Рат и распад Југославије: Отмица у Штрпцима, скрајнути злочин који се три деценије прећуткује

Бјелопољац Демир Личина оца памти врло мало, као кроз маглу.

Имао је три године када је Иљаз Личина, тадашњи радник грађевинског предузећа „Ратко Митровић" отет и убијен, како се испоставило, због бошњачке националности.

Он је један од 20 несрпских жртава које су 27. фебруара 1993. наоружани припадници специјалне јединице „Осветници" Војске Републике Српске, под командом Милана Лукића, извели из воза на прузи Београд-Бар, отели, а затим мучили и убили.

У то време већ је увелико буктао рат на територији Босне и Херцеговине, а пруга пролази малим делом преко општине Рудо у Републици Српској, једном од два ентитета БиХ.

Ту је за многе у возу 671 била последња станица - Штрпци.

„Њихов једини грех је било име, чак ни презиме.

„Имали су означена имена и због тога су побијени", каже Демир Личина за ББЦ на српском.

Заједно са Демировим оцем, убијени су и Есад Kапетановић, Фехим Бакија, Шећо Софтић, Рифат Хусовић, Халил Зупчевић, Сенад Ђечевић, Јусуф Растодер, Исмет Бабачић, Адем Аломеровић, Мухедин Ханић, Сафет Прељевић, Џафер Топузовић, Расим Ћорић, Фикрет Мемовић, Февзија Зековић, Нијазим Kајевић, Звјездан Зуличић, Томо Бузов и једна непозната особа.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду три недеље пре 30. годишњице од отмице, донео је првостепене пресуде против четворо окривљених на укупно 35 година затвора.

Шта се догодило?

Сви убијени су у суботу, 27. фебруара 1993. ујутро у 10 сати кренули са главне железничке станице у Београду.

Били су путници и радници који су се случајно нашли на погрешном месту.

Демиров отац је тог дана ишао у Београд по плату и да однесе дознаке за боловање у фирму.

Послом је путовао и Фикрет Мемовић, радник Железнице из Пријепоља, заједно са комшијом Расимом Ћорићем, каже Фикретова ћерка Селма.

Радио је као отправник возова и тог дана је ишао на састанак синдиката у Београд и да подигне нешто новца ороченог у „Дафимент банци".

„Отишао и није се вратио", каже Селма Мемовић Чоловић, која је тад била осмогодишња девојчица.

Судбина је хтела да њен отац месец дана пре трагедије ради баш на станици Штрпци, где су се он и колеге смењивали.

Територија јесте Босне и Херцеговине, али пруга је била у надлежности Железница, напомиње она.

По сведочењима, већ на Новом Београду су путници воза легитимисани, наводно су надлежни јурили шверцере, а у ствари су први пут на возним картама уписивана имена путника.

После Ужица, на станици Штрпци сачекали су их наоружани припадници Вишеградске бригаде Војске Републике Српске.

Они са бошњачким именима изведени су напоље и одведени војним камионом даље ка месту Прелово.

„Мој отац је познавао тадашњег кондуктера и отправника возова и они су покушали да га заштите речима 'то је наш човек', а то су потврдили и на суђењу као сведоци.

„Међутим, та војска која је ушла и извршила отмицу је рекла 'можеш онда ти да га замениш' и одведени су тако", каже Мемовић Чоловић, која је пратила и суђења у Београду и у Босни и Херцеговини.

Како су убијени?

Групу отетих, војници су довезли до основне школе у Прелову, затим истерали из камиона, а потом их ударајући ногама, рукама и кундацима пушака приморали да уђу у фискултурну салу школе.

Тамо су припадници групе наставили да их ударају по свим деловима тела више од сат времена, наносећи им бројне телесне повреде, наводи се у оптужници српског Тужилаштва за ратне злочине.

За то време псовали су им „балијску мајку", а један од окривљених жртву је тукао електричним каблом.

„После оваквог окрутног поступања приморали су оштећене да скину одећу и од њих одузели новац и друге вредније ствари", додаје се.

Затим су их, држећи уперене пушке, приморали да само у доњем вешу и боси, руку везаних жицом на леђима, изађу из фискултурне сале и поново уђу у теретно возило којим су дошли, па су их одвезли у село Мушићи, до једне спаљене куће.

