Историја и Балкан: Да ли мистериозни владар Јован Владимир приближава или удаљава суседе

НАПОМЕНА: Текст је допуњен 8. јуна 2022. и пружа потпунији приказ личности Јована Владимира и његовог наслеђа у 21. веку. Хвала читаоцима ББЦ на српском што нас читају и чине бољима.

У његовом животу се, као у бајкама, преплићу витештво, борбе за престо, као и љубав принцезе.

Јован Владимир за Баране је небески заштитник, а за народе широм Балкана поштован светац, а истовремено и мало познати средњевековни владар.

Био је кнез Дукље, јужнословенске државе која се простирала на подручју данашње Црне Горе и оближњих земаља - Босне и Херцеговине, Северне Македоније и Албаније.

Значај овог владара потиче из његовог мучеништва, каже историчар Питер Франкопан, професор Универзитета у Оксфорду.

„Владимир је био позната и значајна личност с краја 10. и почетка 11. века, био је истакнути владар Дукље.

„Био је први словенски и српски владар на Балкану који је проглашен за свеца", каже професор светске историје за ББЦ на српском.

Владимиров наследник био је кнез Војислав, који се сматра родоначелником прве црногорске династије Војислављевић, према црногорским изворима.

Јужнословенски народи у региону били су преци данашњих Срба и Црногораца, иако је степен разлика између те две групе и даље контроверзан, наводи енциклопедија Британика.

Народи су били организовани по племенским линијама, на чијем је челу био поглавар.

Култ Светог Владимира се развио не само код предака савремених Црногораца и Срба, већ и код Албанаца, Грка и Македонаца, а био је познат и у Хрватској, каже пољски историчар Вавжињец Ковалски са Универзитета у Вроцлаву.

Предања о њему настала су на многим језицима, грчком, латинском и писаним словенским језицима.

„Из ове перспективе, Владимира можемо уврстити међу оне светитеље који су, попут солунске браће или Светог Војћеха (Прашког), створили и још чине важан део колективног сећања многих заједница и могу се доживљавати као део заједничког наслеђа региона данас", каже Ковалски у писаној изјави за ББЦ на српском.

Свети Војћех, који је током живота променио име у Адалберт, живео је у 10. веку и био хришћански мисионар и светац, познат широм Чешке, Пољске, Словачке, Пруске и Мађарске.

Љубав са Косаром

О Јовану Владимиру нема много историјских података.

„Зна се да је владао од 1000. до 1016. и претпоставља се да је био вазал византијски у првом делу владавине, а после вазал бугарског цара Самуила.

„Важније од те његове политичке делатности је да је био први српски владар, проглашен за свеца", каже историчар Радивој Радић, професор Филозофског факултета из Београда за ББЦ на српском.

Он се позива на тумачење Константина Порфирогенита, византијског цара и историчара, да су Дукљани део српских племена, иако се то у Порфирогенитовим записима изричито не помиње.

Живот Јована Владимира обележила је легендарна љубавна прича и брак са бугарском принцезом Kосаром.

Док је владао Дукљом, био је вазал Византије, тада моћне грчке царевине са седиштем у Kонстантинопољу, данашњем Истанбулу.

У том периоду на врхунцу моћи је било и прво бугарско царство на челу са Саумилом, које се простирало на територијама данашње Бугарске, Северне Македоније и Албаније.

Kада је 1010. цар Самуило кренуо у рат против Византије, напао је територију Дукље и заробио Владимира.

Одвео га је у престоницу Преспу, где га је заточио.

Преспанско језеро данас окружују три државе - Албанија, Северна Македонија и Грчка - а у то време на обалама су постојали Мали и Велики град.

„Извори наводе да је ћерка Самуилова Kосара долазила у тамницу и да јој се допао Владимир.

„Она је изашла и рекла 'или ћу се удати за њега или ни за кога другог' и заиста је тако урађено", каже историчар Радић.

„Угледавши Владимира и видевши да је лепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће", готово филмски описан је њихов сусрет у „Летопису попа Дукљанина" из 12. века.

Самуило не само да је пристао на ћеркину молбу, већ је будућем зету краљевске лозе вратио државу и на управљање дао и драчку област.

Историјске чињенице потврђују да су се Kосара и Владимир венчали, каже историчар Радић, док је могуће да је љубавна прича временом надограђена.

