Да ли је наше Сунце некада имало близанца

Многе звезде у Млечном путу постоје у паровима, али наше Сунце је изузетак.

Научници сада проналазе трагове да је Сунце некада можда имало сопственог партнера. Питање је, где је нестао?

Наше Сунце је на неки начин изоловани номад.

Орбитирајући у једном од спиралних кракова Млечног пута, води нас на путовање око галаксије отприлике једном у 230 милиона година.

Најближа звезда нашем Сунчевом систему, Проксима Кентаури, удаљена је 4,2 светлосне године - толико је далеко да би чак и најбржој свемирској летелици икада направљеној требало више од 7.000 година да до ње стигне.

Међутим, што детаљније посматрамо Млечни пут, звезда у средишту нашег Сунчевог система све више делује као аномалија.

Двојне звезде, које круже око галаксије у паровима, изгледа да су уобичајене.

Недавно су астрономи чак приметили пар који кружи изненађујуће близу огромне црне рупе у срцу Млечног пута, иако су научници мислили да ће се због ње звезде раздвојити или сударити услед интензивне гравитације.

У ствари, открића двојних звезданих система су сада толико уобичајена да неки научници верују да су можда све звезде рођене у пару.

Због тога се поставља интригантно питање: да ли је наше Сунце некада имало сопственог пара и да ли он давно изгубљен?

То је засигурно могућност, каже Гунгђје Ли, астроном у Технолошком институту америчке државе Џорџије и додаје да је то „веома занимљиво".

На нашу срећу, Сунце данас нема сапутника.

Да га има, гравитациона сила соларног пара би могла да поремети орбиту Земље и других планета, због чега би наш дом био изложен екстремним врућинима и страшној хладноћи и можда би био превише негостољубив за живот.

Најближе двојне звезде Земљи, Алфа Кентаури А и Б, круже једна око друге на око 24 пута већој удаљености него што је Земља до Сунца, или око 3,6 милијарди километара.

Претпоставке да би наше Сунце такође могло да има притајеног пратиоца који данас кружи око нашег Сунца – хипотетичку звезду која се често назива Немеза – први пут су изнете 1984. године, али таква звезда није пронађена у више истраживања и студија.

Али када се наше Сунце први пут формирало пре 4,6 милијарди година, ситуација је можда била другачија.

Звезде се формирају када се џиновски облаци прашине и гаса, који се простиру на десетине светлосних година, охладе и скупе.

Материјал унутар ових маглина, како се називају облаци састављени од прашине и гасова, скупља се под гравитацијом и формира гушће регионе који привлаче даљу материју и постају све веће грудве.

Док се то дешава, долази до загревања током милиона година које на крају изазива нуклеарну фузију током које се ствара протозвезда са диском од остатака материјала који се врти око ње, а који формира планете.

Сара Сејдавој, астрофизичарка са Краљичиног универзитета у Канади, на основу радио података скупљених током истраживања молекуларног облака Персеја, једног од региона испуњеног младим системима двојних звезда, закључила је да би процес формирања звезда првенствено могао да ствара протозвезде у паровима.

Заиста, она и њене колеге су открили да је то толико вероватно да су сугерисали да се све звезде формирају као двојне или вишеструке звезде.

„У тим чаурама се стварају мале густе избочине које могу да се одвоје и формирају више звезда, што називамо процесом фрагментације", каже Сејдавој.

„Ако су веома удаљене [једне од друге], можда никада неће ступити у интеракцију.

„Али ако су много ближе, гравитација може да их задржи заједно".

Њен рад је показао да је могуће да су све звезде некада почињале као систем двојних звезда, и да неке остају повезане заувек, док се друге брзо раздвоје у року од милион година.

„Звезде живе милијарде година.

„То је само трен у великом систему, али толико тога се дешава у том трену", каже она.

Ту се поставља питање да ли је исто могло да се деси са нашим Сунцем.

Нема разлога да се мисли другачије, каже Сејдавој.

Али, ако се формирало са пратиоцем, изгубили смо га, наводи.

Погледајте како изгледа Сунце изблиза:

Постоје неки занимљиви трагови који указују да је наше Сунце некада било део двојног система.

Амир Сирај, астрофизичар на Универзитету Харвард у Сједињеним Државама (САД), 2020. године је сугерисао да би отисак ове звезде сапутника могао да буде у сферном облаку ледених комета који окружује наш Сунчев систем далеко иза Плутона, названом Ортов облак.

Ова хладна шкољка од леда и стена је толико удаљена од најдаље тачке до које је стигла свемирска летелица лансирана са Земље, интерпланетарна сонда Војаџера 1, да до ње неће стићи још најмање 300 година.

Да је наше Сунце имало пратиоца, онда би у овој области постојало више патуљастих планета попут Плутона, каже Сирај.

То је такође могло довести до тога да ту буде и већа планета, као што је девета планета, за коју неки астрономи верују да постоји у удаљеном делу нашег Сунчевог Система и да је величине Нептуна.

„Тешко да је могло да се формира толико објеката у најудаљенијим крајевима Ортовог облака, колико их ми видимо, без звезде пратиоца, уз милијарде или чак трилионе објеката који круже у Ортовом облаку", каже Сирај.