Тамо су их дочекали припадници оружане формације и у групама по двоје или троје, убијали пуцњима из ватреног оружја у потиљак.

Тако је убијено 18 цивила, док су двојица убијени при покушају бекства, један из ватреног оружја, а другом је припадник јединице пререзао врат.

Пронађени посмртни остаци само четворице

До сада су пронађени посмртни остаци четири жртве, међу којима је Демиров отац.

Тело Халила Зупчевића пронађено је крајем 2009. у селу Сједача на обали језера Перућац, а посмртни остаци Расима Ћорића, Јусуфа Растодера и Иљаза Личине нађени су у истом језеру 2010, док се за осталим телима и даље трага.

Свака породица је претходно давала ДНК узорке, како би се страдали идентификовали.

„Право да вам кажем, тај осећај, ја то речима не могу да опишем.

„У једном тренутку можда срећа што су пронађени, а друго... не знам како бих вам то објаснио", застајкујући описује Личина.

Отац му је сахрањен у породичној гробници у Лозни код Бијелог Поља у Црној Гори.

У међувремену, које је трајало готово две деценије, добијали су различите дезинформације о томе где се отац налази, како је наводно жив и да ће га разменити са другим заробљеницима.

Када је отет и убијен, иза њега су остали супруга домаћица и четворо деце, који су једва склапали крај с крајем.

Кућа у селу коју је започео остала је недовршена.

Када је, много година касније, Иљазова удовица од фирме „Ратко Митровић", добила решење о породичној пензији на њему је као разлог стицања писало „повреда на раду", наводи син један од бирократских парадокса.

Социјална помоћ коју су добијали била је премала, помагали су пријатељи и фамилија и, да су живели у граду, вероватно би „умрли од глади", истиче Личина.

Овај 33-годишњак је правник запослен у управи полиције у Бијелом Пољу.

„Одрастање без родитеља је тешко само по себи, одрастање без родитеља који је овако страдао је белег за цео живот", каже он.

Породице жртва ишле су и на разговоре са различитим политичким представницима, али су готово сви показали одсуство бриге.

„Касније се испоставило да су представници државних власти лагали породице.

„Тадашњи председник Слободан Милошевић је рекао да 'ће преврнути небо и земљу да нађе отете у Штрпцима, међутим, лагао је", каже Личина, додајући да су формиране разне комисије, али без много ефекта.

На прве састанке са тадашњим црногорским председником Момиром Булатовићем 1994, Демира су као дете носили на рукама, а недавно је он био један од иницијатора резолуције коју је предложио Скупштини Црне Горе на усвајање.

Још није стигла на дневни ред парламента.

Унапред планирано

Током судских процеса, на основу документације Железничко-транспортног предузећа (ЖТП) „Београд" утврђено је да је отмица била унапред планирана и да су представници државних органа Србије и Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора, били упознати са постојањем плана да се на станици Штрпци изврши отмица путника муслиманске националности.

ЖТП је одмах по сазнању да постоји такав план обавестио надлежне органе о њему, али ништа није предузето да се отмица спречи, наводи се у документу организације Жене у црном „Никад нећемо заборавити злочин у Штрпцима".

Држава је одговорна за овај злочин, сматра Демир Личина, јер је знала да се нешто планира, а ништа није предузела да се то спречи.

„Ако се зна да је постојала таква информација месец дана пре отмице, онда то мени са ове временске дистанце говори да је то био добро осмишљен државни злочин", напомиње он.

Међу државним органима који су били обавештени су и Министарство одбране СР Југославије, Ужички корпус Војске Југославије којим је тада командовао Драгољуб Ојданић, као и Државна безбедност, додаје се у документу.

„Документа која су нађена показују да је у суштини то рађено наводно због спречавања лица из Санџака да се прикључе противничким снагама, и да то треба спречити на било који начин.

„Невероватна је инструкција и невероватан је начин на који се схвата и спроводи на терену", оцењује Небојша Мрваљевић из подгоричке невладине организације Форума слободних грађана Луча.

Бројне пресуде и даље првостепене

За овај злочин је пред судом у Бијелом Пољу 2002. осуђен Небојша Ранисављевић на казну затвора од 15 година, коју је у међувремену одслужио.

Мићо Јовичић је признао кривицу за овај злочин и осуђен је на пет година затвора пред судом у БиХ.

Пре неколико месеци је суд Босне и Херцеговине за случај Штрпци осудио осморицу припадника Војске Републике Српске на казне затвора од 13, односно 15 година.

Обрад и Новак Полуга, Радојица Ристић, Петко Инђић, Миодраг Миташиновић, Драган Шековић и Оливер Kрсмановић осуђени су на по 13 година затвора због саучесништва у злочину.

Првооптужени у предмету, бивши командант Војске РС Лука Драгичевић ослобођен је кривице, „јер није било доказа" пренео је Радио Слободна Европа.

Милан Лукић, осуђен на доживотни затвор у Хагу због ратних злочина у Вишеграду, оптужен је и за овај злочин 2019. у БиХ.

Последње су стигле одлуке београдског суда.

Одељење за ратне злочине Вишег суда је 7. фебруара 2023, објавио пресуду којом су окривљени Гојко Лукић, рођени брат Милана Лукића, саборци Душко Васиљевић и Јован Липовац осуђени на десет година затвора и у то време малолетну Драгану Ђекић на пет година због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва.

У казну им је урачунато и три месеца притвора од децембра 2014. до марта 2015, после чега су пуштени да се бране са слободе.

Фонд за хуманитарно право (ФХП) саопштио је да су казне Вишег суда преблаге, посебно имајући у виду да су сви отети путници били цивили, да се радило о држављанима СРЈ који су из воза изведени јер су били Бошњаци, да су после отмице злостављани и мучени, а затим и убијени са рукама везаним жицом иза леђа.

Најмлађа жртва био је тада малолетни Сенад Ђечевић, ученик, који је имао само 16 година.

Досадашње пресуде за овај стравични злочин су „невероватне", оцењује Небојша Мрваљевић, јер је за саучесништво пресуђено 13 година, а без одговорног лица.

„То је минимизирање дела које у новијој историји није појмљиво, да се мацолама и како већ убијају људи и убацују у реку.

„А најодговорније лице које је по командној одговорност било дужно да зна шта се догађа у његовој зони одговорности бива ослобођено", напомиње Мрваљевић, некадашњи официр Југословенске народне армије и касније припадник полиције.

И данас му смета што је некада часни позив официра, тад био сведен „на резервне старешине, приучене учитеље и криминалце који су изигравали војску".

Сматра да организатори рачунају на проток времена и да се зато тек сад доносе првостепене пресуде.

„То је само да се види како реагује јавност да би се у другом степеном другачије поступило.

„Ово је опет толико јавно да не могу да сакрију, а можда и пробни балон за друге случајеве који су у припреми, а жели се да буду потиснути или заборављени", истиче Мрваљевић.

Небрига за породице

Породице жртава у Србији и Црној Гори нису могле да добију статус породица цивилних жртава рата јер закон прописује да морају настрадати од „деловања непријатељске војске".

„Ово се не сматра непријатељском војском јер Србија није била у рату са Републиком Српском, а ја мислим да то мени нису пријатељи", каже Личина.

Тако је, сматра, држава небригом додатно угрозила породице које су биле пуштене да се саме боре и већина их и данас живи у веома тешким условима.

Држави је, каже, увек била важнија форма од суштине, па тако пет година оца нису могли ни прогласити за умрло лице, док није прошао законски рок од тренутка нестанка.

„Закон се примењује кад треба да се породицама отежа положај, а када треба да им се олакша - треба да се чека можда још 30 година", додаје он.

Све то заједно и Селму Мемовић Чоловић, која живи у Србији, наводи да себи постави питање у каквој држави живи.

„Питам се да ли ја имам право да живим, да ли имам право на истину, на процес да се једноставно кривци адекватно казне или се у нашој држави исплати бити злочинац и убијати", каже Мемовић Чоловић, која је остала у Пријепољу док је њен старији брат отишао у иностранство.

„Мој отац је био изузетно добар човек и мислим да га цело Пријепоље зна као таквог, увек спремног свима да помогне, да изађе у сусрет", каже кроз јецај.

Односи Срба и Бошњака у Пријепољу су добри, додаје.

„И суживот у то неко време је био другачији, нама су комшије Срби и са њима и данас фино живимо, то што је неко урадио злочин у име тог народа, мислим да добар део људи то не оправдава нити подржава.