„Најстрожи научници сматрају да је једноставно Самуило желео да око своје државе има вазалне државе које ће бити на његовој страни.

„Сматрају да је то била нека врста дипломатије", каже Радић.

Бити вазал значило је признавање ауторитета моћнијег суседа, а владари мањих држава су понекад били приморани, или су бирали да се на неки начин потчине цару у Цариграду.

Обе стране су имале користи од тога: имати вазала на челу Дукље било је важно Византији, не само због тога што је Владимир био зет бугарског цара Самуила, већ и зато што је представљала значајну територију.

„Под контролом Дукље били су важни рудници метала, попут сребра; а ту су били путни и трговачки путеви који су повезивали југоисточну Европу са севером и западом.

„Поента је, међутим, била да је Цариград пазио да друге држи подаље од сопственог дворишта - па су зато уложени напори за сарадњу са Владимиром и зато се о њему тада писало позитивно", наводи Франкопан.

Витез између бугарског царства и Византије

Пољски историчар Вавжињец Ковалски каже да је Дукља свакако била у сфери утицаја Византијског царства, а изгледа да је Владимир, као владар, настојао да води политику равнотеже између Византије и Бугарске, којом је тада владао Самуило.

Може се претпоставити да је Дукља била вишенационална и вишејезична држава.

„Насељавали су је Словени, у византијским изворима названи Дукљанима.

„У приморским градовима било је и романског говорног становништва, латински оријентисаног, о чему говори и чувени 'Летопис попа Дукљанина', a томе треба додати и друге словенске групе, Грке, Албанце, Бугаре, Влахе", наводи Ковалски.

Он је аутор књиге Краљеви Словена о представљању владара у латинском преводу „Летописа попа Дукљанина", који се сматра једним од најважнијих и најзагонетнијих извора из тог периода.

Житије Владимира, које је Дукљанин написао, део је ширег родослова често измишљених владара овог краја, додаје Ковалски.

Хагиографија или житије представља књижевни жанр који описује живот владара или светаца.

„Сам Владимир је био историјска личност, али хагиографије или витешке романсе имају тенденцију да прикажу живот лика на начин који одговара таквом жанру.

„Тако би можда требало приступити опису Владимировог мучеништва или љубавном заплету између Владимира и Косаре", наводи пољски историчар.

Неколико година пошто су се венчали, 1014. одиграла се битка на Беласици, између Бугара и Византинаца, у којој Владимир није учествовао.

Ипак, пресудно ће утицати на његов живот.

Тада је византијски цар Василије Други извојевао победу и уследила је сурова казна за противника - ослепео је 15.000 Саумилових војника.

„Кад је Самуило видео ту колону која се појавила, он је преминуо", каже Радивој Радић.

Цара је наследио син Гаврило Радомир, али само на годину дана, а затим синовац Јован Владислав - Косарин брат од стрица.

У то време, урушава се Самуилово царство.

У страху да ће му се зет и дукљански владар поново окренути ка Византији, Јован Владислав решио је да убије Владимира.

Намамио га је поново у престоницу Преспу, у цркву Светог Ахилија.

„Убили су га кад је улазио у цркву 1016. године", каже Радић.

Наводно, Владислав није успео да одруби главу Владимиру, па му је Владимир дао сопствени мач да га обезглави.

По предању, Владимир је узео главу у руку и узјахао коња до оближње цркве.

На иконама се зато представља са главом у руци.

Овај светац се код Срба и Македонаца зове Јован Владимир, код Црногораца Владимир Дукљански, код Хрвата и Бугара Иван Владимир, а код Албанаца Ђон Владимири.

Библијско име Јован уз име Владимир добија због начина како је убијен.

„Трагично погубљење је било повод црквеним оцима да његову мученичку смрт успореде са животом Јована/Ивана Kрститеља", наводи у тексту о њему Иван Јововић, историчар из Бара и коаутор монографије „Дукљански Kнез Свети Владимир".

По легенди, Косара је по сопственој жељи сахрањена уз ноге супруга.

Владимир као узор

анализа Питера Франкопана, византолога са Универзитета у Оксфорду

„Важност Владимира је одувек била у његовом мучеништву.

„Његово убиство послужило је као важан симбол за касније лидере на Балкану који су били део православне традиције.

„Он је био важан за потоње српске вође, писце и мислиоце - који су његов живот, оданост и мучеништво користили за пример савременим владарима.

„Владимир је постао узор по ком су се други могли мерити и због тога је био толико поштован током многих векова.

„У том смислу, он је данас веома важан да покаже да су поштовање, доброта, част и достојанство особине којима треба да тежи и сваки лидер.

„Чини се да их у савременом свету недостаје, не само на Балкану."

Крст који се чува и износи једном годишње

Сећање на Јована Владимира је посебно живо у луци Бар на Јадранском мору и широм Црне Горе, каже свештеник Српске православне цркве (СПЦ) Јован Пламенац док разговарамо испред велелепног Храма Јована Владимира у центру овог града.

Изградња храма завршена је 2016. када је обележаван миленијум од смрти свеца.

Барска породица Андровић, генерацијама уназад, чува крст Јована Владимира и са тајног места реликвију износе само једном годишње за празник Свете Тројице који ове године пада 12. јуна.

На православни празник Свете Тројице или Духови, који се обележава 50. дан од Ускрса, од центра Бара иде се до врха планине Румије, неприступачним стазама.

„Захваљујући овом ритуалу који се одржава на планини Румији у част Светог Kнеза Владимира, где се износи најстарија црногорска реликвија - Kрст Светог Владимира, сачувана је меморија о најдубљим слојевима дукљанске духовне и државне традиције.

„Зато живот Светог Kнеза Владимира данас представља значајну смерницу у развоју црногорског духовног и државног идентитета, при чему његов култ има екуменско, па самим тим и интернационално значење", наводи се у тексту Ивана Јововића и Саше Цветковског „Култ Светог Владимира Дукљанског", објављен поводом обележавања јубилеја хиљаду година од страдања свеца, 2016.

Кад је реч о Владимиру и његовој заоставштини, ту се преплићу теме световне власти и култа Јована Владимира, светог кнеза, каже пољски историчар.

„Данас се види као политички актер заслужан за стварање прве црногорске државе, иако се, наравно, као и код свих савремених држава, такав континуитет конструише и договара у оквиру политике, идеологије и колективног памћења", каже Ковалски.

До друге половине 19. века сећање на Јована Владимира је било замрло, али од тада има и текстова о крсту којим је окован у Преспи за којим је вршена литија, каже свештеник СПЦ.

„Kрст је био дрвен, па је окован у Венецији касније", каже Пламенац, који чува честицу остатака костију Јована Владимира.

Литија се одржава на празник када се у хришћанству обележава силазак Светог Духа на апостоле, а верници традиционално посећују манастире и траже опрост грехова.

Литију, свечану поворку, до врха Румије предводи православни свештеник, а у њој буде и католика и муслимана некад, додаје Пламенац.

Публициста Мустафа Цанка, који се бави интеркултурним темама црногорског југа, каже да је то, насупрот традицији, већ годинама једнонационална поворка.

„Албанци, католици и муслимани, и даље излазе на Румију тринаест дана пошто то учине припадници СПЦ-а, али је традиција прекинута јер је значила заједништво све три конфесије у том ритуалу", рекао је Цанка за Радио Слободна Европа.

Црква на Румији која је долетела хеликоптером

Поход на врх планине је срж одржавања хиљадугодишњег култа Јована Владимира, који је поштован и међу Црногорцима, Србима, али и Албанцима и Македонцима, и Бугарима.

Постао је предмет контроверзи када је 2005. на Румију Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве поставила нелегалну цркву, па су у литијама, према тврдњама појединих политичара и медија, остали само верници СПЦ.

Тада је уз помоћ хеликоптерских јединица Војске Србије и Црне Горе на врх спуштена лимена грађевина чије су димензије четири метра висине, три метра дужине и два метра ширине, тешка од три тоне.

Читаву акцију спровео је тадашњи митрополит црногорски Амфилохије, описујући тај дан као „најлепши у животу".

„Лети хеликоптер с храмом... види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда", рекао је тада Амфилохије.

Од тада црква изазива контроверзе, а медији су је називали и „црквом раздора".

Исте године, држава је донела решење о уклањању тада лименог објекта које још није спроведено и у њему се на празнике одржавају и богослужења.

Када је 2018. црква обложена каменом, албански политичар и председник Демократског савеза Мехмет Барди од премијера је затражио заустављање радова на изградњи богомоље на врху планине јер „представља провокацију за аутохтоно албанско становништво".

