СПЦ на страни Москве у спору са Цариградом
Аутор фотографије, Anadolu Agency
Од избијања раскола између патријаршија у Москви и Цариграду поједини великодостојници српске цркве су у изјавама стали на страну Москве. Сада је исти став заузео и Свети Архијеријски Сабор.
„Сабор са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођа расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича... ... због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву", наводи се у саопштењу које потписује портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј Буловић.
Даље се наводи да Сабор њих двојицу не признаје за православне епископе и „не прихвата литургијско општење са њима и њиховим присталицама".
Став СПЦ није да у потпуности прекине односе са Васељенском патријаршијом али ово је први пут да српска црква званично заузима став од почетка спора који се разбуктао када је Цариград, упркос противљењу Москве, признао аутокефалност Кијевске патријаршије.
Ко смета Српској православној цркви
Украјински православци подељени су између три цркве: Украјинске православне цркве - Московске патријаршије, Православне цркве Кијевске Патријаршије и мале Украјинске аутокефалне православне цркве (УАПЦ).
Многи Украјинци сматрају да је московски огранак Украјинске православне цркве продужена рука Кремља.
Слабљење утицаја Москве на украјинске вернике је интегрални део украјинске државности откад је ова бивша совјетска република 1991. стекла независност.
Руска православна црква, чије је седиште у Москви, има најмање 150 милиона верника - што је више од половине укупног броја православаца на свету.
Филарет Денисенко је на челу Кијевске патријаршије, коју до октобра ове године нису признавале канонске православне цркве.
Основао ју је 1992. године када је одбио да се потчињава одлукама канонске цркве, па га је Архијерејски сабор Украјинске православне цркве сменио са дужности поглавара, а Сабор руске цркве лишио црквених права.
Руска православна црква га је анатемисала 1997. године.
Током рата у Украјини жестоко је критиковао Владимира Путина.
У октобру 2018. године одлуком Светог Сабора Васељенске патријаршије са Филарета и Макарија Малетича - поглавара УАПЦ - скинута је анатема и враћени су у црквена општења.
Овом одлуком Цариград је признао аутокефалност Украјинске православне цркве и њену независност од Москве, због чега је руска црква тада прекинула везе са Васељенском патријаршијом.
Сабор Српске православне цркве одлуку Цариграда види као необавезујућу и позива да се питање аутокефалности размотри на свеправославном сабору.
Чијем се приволети царству?
Дејан Анастасијевић, ББЦ новинар
У спору између Москве и Цариграда СПЦ је срцем уз Москви, али ноге су јој чврсто на земљи.
Српска православна црква се прибојава и да би Васељенска патријаршија након Кијева могла да додели аутокефалност другим црквама које је затраже.
У Црној Гори од 1993. постоји Црногорска православна црква, званично регистрована као невладина организација. Не признаје је ни једна канонска црква, али има подршку Кијевске патријаршије.
Македонска православна црква - Охридска патријаршија основана је још 1959, као аутономни огранак СПЦ, али је 1967. једнострано прогласила аутокефалност. Београд ни друге канонске цркве ту одлуку никада нису признале, али македонска држава третира МПЦ као легитимну. И она има претензије на неке објекте СПЦ а спор оптерећује и дипломатске односе између Србије и Македоније.
Међутим, уколико би СПЦ следила Москву до краја и раскинула са Цариградом, платила би високу цену.
Њени свештеници не би више могли да бораве у Хиландару, једном од најсветијих места српског православља, јер је тај манастир, као уосталом и цела Света Гора, у надлежности Васељенске патријаршије.
„Поставило би се и питање размене монаха између грчких и српских манастира које је тренутно врло интензивно", рекао је раније за ББЦ на српском Далибор Ђукић, који предаје Црквено право на Правном факултету у Београду.
Са друге стране, он верује да би раскид Москве и Цариграда могао да има и позитивне последице: на пример, да подстакне постизање компромиса између српске и македонске цркве.