„Нажалост се и не изјашњавају из њима знаних разлога, нажалост такво нам је друштво сада, да људи гледају себе - туђа бол их дотиче, али се не смеју изјаснити", каже Мемовић Чоловић.

Ради као учитељица већ 15 година, сада у сеоској школи, али нема решено запослење за стално.

Добила је решење после 12 година, али је после жалбе преиначено.

Док говори о томе преко телефона, 39-годишња мајка двоје деце заплаче.

„Не тражим никакву социјалну помоћ, само да ме пусте да радим свој посао да ми га не одузимају, или им је то порука да и ја треба да спакујем ствари и да одем одавде?", пита се Мемовић Чоловић.

Дубоко је разочарана и што су после „срамних пресуда апсолутно изостале реакције било ког бошњачког представника или члана Владе Србије, као и верских поглавара", а на годишњицу им буду „пуна уста злочина у Штрпцима".

„Чим тај тренутак прође, апсолутно се нико нa породице жртава не осврће", напомиње Мемовић.

Случај официра Томе Бузова

Савим другачију судбину од осталих имао је Сплићанин Томо Бузов, пензионисани официр Југословенске народне армије, чије име у том злокобном возу никоме није засметало, али се он успротивио отмици упитавши наоружане војнике:

„Има ли закона у овој држави?".

То питање одвело га је у смрт, а његова породица остала је да живи у Београду, трагајући за одговорима, док су се прећутно све стране дистанцирале од њега и посмртно.

Борис Дежуловић је у тексту „Осамнаест ружа за деветнаест жртава: за једну од њих није било ни руже ни молитве" 2014. писао за портал Слободна Далмација о судбини овог човека који није оћутао на злочин, преноси Јутарњи.хр.

Само Томо Бузов нема множине и никога се не тиче.

Иако је био жртва, нема за њега молитве и руже на спомену убијенима: што се њих тиче, није био статистички Бошњак.

Иако није био статистички Бошњак, иако је био официр ЈНА на путу у посјети сину у истој тој војсци, не памте га ни његова посљедња домовина, ни његова некадашња војска: што се њих тиче, био је статистички Хрват.

Иако је био статистички Хрват, Kаштеланин, не памте га ни Хрватска ни Kаштел Нови: што се њих тиче, био је издајник.

Годину дана касније, један понтон у Каштел Новом добио је спомен плочу са именом Томе Бузова, а 2016. табла је постављена и на његовом улазу у зграду на Новом Београду.

Писало је „У знак сећања на хуманост и храброст човека који је живео на овој адреси", али без помињања злочина ни станице Штрпци.

Међутим, табла је у међувремену уклоњена или украдена.

Мало се о Штрпцима зна и говори

У Србији се не зна довољно о Штрпцима, ретке су емисије или текстови о овом догађају у медијима који имају широку публику.

Дешавало се да, осим шетњи у Пријепољу и Бијелом Пољу, једино обележавање годишњице буде протест Жена у црном у центру Београда, а да пролазницима не буде јасно о чему се ради.

То боли, упозорава Небојша Мрваљевић, јер јавност Србије и Црне Горе још није довољно схватила опасност таквих догађаја који, ако прођу некажњено, могу да се понове.

Како оцењује, иза свега стоји покушај раздвајања одговорности државне заједнице од дешавања у Босни и Херцеговини, негирање учешћа званичних органа и војске и одговорности лица.

„То је покушај убеђивања јавности да они са тим немају ништа", напомиње он.

„Начини на које су убијани су невероватни и монструозни.

„Оно што то све чини још тежим јесте што у продужетку даљих догађања, читавих 30 година систем државни и Србије и Црне Горе покушава да то на неки начин скрајне у ћошак", каже подгорички активиста.

Демир Личина све до сада, а посебно најновије пресуде види као „својеврсно ругање породицама", јер налогодавци остају на слободи.

„Срамотно су ниске казне за пуке извршиоце, а пресуда је темпирана пред обележавање годишњице да би неко могао да изађе и каже да је нешто урађено, мада ја мислим дa није ништа урађено", каже син убијеног, додајући да су осуђени људи већ у поодмаклим годинама.

„Ја сам цео живот био ускраћен за ствари које је вероватно требало да имам, а они су то све имали.

„Не може се правда задовољити после оволико година", закључује Личина.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]