Реаговала је и Влада Црне Горе.

Тадашњи црногорски премијер Душко Марковић оценио је да ће објекат морати да буде уклоњен, будући да је нелегалан.

Постављање из висине се уклопило у народна предања у вези са црквом на Румији.

Црква је ту, наводи СПЦ, постојала од византијских времена, а порушена је приликом турске окупације Бара 1571. године.

И око овога се воде полемике, јер критичари сматрају да „цркве никада није било".

Према легенди, богомољу су оскрнавили чобан и чобаница, па је црква одлетела.

С колена на колено се преносио завет да верници кад год иду горе носе камење, а да ће кад се скупи довољно камења црква сама сићи са неба.

Први владар светац

Византијски историчар Кедрин Јована Владимира описује као човека који је „правичан и мирољубив и пун врлина", наводи београдски професор Радић.

Претпоставка је да је уз витешке и ратничке вештине, био и побожан, као већина средњевековних владара.

„Постоје различити разлози зашто се неко проглашава за свеца, а Јован Владимир је за свеца проглашен због страдања", каже Радић.

Указује на терминолошку разлику између свеца и светитеља.

„Светитељ је за живота био неки црквени великодостојник, рецимо, Свети Сава је био архиепископ и он је светитељ, а (велики жупан Стефан) Немања је светац, као и Јован Владимир", напомиње Радић.

Српска православна црква га је у свеце званично уврстила 1861. године.

Јована Владимира данас памте због духовног наслеђа, каже Јован Пламенац.

„Он је био на размеђи Истока и Запада, живео у то време кад се Црква делила на источну и западну.

„Он се определио за Исток и то је за нас значајно, јер да је било другачије, ми бисмо данас били западна црква - он нас је задржао у православљу", напомиње Пламенац.

Велика шизма, када је хришћанска црква подељена на Источну (православну) и Западну (католичку), догодила се пола века касније, 1054. године.

Док је седиште Источне цркве у наредним годинама било у Византији и Константинопољу, центар Западне цркве убудуће ће бити у Ватикану.

„Раздвајање источне и западне цркве је заправо појава развучена годинама (чак и вековима), а датум 1054. је само симболичан.

„Дукља је била пример мешања латинских, грчких и словенских утицаја и у области вероисповести, а границе између њих су у почетку, као и у целом региону, нејасне", каже Ковалски.

Јак култ и у Северној Македонији и Албанији

Земни остаци Јована Владимира два века после смрти (око 1215. године), пренете су најпре у албански град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник тог града.

Нешто касније су пренесене у манастир Светог Јована (албански назив Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији, на путу ка Скадру.

„У том манастиру има натпис на грчком, латинском и српском језику и каже се да га је подигао обласни господар 1381. на рушевинама претходног који је срушен у земљотресу", каже Радић.

„У манастиру се налази ћивот са моштима Јована Владимира, а недалеко од овог места требало би да се налазио и двор одакле је Владимир управљао државом, али он није сачуван", каже византолог.

Ћивот је дрвени сандук у којем се чувају кости светаца.

Према предању, код Елбасана је Јован Владимир подигао задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици, где се сваке године верници окупљају 4. јуна, на дан његовог убиства 1016. године (22. мај по јулијанском календару).

Канонски непризната Црногорска православна црква (ЦПЦ) такође га слави као свеца.

Како је наведено Твитер профилу ЦПЦ, свети Владимир Дукљански, како га називају, поштован је не само међу православним Црногорцима, већ и међу католицима и муслиманима у Црној Гори, али и широм Балкана.

„Слично вековној троконфесионалној литији на Румији, сваке године 22. маја ћивот Светог (Јована) Владимира износи се пред манастир Свети Јован Владимир где на поклоњење долазе ходочасници не само из Елбасана, него из многих балканских средина - православни, католици и муслимани", стоји у тексту на сајту Матице црногорске.

Ове године је Матица црногорска у манастиру код Елбасана организовала изложбу фотографија и фресака Светог Јована Владимира.

У Србији, култ Светог Јована Владимира нов полет добија деведесетих година 20. века, када се гради црква посвећена њему у Београду (осликана 2003-2006), наводи се у научном раду историчара Стефана Трајковића Филиповића.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]