Крај 'брачне дужности': Француска укида обавезу секса у браку

Француска је законом озваничила крај такозваних 'брачних права' - схватања да брак подразумева обавезу на сексуалне односе.

У закон, усвојен у скупштини 29. јануара, додата је одредба којом се јасно наводи да „животна заједница не ствара обавезу на сексуалне односе“.

Закон уједно онемогућава да се изостанак сексуалних односа користи као аргумент за покретање бракоразводне парнице.

Иако се не очекује да ће имати велики утицај у судској пракси, заговорници верују да ће закон допринети одвраћању од силовања у браку.

„Дозвољавајући да такво право или дужност опстане, ми као друштво дајемо сагласност систему доминације и предаторског односа мужа према жени“, рекла је предлагачица закона, посланица Зелених Мари-Шарлот Гарин.

„Брак не значи трајни и неопозиви пристанак на сексуалне односе", додаје Гарин.

Новим законом уклања се правна нејасноћа, иако „брачна дужност“ формално не постоји у законима.

Француски грађански законик дефинише брачне обавезе као „поштовање, верност, подршку и помоћ“ и наводи да се супружници обавезују на „заједницу живота“.

Нигде се у пропису не помињу се „брачна“, односно сексуална права.

Порекло тог појма лежи у средњовековном црквеном праву.

Ипак, судије су у савременим бракоразводним поступцима повремено широко тумачиле појам „заједнице живота“, подразумевајући и сексуалне односе.

У познатом случају из 2019. године, утврђено је да је жена годинама ускраћивала секс мужу, после чега му је одобрен развод по основу кривице, што је подразумевало њену одговорност.

Жена се потом обратила Европском суду за људска права, који је прошле године пресудио против Француске јер је одбијање сексуалних односа било прихваћено као основ за развод по кривици.

Феминистичке организације поздравиле су ову пресуду као важан искорак.

Одлука Европског суда у пракси је онемогућила да било који француски судија у бракоразводним парницама донесе сличну пресуду, због чега је нови закон пре свега замишљен као разјашњење, а мало је вероватно да ће имати велики утицај на судску праксу.

Активисти истичу да у друштву и даље преживљава идеја да жене имају „дужност“ сексуалног пристанка према мужевима, што треба отворено критиковати.

Као симбол тог проблема наводи се случај из Мазана из 2024. године, у којем су Жизел Пелико вишеструко силовали мушкарци које је њен муж ангажовао, при чему су неки оптужени тврдили да су претпоставили њен пристанак на основу онога што им је муж рекао.

У Француској, као и у већини других земаља, брачно силовање је данас јасно дефинисано као кривично дело, док су пре 1990. године мушкарци могли да тврде да брак подразумева сагласност.

Од новембра прошле године, правна дефиниција силовања у Француској додатно је проширена тако да подразумева појам непристанка.

Раније је силовање било дефинисано као сексуални чин извршен уз „насиље, принуду, претњу или изненађење“.

Сада се силовањем сматра полни однос за који не постоји „информисана, конкретна, претходна и опозива сагласност“.

Ћутање или изостанак реакције не значе пристанак, пише у закону.

Погледајте видео: Зашто се број сперматозоида преполовио у последњих 40 година

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]