Јелена Тодоровић, Српкиња која мења историју мушке кошарке у Бразилу

„Не можеш ти то.“

Ову поруку је Јелена Тодоровић, 31-годишња кошаркашка тренерица родом из Београда, добијала од колега и из окружења када је почињала да крчи пут у мушкој кошарци кроз рад са млађим селекцијама Црвене звезде.

„То сам цео живот слушала, али су негативни коменатари за мене били као публика на Вимблдону за Новака Ђоковића - само су ме мотивисали", прича Тодоровић за ББЦ на српском.

Деценију и по касније, друга кратка порука стигла је из Бразила и показала да нису били у праву.

„Историја!", гласила је објава Кошаркашки клуб Форталеза из бразилског града Сеара.

Потврдили су да Тодоровић постаје шефица стручног штаба њиховог мушког сениорског тима и прва жена на тој позицији у професионалној кошарци ове земље.

Јелена је постала и први српски тренер у бразилској кошарци и други најмлађи главни тренер у историји тамошње прве лиге, на шта је веома поносна.

„Изненадило ме је што имају храбрости за такав потез, али ме и није баш изненадило што сам добила позив, јер сам цео живот радила за овај тренутак и спремна сам", радосно каже Тодоровић.

Више од половине живота провела је у Аустралији, где је и испекла тренерски занат.

Пошто тамо није реткост да жена буде међу тренерима мушких екипа, добила је подстрек да настави ка зацртаном циљу.

„Никад не дајте да вам неко каже да нешто не можете - то бих рекла свим девојчицама данас", додаје она.

Али, Тодоровић није „типичан тренер", како себе назива, не желећи да именицу стави у женски род.

„Ја сам и млада девојка коју све занима, која свира клавир, црта, обожава животиње", прича 31-годишњакиња.

'Окидач' из Индијанаполиса

Иако је рођена у Београду, Јеленини родитељи пореклом су из Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине, па је део детињства провела у Бијељини, граду близу границе са Србијом.

Породица се 2000. преселила у Аустралију, где је Тодоровић завршила основну школу, а затим се враћају у српску престоницу.

„На другом крају света" почела је да примећује да много девојчица тренира кошарку, која у тој земљи важи за „женски спорт".

Али, у дану када је Јелена прослављала 9. рођендан, на потпуно супротном крају планете Југославија је постала првак света у америчком Индијанаполису.

Био је то „окидач" да оде на први тренинг, каже.

„Као девојчици која пролази кроз културолошки шок било ми је веома битно да сутра одем у школу и хвалим се другарима како је моја земља првак света.

„Много сам била поносна на то", препричава.

Жена у мушком спорту

По доласку у Београд, Тодоровић уписује гимназију и наставља да игра кошарку у Црвеној звезди.

„Пошто сам најстарије дете у породици и сви други су мушкарци, некако сам од малена тренирала браћу, они су се угледали на мене и почели да играју у Звезди.

„После мог тренинга сачекала бих њихов, па сам радила уз њихове тренере", каже.

Тада је имала 15 година, а већ са 18 завршила је играчку каријеру.

Схватила је, каже, да нема таленат за врхунске домете, али и да жели да се потпуно посвети тренерском послу.

Тада крећу проблеми.

„Готово сви су ми говорили да нећу бити тренер, да се то не исплати, посебно због тога што сам жена", каже Тодоровић.

Родитељи су инсистирали на образовању, па је кратко студирала на Пољопривредном факултету у Београду.

Али, убрзо је одустала и вратила се раду са младим кошаркашима.

Колеге тренери сматрали су да „жене заузимају простор мушкарцима којима је тај посао потребан, само да би доказале да оне то могу", каже Тодоровић.

„Зашто мени као младој жени тај посао не би био потребан као и њима?

„Предрасуде су ме баш изненадиле и љутиле, али и храниле да наставим".

Погледајте видео: Кад мама слави кошем

Тренерски дани, конобарске ноћи

И наставила је, али у Америци на једномесечном усавршавању.

Одатле одлази у аустралијски Аделајд, где почиње да ради у истоименом мушком тиму, што није „није била ни вест, ни изненађење".

„Џои Рајт, дугогодишњи тренер Аделајд 36-есрса, мој је највећи ментор, веровао је у мене, дао ми шансу и најзаслужнији је за то где сам данас."

Тодоровић је првих пет година радила паралелно са млађим селекцијама и првим тимом, али од тога није могла да живи.

„Тада сам радила још два посла са стране - увече као конобарица у ресторанима, а давала сам деци и часове клавира.

„Једва сам и спавала, радила сам по цео дан, али исплатило се."

Тек са 27 година, после више од деценије тренерског рада, могла је да живи само од кошарке као пуноправни члан Рајтовог стручног штаба.

Период пре тога ју је научио да „кошарку не гледа кроз новац."

„Нисам куповала куће, аутомобиле и скупе торбице, већ сам све паре улагала у себе, током лета ишла на обуке, стицала сертификате и гледала тренинге врхунских тренера", објашњава Јелена.

Упркос напредовању, није желела да одустане од тренирања дечака из тог аустралијског клуба.

„Било ми је то битно за искуство првог тренера, јер сам стицала искуство када морам самостално да доносим одлуке", закључује.

