандији симбол је и неправде или бар недовољно досегнуте правде.

Тај опис ће вероватно носити још неко време, док се не заврше тек започета суђења бившем косовском председнику и лидеру Ослободилачке војске Косова Хашиму Тачију и још тројици оптужених за ратне злочине и злочине против човечности током сукоба 1998. и 1999.

У годинама када су Међународни кривични суд за бившу Југославију и Руанду завршавали мандате и поступци прелазили у такозвани Механизам, недалеко одатле ницао је нови и мањи хашки трибунал - помало збуњујућег имена Специјализована већа Косова.

Почетком априла, у њему је почео први велики случај који је привукао пажњу бројних светских медија - заједно са Тачијем, суди се још тројици лидера ОВК Кадрију Весељију, Јакупу Краснићију и Реџепу Сељимију за политичка убиства, мучења и притварања.

Није само за људе са Балкана Хаг постао синоним за правосудне организације - део политике холандске владе је да развија Хаг као међународни град мира и правде.

Хаг је седиште и Међународног суда правде, који је главни судски орган Уједињених нација чији је главни задатак да решава спорове међу државама и даје саветодавна мишљења на захтев УН-а, те је и тамо било Балканаца.

Дуго су вођени процеси због сукоба деведесетих година 20. века - Босне и Херцеговине против Србије, одбачених међусобних тужби Србије и Хрватске, као и саветодавног мишљења које је Србија тражила о косовској независности.

У истој згради, хашкој Палати мира, налази се и Стални арбитражни суд, који није суд у класичном смислу, али се ту решавају спорови који произлазе из међународних споразума између држава чланица, међународних организација или приватних странака.

Цветна поља

Пре него што стигнете до појединости о државама или појединцима и масовним злочинима, затичете нешто сасвим друго.

Ако, као ја, у Холандију стижете са Балкана, прво што уочите јесте уређеност.

Већ из авиона се око Амстердама виде браон зграде и насеља која подсећају на бајковите прича о кућама од чоколаде.

Јединствен призор су и њиве: поред браон и зелених имања испресецаних безбројним рекама и каналима, из ваздуха се виде розе, жута или љубичаста поља - цвећа.

Лале су, уз кломпе и ветрењаче, заштитни знaк Холандије, иако су ову земљу стигле тек у 16. веку.

Већ годинама, Холанђани су највећи произвођачи тулипана на свету - годишње узгајају 4,2 милијарде цветова и извезу бар пола од тога.

Од амстердамског Скипхола, једног од најпосећенијих европских аеродрома, брзим возом се лако стиже до Хага, осим ако јазавци не поједу пругу, што се баш недавно десило.

Недељно поподне у Хагу је ужурбаније него што сам очекивала.

У дугом поподневном сунцу многи уживају у баровима у пешачкој зони, испуњеној бутицима и шареним модерним скулптурама.

Делује да ово место има и душу, не само судове.

О Хагу као граду

Име града потиче вероватно из Средњег века, када су овде ловили грофови Холандије, пише енциклопедија Британика.

Ловиште се налазило у шумском подручју званом Хаг или „живица", што је значило „приватна ограда грофова".

Гроф Вилијам Други је у 13. веку ту саградио замак, око којег је било груписано неколико зграда које су постале главна резиденција холандских грофова.

Хаг је данас, са око 475.000 становника, административни центар Холандије и седиште суда, владе и често монарха, иако је Амстердам званична престоница.

Град је чист, богат парковима и зеленилом, са савршено уређеним градским превозом, који је и обележен и редован, али први утисак о граду су бициклисти.

Има их много, свих узраста и величина двоточкаша и возе по јутарњем мразу или поподневном сунцу са истим жаром.

Заједно са реком бициклиста стиже се и до специјалног суда за Косово, који је недалеко од притворске јединице у чувеном хашком предграђу Схевенингену, где су дуже или краће боравили многи политички и војни лидери са простора некадашње Југославије.

Браон зграда споља не одаје утисак да је унутра суд, мада се налази у Међународној зони.

Пре тачно једног века, овде је била класична школска зграда на четири спрата, коју данас красе црвене ролетне на прозорима, налик на трепавице.

До пре десетак година, зграду користио је Еуропол, европска полиција, а затим је реновирана и припремљена да буде 'специјални суд' за злочине почињене на Косову од почетка 1998. до краја 2000. и седиште Канцеларије специјалног тужилаштва.

Занимљиво је да је у састав зграде приликом проширење додата полукружна менза дуж улице Рамвег, смештена на остацима старог немачког бункера из Другог светског рата.

