Балкан и православље: Како је бити епископ Црногорске православне цркве и какав је положај канонски непризнатих цркава

Борис Бојовић се јасно сећа дана када је 17. јануара 2000. године Црногорска православна црква (ЦПЦ) регистрована као верска организација у Црној Гори.

„Ја сам тад био у Митрополији ЦПЦ на Цетињу у владичанском двору, изашао је митрополит, изашло је свештенство испред.

„Секретари и ко је био од правника донели су тај акт да смо успели - да ЦПЦ региструје сопствену обнову", каже Бојовић за ББЦ на српском.

Црногорска православна црква коју канонски не признаје ниједна патријаршија обновљена је на Светог Луку 31. октобра 1993. године, а седам година касније званично уписана у државни регистар.

На територији бивше Југославије, која је у надлежности Српске православне цркве, постоје још и Македонска православна црква и Хрватска православна црква, такође канонски непризнате.

„Територија бивше Југославије се налази под канонском јурисдикцијом Српске православне цркве на основу томоса који је 1922. издала Цариградска патријаршија.

„Ту са аспекта унутрашњег права православне цркве нема никаквих дилема", каже Далибор Ђукић, доцент на предмету Црквено право, на Правном факултету у Београду.

За Бојовића који је 2000. већ био верник ЦПЦ, регистрација цркве била је веома значајан дан.

„У том времену је био потпуни медијски мрак, ЦПЦ није имала право да објави нешто ни у једним државном медију, јер су увек говорили `ви нисте регистровани`.

„У суштини је то био изговор да не дају промоцију ЦПЦ, јер ни Српска православна црква није била регистрована", напомиње.

Овај 41-годишњак је данас владика Црногорске православне цркве којој се придружио као момак 1998.

После завршене средње техничке школе, у Риму је учио италијански и завршио школу у оближњем бугарском православном манастиру.

Завршио је Кијевску духовну академију и замонашио се 2016. у Златоврхном манастиру у Кијеву.

По повратку у Црну Гору био је парох у неколико храмова, а од 2019. је владика.

„Мој читав живот је од 17. године посвећен напретку и раду ЦПЦ", каже за ББЦ на српском.

Како је одлучио да се приклони ЦПЦ?

Православци у Црној Гори већински су припадници Српске православне цркве која ЦПЦ сматра расколничком.

Ипак, Бојовић је још као дечак почетком деведесетих одлучио ком ће се царству приволети иако - догматски и суштински у веровању нема разлике у веровању једних и других.

„Сећам се да сам као дечак од 10 година ишао према цркви Светог Ђорђа, у периоду кад је дошао Аркан заједно са Амфилохијем.

„Био сам сведок кад је проклињао Црногорце, пуцало се, певале су се ружне песме - 'ноћас је наше вече, ноћас се Туђман пече'", описује владика.

Први председник независне Хрватске био је Фрањо Туђман.

Истог дана 1991. претходно је у Цетињском манастиру митрополит СПЦ Амфилохије благосиљао паравојне формације Жељка Ражнатовића-Аркана оптуженог за ратне злочине.

„У Подгорици је била бина, пуцање, обучени Арканови људи, Амфилохије међу њима, ужас", сећа се.

Као дете, он није схватао шта се ту дешава, али памти да га је отац зграбио за руку, извукао из цркве и рекао:

„Окрени се и запамти да оно није наш владика".

У то време, почели су ратни сукоби на простору бивше Југославије и бујао је национализам на свим странама.

Бојовић је данас један од неколико монаха ЦПЦ, која нема развијено монаштво ни манастир, а свештеника је око 25.

Поглавар је митрополит је Михаило, световног имена Мираш Дедеић.

Према Бојовићевим проценама, верника је готово четвртина становника Црне Горе, али је тај податак тешко проверити.

„Сигурно око 150.000 Црногораца ЦПЦ доживљава као сопствену.

„Многи од тих људи нису практиканти да иду стално у цркву, али сигурно сви православни Црногорци који су за европску и независну Црну Гору њих 95 одсто подржавају ЦПЦ", каже Бојовић.

Какав је правни, а какав верски статус?

Црногорска православна црква је регистрована у складу са законом о правном положају верских заједница из 1977. године.

Због чињенице да се регистрација обављала у МУП-у погрдно су је називали „полицијском" или „НВО црквом".

И данас се налазе у евиденцији верских организација Црне Горе.

„Треба правити разлику између регистрације и стицања правног субјективитета - то је положај који верска организација стиче пред државом, и њеног статуса канонског.

„Канонски статус се регулише унутрашњим аутономним правом цркве које никако не зависи од одлуке државе да призна или не призна неку верску организацију", напомиње Далибор Ђукић, доцент на предмету Црквено право, на Правном факултету у Београду.