Случајна мисица

Док је са тимом на једном од гостовања вечерала у ресторану, пришао јој је директор организације Мис света у Аустралији и питао је да ли жели да се упусти у то такмичење.

„Прво сам помислила 'нема шансе', али су онда сви тренели и играчи кренули да ме наговарају и тако пристанем", препричава Тодоровић.

Од 2016. до 2018. учествовала је три пута у такмичењу, а 2017. понела је и титулу Мис Јужне Аустралије.

Више од титуле памти вештине које је научила.

„Имала сам много тренинга о јавном говору, маркетингу, хуманитарном раду, изашла сам тада из зоне комфора, што ми је касније помогло у тренерском послу", каже Јелена.

„Желела сам да помажем животињама, али и женама и деци који су преживели породично насиље, јер тога има много у Србији.

„Кроз организацију сам добила ту прилику", додаје.

Пандемијске одлуке и европски успеси

Идилу у Аделајду покварила је пандемија корона вируса 2020. године, када је она заједно са целим стручним штабом добила отказ.

Јелена је тада одлучила да упише Евролигину академију за тренере, коју је те године основао Одбор главних тренера Евролиге, најквалитетнијег клупског такмичења у Европи.

После завршетка обуке, две године је радила као менаџерка ове тренерске организације и добила прилику учи од најпознатијих европских и светских тренера, попут грчких стручњака Димитриса Итудиса и Јаниса Сферопулоса, као и Дарка Рајаковића, који предводи стручни штаб Торонто Репторса.

Сарађивала је и са бројним другим познатим именима, попут Шарунаса Јасикевичијуса, Саше Обрадовића и Мајка Шишевског.

Од Итудиса је 2022. добила позив да се прикључи грчкој репрезентацији током припрема за Европско првенство, што је први посао који је добила у европској сениорској кошарци.

„Итудис је мене видео искључиво као тренера, уопште му није било важно да ли сам жена или мушкарац", каже Тодоровић.

Добила је прилику да ради са грчким звездама, пре свих Јанисом Адетокумбом, једним од најбољих играча НБА лиге.

„Када видиш Јаниса Адетокумба и остале асове грчке репрезентације, застане ти дах.

„Јанис и његова браћа су били први који су ми у хали пришли и пожелели ми добродошлицу, показали огромно поштовање и професионализам", препричава.

На тренинзима Црвене звезде, коју води Јанис Сферопулос, упознала се са људима из бразилског савеза, што је била улазница за кампове и касније ангажман у Јужној Америци, каже Јелена.

Они су пре више од две године дошли да гледају дерби између Звезде и Партизана, за које су наступали Јаго дос Сантос и Бруно Кабокло, бразилски репрезентативци.

Од почетка каријере, Јелена се угледала и на бројне жене у тренерском послу.

У Аделајду ју је сачекала Трејси Јорк, једна од првих тренерица у свету која је предводила мушке кошаркашке тимове, још почетком 21. века.

Када је женска репрезентација Србије гостовала у Сиднеју 2022, волонтирала је како би имала прилику да посматра рад дугогодишње селекторке Марине Маљковић.

„Од ње сам много научила. Марина је заслужна што смо сада стварно земља кошарке, јер поред мушке, имамо успехе и у женској кошарци", сматра Јелена.

Инспирацију је пронашла и у Беки Хемон, првој жени која је постала чланица једног стручног штаба у НБА лиги, сарађујући са легендарним тренером Грегом Поповичем у Сан Антонију.

„Као мала нисам могла да видим баш жене које раде оно што бих ја волела да будем, али сам из њихових примера схватила да је то могуће.

„Сада бих и ја волела да будем једна од тих жена на које ће девојчице да се угледају", каже Тодоровић.

О Јокићевим коњима и Ђоковићевом менталитету

Па, иако је упознала многе кошаркашке звезде, највећу из њене земље није.

Николу Јокића описује као „великана који ће се памтити у историји кошарке", али спорт којим се обоје професионално баве неће бити тема уколико га сретне.

„Ако се упознамо, желим само да причам са њим о коњима.

„Моја највећа љубав су коњи и желим да једног дана имам ергелу", прича Јелена.

Прижељкује сусрет и са Новаком Ђоковићем, тениским асом, чији ју је „ментални склоп увек инспирисао“.

„Живим за притисак, одрасла сам тако и где год сам била, увек сам нешто радила прва, а код Новака ме посебно инспирише то како се носи са притиском".

Док се спрема за посао у Бразилу, мотивацију проналази у Дејану Рамбу Петковићу, бившем српском фудбалеру и једном од најбољих и најпоштованијих странаца у историји бразилске лиге.

„Желим да нешто попут њега урадим у кошарци и оставим печат, који ће трајати и дуго након што одем", самоуверено каже Тодоровић.

Сања о томе да мечеве Форталезе, чији је од средине јула главни тренер, навијачи прате једнако страствено као што бодре тимове на фудбалским стадионима.

„Хоћу да деца у Бразилу кажу 'нећемо на фудбал, идемо на кошарку'", додаје.

У земљи фубала, то је врашки тежак посао.

Можда буде лакши ако чује: „Не можеш ти то".

Погледајте и ову причу:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]