Ако би се пронашла још једна планета као што је девета планета, било би „заиста тешко" објаснити како је таква планета завршила тако далеко од Сунца, осим ако се не позовемо на ометајућу гравитацију звезде пратиоца, додаје Сирај.

Са овом теоријом није у потпуности сагласан Константин Батигин, који се бави планетарном науком на Калифорнијском технолошком институту у САД-у и који је први указао на постојање девете планете 2016. године на основу груписања удаљених објеката.

„Сунчев пратилац никако није потребан да би се објаснио Ортов облак.

„Можете потпуно да објасните постојање Ортовог облака самом чињеницом да се Сунце формирало у јату звезда, а како су Јупитер и Сатурн расли до њихове данашње масе избацивали су гомилу објеката", каже Батигин.

Чак девета планета може да се објасни само „пролазећим звездама у звезданом јату у којем је настао Сунчев систем", каже он.

Међутим, у недавно објављеном истраживачком раду, Батигин указује да би се унутрашња ивица Ортовог облака могла објаснити звездом сапутницом.

„Оно што смо открили компјутерским симулацијама је да када се објекти раштркају, они почињу да ступају у интеракцију са њиховим пратиоцем.

„Они могу да се одвоје од орбите Јупитера и Сатурна и да буду заробљени у унутрашњости Ортовог облака", каже Батигин.

Можда би било могуће потврдити истиност ове претпоставке новим телескопом у Чилеу, који се зове Опсерваторија Вера Рубин, који би требало да почне да ради следеће године и изврши најдетаљније истраживање неба ноћу у наредних 10 година.

„Када се Вера Рубин активира и почне да детаљније мапира структуру Ортовог облака, моћи ћемо да видимо да ли постоји јасан отисак Сунчевог пратиоца", каже Батигин.

Још један могући знак утицаја пратиоца је да је наше Сунце нагнуто веома благо, за око седам степени, у односу на раван Сунчевог система.

Могуће објашњење за ово је гравитациона сила друге звезде која је наше Сунце избацила из равнотеже.

„Мислим да је најприродније објашњење присуство звезде пратиоца у раној фази", каже Батигин, што је ефекат који видимо код других двојних звезда широм галаксије.

Али чак и ако се ови рани докази покажу тачним, проналажење несталог близанца нашег Сунца може да буде много изазовније.

Вероватно је да је пратилац сада „изгубљен међу морем звезда које видимо ноћу на небу", каже Сејдавој.

Међутим, звезде рођене у истој области свемира као и наше Сунце могу да имају сличан састав јер се стварају од исте мешавине гасова и прашине, што их чини правим близанцима.

Научници су 2018. године идентификовали једну такву звезду „близанца" нашег Сунца, сличне величине и хемијског састава, а која је удаљена мање од 200 светлосних година.

Међутим, пре него што се превише узбудимо, вреди се подсетити да је облак гаса и прашине у коме је рођено наше Сунце такође вероватно формирао „стотине или хиљаде звезда", каже Сејдавој.

Све оне би имале сличан састав, што значи да не би било начина да се сазна да ли је нека од њих пратилац нашег Сунца.

Чак и у том случају, пратилац нашег Сунца можда није био звезда сличне величине.

„То је могла бити [мања] звезда црвени патуљак, или топлија, плава звезда", каже Сејдавој.

Иако се проналажење и идентификација могућег пратиоца нашег Сунца чини немогућим, могућност да је оно некада било двојна звезда намеће занимљиве импликације за планете око других звезда, познате као екстрасоларне планете или егзопланете.

То би показало да постојање живота и опстанак планета у нашем Сунчевом систему није умањено присуством још једне звезде.

„Постоји много откривених егзопланетних система који заправо орбитирају око двојних звезда", каже Ли.

Неки од њих круже око једне од две звезде, док други круже око обе звезде и имају небо са два сунца као што има измишљена планета Татуин у филмском серијалу Ратови Звезда.

Они се називају циркубинарни системи.

Међутим, понекад видимо пратиоце који изазивају хаос у оваквим системима.

„Зависи од тога колико је звезда удаљена", каже Ли.

Ако је звезда ближе унутра, она може да „гурне планетарне орбите" у ексцентричне облике који нису кружни.

„У системима где планете круже око једне од две звезде, планете могу да имају велика одступања", каже Ли.

„Али то не значи да су нужно нестабилне".

Међутим, то може да проузрокује велике температурне промене на планети док се приближава и удаљава од звезде, каже он.

У случају Земље, изгледа да могући некадашњи пратилац Сунца није био препрека нашем постојању.

И док научници све детаљније испитују најудаљеније регионе нашег Сунчевог система, могли би да открију још знакова да је близанац некада постојао.

Ако заиста постоји, могао би да буде тамо негде и да има сопствени соларни систем.

„Можда није превише иза или испред нашег. Или би можда могао да буде на другој страни галаксије.

„Може да буде било где", каже Сејдавој.

Колико се Сунце променило за једну деценију:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]