Канонски, ЦПЦ не признаје ниједна православна црква, осим дугогодишње подршке Кијевске патријаршије која је 2018. одлуком Царгиградске патријаршије постала аутокефална.

ЦПЦ, међутим, има подршку дела црногорске политичке елите, оличене у председнику Милу Ђукановићу.

Ђукановић је у више наврата изјављивао да би обнова црногорске аутокефалне цркве била важан корак у исправљању историјске неправде и да су на томе радили, али је то спор процес.

По његовој оцени Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије", изјавио је 2019.

Како је данас бити верник ЦПЦ?

Променом власти у Црној Гори на изборима 2020. формирана је Влада наклоњенија Српској православној цркви.

„Тренутни положај ЦПЦ је јако тежак, зато што је нама забрањено од СПЦ да улазимо у храмове који су власништво државе у Црној Гори да обављамо богослужења.

„Однос државе према ЦПЦ је такав да премијер за ЦПЦ каже да је ''такозвана' црква, иако је упознат да је обновљена 1993. и да смо велику борбу да та обнова буде регистрована по закону", каже епископ Борис.

Како наводи, држава је предлогом буџета за наредну годину определила за ЦПЦ упола мање новца него раније.

Одатле се дају плате свештеницима и плаћају пензионо и социјално осигурање.

„Та средства су за нас увреда и ми ћемо то одбити", истиче.

ЦПЦ се, према речима епископа, углавном финансира од помоћи верника.

Богослужења обављају у храму на Цетињу првој цркви посвећеној Светом Ивану Црнојевићу, кога је ЦПЦ канонизовала 2005. године.

Имају мали храм Светог Ђорђа у Старом граду Котору, један на Скадарском језеру, капелу у Никшићу и неколико сеоских цркава у централном делу Црне Горе - у некадашњој Катунској нахији.

Уплив историје

Од државе траже да им у православним храмовима дозволе термине - када могу да држе литургије и богослужења, иако такав модел није распрострањен у православном свету.

Сматрају да на то полажу историјско право.

„Цркве и манастири у Кнежевини Црној Гори били су власништво државе и то је тада законом направљено", каже владика ЦПЦ.

Његови преци су, каже, правили храм у Жупи Никшићкој.

Владика СПЦ за Аргентину Кирило (Бојовић) му је рођак, али нису посебно блиски - до разилажења је дошло између осталог и због верских питања.

„Мој деда и његов деда су рођена браћа, он је владика СПЦ, ја сам владика ЦПЦ.

„Наш прадеда је исти, цркву коју је подизао тај наш прадеда у Жупи Никшићкој не можете рећи да није моја и да није његова, него је и моја и његова", каже Бојовић.

„Држава мора дозволити Црногорцима православне вероисповести да могу у сопственим храмовима које су њихови преци подизали да служе", додаје.

Сукоб СПЦ и ЦПЦ траје већ три деценије, а највећа разилажења су управо око права власништва и коришћења православних цркава и манастира у Црној Гори.

Последњи у низу сукоба десио се у септембру 2021, током устоличења митрополита СПЦ Јоаникија у манастиру на Цетињу, који и једни други сматрају духовним седиштем.

Уз ангажовање јаких полицијских снага током протеста због његовог устоличења повређено је више десетина људи.

ЦПЦ у Србији - нема је

У Србији ЦПЦ није регистрована ни као посебна верска организација, због сличности имена са Српском православном црквом.

У српском званичном регистру постоје само СПЦ и румунска, на територији Баната - Епархија Румунске православне цркве Дакија Феликс са седиштем у Дети (Румунији) и административним седиштем у Вршцу.

Било је пре десетак година покушаја да се формирају две епархије ЦПЦ у Ловћенцу и Новом Саду, где има значајан број припадника црногорске националне мањине, али се од тога одустало.

Како је недавно симболично писала Слободна Европа, Црногорска православна црква „није одмакла даље од камена темељца" постављеног 2008. за изградњу цркве у Ловћенцу, војвођанском селу које се сматра седиштем црногорске дијаспоре.

Канонски „монопол" СПЦ

Већ тачно 100 година у региону Балкана, не рачунајући Бугарску, Румунију и Грчку, једина црква која је на тим просторима призната у православном свету јесте Српска православна црква.

У хришћанским црквама, од првих векова па до данас, црква се установљава за одређену територију.

„То је од времена апостола који су ишли у одређене градове и рукополагали епископе за одређене градове, не за једну нацију или нешто друго.

„Увек је важио тај територијални принцип и сви који се налазе на одређеној територији потпадају под јурисдикцију одређеног епископа", додаје Ђукић, стручњак за црквено право.

Највећи део територије бивше Југославије био је раније под надлежношћу Цариградске патријаршије.

