'Хоћу ли дочекати сутра': Иранци у страху од репресије и ваздушних напада

Жена стоји на крову и слуша звукове града испод себе.

Чује се само пригушени хук саобраћаја.

Али она врло добро зна колико лако то може да се промени.

Обично пси први примете звуке и почињу бесно да лају.

Звуке које производе летелице.

Потом следи злокобно бубњање експлозија.

Наранџаста лопта диже се високо од ваздушног напада у познатом крају.

ББЦ је дошао до снимака и интервјуа из Техерана који приказују град истањених живаца, у непрестаном ишчекивању следеће детонације и неумољивом страху од репресије државног апарата.

Баран (није јој право име) пословна је жена у 30-им.

Сада се сувише плаши да иде на посао.

„Откад су почели напади дроновима, нико се не усуђује да иде напоље.

„Ако отворим врата и искорачим у свет, то је као да се коцкам са животом", прича она.

Она живи сама, али је у сталној комуникацији са пријатељима.

„Моји пријатељи и ја непрестано размењујемо поруке, распитујући се где је ко.

„Чак и кад нема никаквих звукова, тишина је застрашујућа. Дајем све од себе да останем жива и присуствујем ономе што нас чека."

Као и много други млади Иранци, Баран је гледала како се њене наде руше последњих месеци.

Хиљаде људи погинуле су у гушењу протеста од режимских снага у јануару 2026. после избијања широко распрострањених демонстрација које су захтевале промене.

„Не могу више ни да се сетим како сам некада живела, а да се не присетим најмилијих које сам изгубила током протеста“, каже Баран.

„Плашим се шта доноси сутра, плашим се у шта ћу се претворити.

„Данас некако преживљавам, али како ћу сутра, то је право питање. Хоћу ли уопште дочекати сутрашњи дан?“

Репресија је сада потпуна.

Отворена побуна је немогућа јер су државни шпијуни свуда.

На снимку до ког смо дошли види се како се присталице режима возе кроз град ноћу, машући заставама из аутомобила - порука било коме ко би могао да дође у искушење да протестује.

Званична верзија власти је једина допуштена.

Државна телевизија емитује снимке демонстрација и сахрана.

Интервјуи са прорежимским званичницима нуде сталне осуде Америке и Израела.

У владиној пропаганди, ирански народ се велича као спреман да истрпи мучеништво.

Независни новинари се и даље труде да сакупе сведочанства која нуде кредибилни алтернативни поглед на ствари, али ризикују да буду ухапшени, мучени или да им се деси можда још нешто горе.

„У ратним условима ви не знате на шта су све они спремни", рекао ми је један од њих.

Неки становници Техерана само унутар сопствених домова осећају се сигурно да могу да кажу шта мисле.

Попут Алија, човека у 40-им, образованог, из средње класе, који се надао да ће убиство ајатолаха Хамнеија на почетку рата донети промене.

Улице око његове куће чувају безбедносне снаге.

Наоружани и маскирани људи су на контролним пунктовима.

„Болно је када излазим на улице, као град мртвих", каже.

Узима антидепресиве да би „одржао себе нормалним“.

„Видим групе људи на улицама које уопште нису међу нама.

„То су људи који подржавају владу и који су нам, у ствари, одузели улице", додаје разочарано.

Неколико Иранаца који су разговарали са ББЦ новинарима имају подељене емоције.

Желе да режим падне, али осец́ају и да су они као и њихова земља нападнути.

„Ситуација је застрашујуц́а. Небо над вашом земљом контролишу непријатељске снаге, а истовремено увек постоји нада у срцима људи.

„Није ствар у томе да подржавамо Америку или Израел. Вец́ се једноставно надамо да ц́е се, на тренутак, догодити нешто што ц́е окончати тренутни ирански режим и да ц́е људи моц́и нешто да промене", каже Али.

Погледајте како су почели америчко-израелски напади на Иран

Баран у стану ослушкује звук експлозија и дописује се са пријатељима у другим насељима.

„Да ли знате која је разлика између нашег и неба остатка света?“, пита она.

„Они ноћу спавају под звездама, ми под ракетама. Оба неба дају светлост, је она различита."

Она сматра да би рат могао да траје годинама и да ц́е његови психолошки ефекти трајати још дуже.

„Овај рат се нец́е ускоро завршити, јер је у нашим домовима, у породицама...

„Рат је ушао у нашу крв и у наше животе.“

Становници овог града, старог 6.000 година, живе у страху од америчких и израелских бомби.

Од режима и његових мучитеља.

Свакодневни неумољиви страх за који нема назнака да ће нестати.

Додатно извештавање Алис Дојард

Погледајте видео

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk