Босна и Херцеговина: Да ли је Дејтонски споразум кочница

Када је договорен у новембру 1995. у америчкој војној бази „Рајт Патерсон" у Охају и потписан наредног месеца у Паризу, Дејтонски споразум донео је Босни оно што јој је највише требало после три и по године крвавог рата.

Мир.

Тачно 29 година касније, у њему многи виде узрок нових подела међу Србима, Бошњацима и Хрватима - три конститутивна народа, али и кочницу функционисања и напретка земље.

„Административно-политичка архитектура данашње БиХ је потпуно нефункционална и усложњава сваки сегмент живота и рада у њој, као и изборни процес", каже Зарије Сеизовић, професор Факултета политичких наука у Сарајеву, за ББЦ на српском.

Дејтонски споразум потписали су Алија Изетбеговић, први председник Босне и Херцеговине, Фрањо Туђман, председник Хрватске, и Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије, а ратификован је 14. децембра 1995. у Паризу.

Анекс 4 овог документа данас је Устав земље подељене на два ентитета, Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, и Дистрикт Брчко.

Истовремено, Босна је добила и Високог представника међународне заједнице, чији је задатак да се стара о спровођењу договорених начела.

Замисао акта „даје могућност широког тумачења", а његов „кључни део је договарање између ентитета", каже Златко Кнежевић, бивши председник Уставног суда Босне и Херцеговине, за ББЦ на српском.

„Зашто то у Босни и Херцеговини не функционише? То је друго питање.

„Нису само људи у БиХ криви за то, већ је одговоран и 'четврти конститутивни народ', односно међународна заједница", сматра правник и члан Венецијанске комисије.

'Антихијерархијска држава'

Босна и Херцеговина већ три деценије има један од најсложенијих политичких система: осим два етничка ентитета, на челу државе има и три председника и 14 влада.

У земљи од око 3,4 милиона становника - то значи око 180 министара.

Поред државног нивоа, Република Српска и Федерација БиХ имају засебне парламенте, владе и председнике, а владу има и Дистрикт Брчко.

Додатно, Федерација је подељена на 10 кантона, од којих сваки има законодавну и извршну власт на сопственој територији - у збиру, 14.

Овакво уређење земље „ни у правно-теоријском, ни у практичном смислу" не може да се назове федерацијом, јер није настало мирним удруживањем раније независних држава, каже професор Сеизовић.

Законодавна власт у БиХ је у рукама парламента, који чини виши Дом народа, са по пет представника Срба, Бошњака и Хрвата, и нижег Представничког дома са 42 члана, међу којима је две трећине из Федерације БиХ.

Сложен је и изборни систем.

Трочлано Председништво које предводи извршну власт има српског представника који се бира на изборима у Републици Српској, и по једног представника Хрвата и Бошњака који се бирају у Федерацији БиХ.

Задужења Председништва су да води спољну политику и представља земљу у међународним организацијама, закључује међународне уговоре, именује амбасадоре и извршава одлуке парламента БиХ.

Председништво именује и председника Већа министара, институције сличне влади, али са мањим овлашћењима због „врло компликованог система доношења и извршења одлука" у БиХ, каже Милош Шолаја, професор Факултета политичких наука у Бањалуци, за ББЦ на српском.

„Веће је надлежно у мањем броју области попут спољне политике и трговине, комуникације између ентитета или заштите људских права, а и кад дође до извршења одлука, може да се ослони само на кантоне у Федерацији, ентитет Републику Српску или Брчко дистрикт.

„У свим другим областима попут економије, унутрашњих послова, правосуђа, културе, спорта, рударства и других, ентитети и кантони имају законодавну и извршну власт", каже Шолаја.

Због сложених механизама одлучивања „свака важнија одлука, која тражи политички консензус, не може бити ни донесена", указује професор међународног права Зарије Сеизовић.

„На пример, БиХ нема јединствен став ни о једном горућем питању данашњих међународних односа."

Већи део колача законодавне и извршне власти припада институцијама кантона, дистрикта и ентитета, а мањи централној републичкој власти у Сарајеву.

Због тога је „дејтонска Босна антихијерархијска држава", што Нерзук Ћурак, професор ФПН-а у Сарајеву, сматра „можда и највећом последицом Дејтонског споразума".

„Доводи нас до ситуације да имамо државу градова-полиса, где је свака локална самоуправа самодовљна, а на више нивое власти се позивају само онда када им је потребан новац.

„Ситуација је врло компликована, а када немате јасну линију управљања, онда добијете анархију у земљи", прича Ћурак за ББЦ на српском.

Али, та сложеност је често само „изговор" политичких елита на више нивоа власти у земљи, сматра Златко Кнежевић, бивши судија Уставног суда БиХ.

„Има и сложенијих система, па функционишу. Ако желите да будете добронамерни, Устав је довољно јасан.

„Ако то не желите, онда се у свему може наћи препрека и разлог за блокаду институција", каже.

Проблем није у овом документу, већ у „нераду, неодговорности и измештању моћи из институција" у Босни и Херцеговини, закључује правник.

Високи представник: Кочница демократије или гарант стабилности?

Бивша југословенска република мировним споразумом добила је још једну важну политичку институцију, која заправо није њена.

Канцеларија високог представника (ОХР) је ад хоц међународна институција одговорна за надгледање примене Дејтонског споразума у БиХ са циљем да се она развије у „мирну и одрживу демократску земљу, на путу ка интеграцијама у евроатлантске институције", наводи се на сајту ОХР.

Опис посла Високог представника дефинишу Бонска овлашћења из 1997. којима је разрађено оно што је у Анексу 10 Дејтонског споразума записано две године раније.

Захваљујући широким овлашћењима, може да доноси амандмане на уставе у Републици Српској и Федерацији БиХ, намеће законе, као и да смењује политичке функционере и државне службенике који не поштују Дејтонски споразум.

Али смењивањем функционера који су добили гласове на изборима и наметањем закона и реформи које су некад биле и у супротности са уставима ентитета, Високи представник је „смањио капацитет демократије" у земљи, сматра Милош Шолаја.

„Пракса је показала да не може да стабилизује Босну и Херцеговину, уколико се три конститутивна народа не договоре, а свако наметање одлука доводи до тога да нека од страна то користи као политичку манипулацију", оцењује политиколог из Бањалуке.

Ова канцеларија донела је „много одлука у корист земље током претходних деценија и тиме омогућила да она функционише", сматра његов колега Нерзук Ћурак са ФПН у Сарајеву.

„Функција Високог представника има позитивну оцену и верујем да још треба да остане овде", каже Ћурак.

Канцеларија високог представника је у првој деценији наметнула око 800 различитих одлука, рекао је раније за ББЦ Валентин Инцко, дугогодишњи високи представник.

Последња у низу одлука актуелног високог представника Кристијана Шмита наметнула је измене Изборног закона Босне и Херцеговине у марту 2024, уочи локалних избора одржаних на јесен, без сагласности парламента.

Две године раније, Шмит је такође уочи избора наметнуо измене Изборног закона и Устава Федерације БиХ.

Немачки политичар је Босни и Херцеговини таквим потезима „често наносио више штете него користи, неретко подижући етничке тензије", каже Зарије Сеизовић.

„Као и неколико ранијих високих представника, Шмит није схватио где је дошао, а чини се да ће и отићи и то неће схватити", додаје.

Одлуке често наилазе и на отпор у примени.

„Република Српска сваки његов потез посматра као деловање противно интересима српског народа и политичари из РС учиниће све да те одлуке не спроведу.

„У Федерацији БиХ су положај и улога Високог представника условно посматрани као политички корисни по будућност земље, његове одлуке често поздрављане, али неретко њихова интерпретација није одговарала стварним намерама доносиоца одлука", каже Сеизовић.

Где је оригинални текст Дејтонског споразума?

Босна и Херцеговина је изузетак у Европи по још једном основу: оригинални примерак Дејтонског споразума, из чијег Анекса 4 је изведен Устав државе, не чува се у Председништву БиХ, које је било задужено за то.

Високи представник Карл Билт је 1996. године извршио и исправку „типографске грешке" оригиналног текста на енглеском, без консултовања представника три конститутивна народа који су потписници споразума.

У таквој ситуацији, Устав је „подлога за неразумевање и несарадњу", каже Милош Шолаја.

„Устав никада није прошао ни легитимизацију кроз скупштину БиХ, а да не говоримо о некој широј јавној расправи.

„Како немамо оригинални документ, свако га тумачи како хоће и како му одговара", додаје професор из Бањалуке.

Национални политички кључ и обесправљени 'други'

Оригиналан или не, Устав не пружа свим становницима Босне и Херцеговине једнака политичка права, већ она зависе од етничке припадности и места пребивалишта.

Хрвати или Бошњаци који живе Републици Српској, као и Срби из Федерације БиХ, не могу да се кандидују на изборима за Председништво или Дом народа ове земље.

За оне који се не изјашњавају о националној припадности или нису чланови конститутивних народа, а према попису из 2016. их има више од 3,5 одсто, могућности су још мање – они не могу да се кандидују за те функције у оба ентитета.

Више становника БиХ је тим поводом тужило државу Европском суду за људска права у Стразбуру и добило спорове, али закључци нису примењени и активно бирачко право им није омогућено.

Тако принцип „један човек – један глас" у босанско-херцеговачкој политичкој реалности значи „доминацију најмногољуднијих", каже професор Сеизовић.

Дејтонски споразум је „зауставио насиље признајући резултате насиља", а то је данас највећи проблем у Босни и Херцеговини, сматра Нерзук Ћурак.

„Тада другачије није могло, али је то требало да буде само прелазно решење, а ми и данас живимо у том оквиру и верујем да се још дуго неће променити.

„Националисти налазе начине да и онда када спроведу одлуке не дође до суштинских промена, како би ова три конститутивна народа остала кључна", каже он.

Економија на зачељу Европе

Устав „апсолутно кочи и привредни развој" земље, сматра Милош Шолаја.

„БиХ нема праву владу, нема ни прави буџет, већ он служи само за функционисање заједничких институција, а праве буџете имају ентитети, који су одвојене категорије, кантони и дистрикт", објашњава.

Услед подела често долази и до проблема приликом спровођења великих пројеката од државног интереса, попут изградња хидроелектрана или гасовода, а ентитети се међусобно коче, додаје.

У покушају да распетља деценијама замршене политичке чворове, Босна и Херцеговина тавори на дну европске привредне лествице.

Бруто домаћи производ по глави становника био је прошле године најмањи у Европи, поред Албаније, и износио је тек око трећине просека у Европској унији.

Босна је 2023. била и најлошије рангирана земља бивше Југославије по Индексу перцепције корупције (ЦПИ).

И Зарије Сеизовић документ из Дејтона сматра кочницом привредног развоја.

„Осим ако говоримо о сивој економији и преливању јавног новца у приватне џепове.

„У том случају, споразум погодује оваквом 'привредном развитку'", закључује Сеизовић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]