Немачки одбрамбени зид из истог времена је један од националних споменика.

Како изгледа суд за злочине на Косову изнутра?

Обезбеђено.

Не само да га окружују високе металне ограде и полицајци, већ се на самом уласку пролази кроз контрадиверзиона - КД врата, као на аеродрому.

Дозвољено је да уђе публика, али само они који су се унапред акредитовали и најавили.

После провере на капији, следи провера на шалтеру где се добија посебна картица.

Само уз њу је могуће проћи покретна врата, затим се на самом улазу у галерију још једном скидају сатови, каишеви и остављају телефони и торбе у пластичне кутије на преглед, а љубазни полицајци вас скенирају детектором за метал.

Ко жели у публику, претходно у ормарић остави све приватне ствари и пење се на први спрат, само са свеском и оловком у рукама.

Место на галерији је донекле престижно, не добију га ни сви новинари - неки суђење прате на телевизијској пројекцији или из новинарске собе.

По правилима суда, у овој невеликој просторији за педесетак места забрањено је све што би могло да омета поступак.

Публика изнад суднице не сме да се једе, пије, прича гласно или гестикулира на било који начин.

Можда баш зато у самом суду нема апарата за воду или кафу, за све тог типа потребно је изаћи напоље и по повратку понoвити комплетан поступак.

Када је пауза или крај заседања, испред публике се полако спушта завеса.

Док седите на галерији, ви у ствари гледате кроз стакло у судницу, а испред себе имате екране на којима је крупно снимљен говорник, али потпуно утишан.

Шта причају, чује се тек преко слушалица, кад одаберете језик превода.

И све је тројезично.

Полицајцима на униформама пише Специјализована веће Косова на српском, албанском и енглеском, а исто тако су на сва три језика одштампане молбе присутнима на галерији „да се не нагињу напред".

На почетку суђења Тачију, првих сат времена у публици су седели људи у оделима и хватали белешке, међутим слушалице и умирујући глас преводиоца после неког времена буду помало успављујући и за публику и за оптужене.

Бар по једном су зевнули и Тачи и Весељи, као и представници тужилаштва.

На галерији је било и склопљених очију.

Напољу је било узбудљивије, подржаваоци Тачија и осталих лидера ОВК-а окупили су се и у центру Хага и нешто мање испред самог суда.

Дошли су људи огрнути косовским и албански заставама, а довели су и децу обучену у народну ношњу.

Мир у граду накратко су реметиле сирене са аутомобила у пролазу који су, уз заставе, изражавали подршку оптуженима.

Углавном су то били припадници албанске дијаспоре који живе у земљама Западне Европе.

„Очекујем слободу за њих, зато што нису криви", каже ми Гезим Бериша који живи у Белгији.

Чињенице о старијем хашком суду - Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију

Извор: МКСЈ

Новинари унутра

Новинарско извештавање из млађег хашког, као и специјалног суда у Србији, помало је реликт прошлости.

И углавном је мање узбудљиво него што људи мисле.

Али је врло одговорно - шта се дешавало у судници у првом тренутку највећи део јавности сазна само из новинарских руком писаних белешки.

Тек 20 минута касније и у суду се појављује одложени пренос који је могуће снимати, а питање је да ли ће и када бити објављен на сајту или Јутјубу.

Новинари могу да тихо излазе и оду до новинарске собе док остали углавном седе све време.

Тек на крају суђења, атмосфера на галерији је постала на тренутак релаксирана.

Оно што се не види на снимку јесте шира слика - шта раде они који не говоре и нису у крупном плану судских камера.

Тимови се у судници и бојама разликују - представници тужилаштва имају љубичасте оковратнике и рукаве, док одбрана носи црвене сатенске детаље на црним тогама.

Иза адвоката за засебним столовима сами седе оптужени, поред којих је по један полицајац.

Адвокати и заступници пију воду, пишу или раде на рачунарима, углавном са врло озбиљним и безизражајним лицима.

Такви су овог пута били и оптужени.

На пример, Тачи и Весељи су били у елегантним патикама у судници, а време су прекраћивали белешкама и црткањем по папирима, а Јакуп Краснићи је брисао очи марамицом.

На крају суђења у понедељак, у тренутку када су судије изашле из просторије, Тачи је махнуо породици и пријатељима на галерији.

Мало срдачнији био је Весељи, који се осмехнуо и спустивши руку на срце показао подигнути палац, мада током суђења није показивао никакве емоције.

А затим су се завесе спустиле.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]