Уједињењем свих помесних цркава које су се нашле у једној држави тада новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца - где су се окупиле Карловачка митрополија, Цетињска митрополија и црква у Босни, Цариград је издао допуштење да се цела та област убудуће налази под патријаршијом СПЦ.

То допуштење је томос - највиши правни акт православне цркве.

Случај Македонске православне цркве

Политичким превирањима на више места у 20. веку дошло је стварања нових цркава.

Данас на простору Балкану у различитим државама, поред Црногорске православне цркве, постоје и Македонска православна црква и Хрватска православна црква.

Ниједна од њих није канонски призната, али се њихов настанак и положај у државама умногоме разликују.

„Македонска православна црква не може се поредити са друге две организације, јер је она настала тако што су комунистичке власти после 1946. забраниле повратак епископима Српске цркве у Македонију.

„На један насилан начин тадашњи аутократски режим створио је Македонску православну цркву од православних верника и православних свештеника који су тамо већ постојали", каже Ђукић.

Македонска православна црква - Охридска патријаршија основана је још 1959, као аутономни огранак СПЦ, али је 1967. једнострано прогласила аутокефалност.

Београд ни друге канонске цркве ту одлуку никада нису признале, али македонска држава третира МПЦ као легитимну.

И она, као и ЦПЦ, има претензије на неке објекте СПЦ, а спор донекле оптерећује и дипломатске односе између Србије и Македоније.

Пут ка превазилажењу кризе у Македонији, јасан је и једноставан - иде преко Београда, сматра Ђукић.

Пошто се та територија налази под јурисдикцијом СПЦ постоји добра воља да се то питање реши и оно ће се решити тако што ће обе стране разговарати како би та црква била опште призната.

„У јединство са другим православним црквама може ући једино кроз СПЦ", каже Ђукић.

Сукоб СПЦ и МПЦ траје већ више од 50 година и васељенски патријарх жели да посредује, али за суштинско превазилажење сукоба потребни су и други посредници, сугерише се у прошлогодишњој анализи немачке Фондације Kонрад Аденауер, коју је пренео портал Дојче веле.

Хрватска православна црква

Хрватска православна црква (ХПЦ) регистрована је марта 2017. као удружење и налази се у званичном државном регистру, али не и као верска заједница.

„Седмог марта ове 2022. ће се стећи услови да они поднесу захтев да се региструју као верска организација у складу са хрватским законодавством, уз испуњавање осталих услова попут потписа 500 верника или подржавалаца", каже Ђукић.

Пре две године у Домјанићевој улици, у ширем средишту Загреба, ова непрофитна организација названа Хрватска православна заједница отворила је простор за богослужења.

Њих у име Хрватске православне цркве води архиепископ ХПЦ-а, Бугарин Александар Радоев Иванов, писао је хрватски портал Новости.

Број верника је занемарљив, али ХПЦ и даље ужива подршку дела хрватске екстремне деснице.

На сајту ХПЦ се може наћи и распоред литургија, али и фотографије свештеника са усташким симболима.

У Хрватској су као верске организације регистроване Македонска, Црногорска и Бугарска православна црква.

Хрватска православна црква корене вуче из периода Независне Државе Хрватске, усташке творевине, која је постојала за време Другог светског рата на простору Балкана.

Она је била део усташких напора да избришу српски национални идентитет.

„То је била једна организација која нит је била хрватска, нит је била православна, нит је била црква", каже Ђукић.

Како наводи, није била хрватска јер су се једино Украјинци, који су побегли у Југославију после бољшевичке револуцији, придружили цркви, у њој није било ни Хрвата ни Срба свештеника.

„Није била православна јер није била призната ни од једне православне цркве, а није била црква јер није функционисало тако, више је личило на неку организацију.

„Иронија је да је и данас исти случај - тренутно су удружење грађана, са православљем немају ништа, а архиепископ најзначајније фракције је Бугарин", напомиње Ђукић.

Сматра да формирање засебних црква има за циљ и верско и политичко слабљење веће организације, у овом случају СПЦ.

„Павелићев експеримент је одлично показао да то није решење, то цепкање на мање делове.

„Жеља за таквим црквама је жеља да буду подложне националним или малим државничким потребама које је лакше контролисати", каже Ђукић.

„СПЦ је зато једини гарант слободе православних цркава на овим просторима", закључује он.

Шта даље?

Епископ ЦПЦ Борис предлаже да се што пре уђе у „људски дијалог" посебно у Црној Гори, како би се превазишле поделе.

„Никад никог нисам мрзео, али осећам велику мржњу која постоји у Црној Гори до те мере да људи не причају, да се свађају породице, кумови и тако даље.

„Мора свако да поштује избор другог", закључује владика Борис.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]