Може ли Европа да се одбрани без Америке

Амерички министар одбране Пит Хегсет изјавио је да европске земље морају да обезбеде „огромну већину" средстава за украјинску одбрану против руске инвазије у његовој првој међународној посети откако је преузео дужност. Али шта то тачно значи за Европу?

Хегсетова опаска уследила је усред преговора између руске и америчке делегације у Саудијској Арабији, што указује на то како би могла да изгледа Трампова стратегије за окончање рата у Украјини.

Могућност да Европа постане све одговорнија за властиту сигурност истакао је и амерички потпредседник Џеј Ди Венс на Конференцији за безбедност у Минхену у петак 14. фебруара, где је рекао да Европа мора да се „испрси у великој мери како би обезбедила средства за властиту одбрану."

Ова драстична промена става Америке узбунила је европске лидере и сазван је хитан састанак у Паризу за 17. фебруар како би се расправљало о сукобу и безбедности континента.

Она поставља питање – колико Европа зависи од Америке кад је у питању њена властита безбедност и може ли да опстане сама?

Зашто се Америка уопште удружила са Европом?

НАТО, Организација Северноатлантског споразума, формиран је 1949. са примарним циљем да се у Европи блокира експанзија бившег Совјетског Савеза.

Сједињене Америчке Државе (САД) су сматрале да је економски и војно снажна Европа кључна за спречавање тог ширења и пружиле су масовну подршку европским земљама како би им помогле да се изграде после разарања у Другом светском рату.

Сада са 32 земље, међу њима и неколико источноевропских, чланице НАТО су се договориле да ако једна од њих буде била нападнута, друге морају да је бране.

Али после ове недеље, безбедносна архитектура из периода после Другог светског рата је угрожена.

Америка је још увек у НАТО, али европски лидери страхују да више не могу да се ослоне на САД да ће им притећи у помоћ.

Колико европске земље троше на буџете за одбрану?

НАТО савез тренутно тражи од земаља да троше најмање два одсто националног дохотка (БДП).

Према проценама НАТО за 2024. годину, Пољска је највише трошила другу годину заредом, издвајајући 4,1 одсто БДП-а (укупна вредност произведене робе и услуга).

Естонија је на другом месту са 3,4 одсто, а САД на трећем месту са 3,4 одсто, што је отприлике на истом нивоу на ком је трошила читаве протекле деценије.

Велика Британија је на деветом месту са 2,3 одсто.

Британски министар спољних послова Дејвид Леми рекао је да је Велика Британија „апсолутно" решена да издваја 2,5 одсто и да ће зацртати „пут" за постизање тог циља за неколико месеци.

Просек чланица НАТО у Европи и Канади се процењује на 2,0 одсто.

Камил Гранд, бивши заменик генералног секретара за улагање у одбрану у НАТО, рекао је за ББЦ да амерички захтев за веће улагање европских земаља не представља изненађење.

„Европске земље су неколико деценија плаћале мање, а сада плаћају цену за то.

„То је легитиман захтев Америке – зашто богате земље не плаћају више?"

Да ли је 'Армија Европе' могућа?

У реакцији на могуће повлачење америчке помоћи, украјински председник Владимир Зеленски позвао је на оснивање „Армије Европе".

„Будимо искрени. Сада не можемо да искључимо могућност да Америка одбије Европу по питању које је угрожава", рекао је он 15. фебруара.

„Многи, многи лидери говорили су о Европи којој је потребна њена властита војска – Армија Европе."

Француски председник Емануел Макрон одавно подржава засебну војску овог блока како би се смањила његова зависност од САД, али је ту идеју брзо одбацила шефица европске дипломатије Каја Калас.

Ричард Витман, професор политике и међународних односа на Универзитету у Кенту, рекао је за ББЦ да иако европске земље у НАТО имају довољно богатства да изграде значајну одбрану против земаља као што је Русија, њихов највећи изазов могла би да буде организација.

„Проблем који они имају је како ускладити комуникацију свих тих ствари, како активирати истовремено даљинску детекцију и увезивање опреме као што су сателитски системи", каже он.

О способности „Армије Европе" да се одбрани од сила као што је Русија „апсолутно нема ни говора", према професорки Амелији Хадфилд, оснивачке директорке Центра за Британију и Европу на Универзитету у Сарију.

„Европа заправо има, посебно НАТО, врло висок степен интероперативности – врло, врло вешту, огромну количину обучености", каже она, говорећи о способности различитих војски да раде заједно.

„Али ви сад од њих тражите да ускоче у усијану кризу после три године скрајнутости, да буду спремни, да буду сигурни да нема несташице механизације, да нема несташице људства и да нема несташице у оним областима интероперативности које би их чиниле ефикасним међународним миротворачким снагама."

Од оснивања НАТО, њене војне операције предводио је и координисао Врховни савезнички командант за Европу (САЦЕУР), који је одувек био амерички војни официр, што им је давало огромно искуство у ратним операцијама.

Генерали у Европи немају тај ниво експертизе, каже професор Витман, остављајући потенцијално огромну рупу у способностима „Армије Европе".

А ту је и питање политичке шупљине коју за собом остављају САД.

„Оно што Сједињене Америчке Државе доносе није само нека врста заштитне мреже, ми имамо све што нам је стварно потребно за борбе, већ оне доносе и политички ауторитет да се то ради, а ви искрено немате ту врсту упоредиве политичке структуре да бисте то радили, или да то радите колективно", додаје она.

То би могло да доведе до борбе за превласт и питања ко предводи одбрамбену стратегију Европе.

Француска и Велика Британија, као највећи европски безбедносни и одбрамбени партнери, могли би да буду главни кандидати за искоришћавање ове прилике и вођство, према професорки Хадфилд.

Али би оне исто тако морале да се одлуче како да поделе трошкове издвајања на одбрану између земаља и која би од њих понела највећи терет.

Други проблем на који су указали експерти је „време".

„Колико брзо можете да изградите сателите и да их лансирате?", пита се професор Витман.

„Ту се не ради о данима, недељама или месецима, већ ми ту говоримо о годинама."

То поставља питање колико би корисна „Армија Европе" могла да буде за најхитнију европску кризу у Украјини.

„Није ме убедио овај концепт", каже Гранд за ББЦ.

Највећи изазови за Европу биће њена „маса и приправност", каже он – што је израз не само за бројност трупа које нека војска има, већ и колико су оне припремљене за непосредне борбе – баш као и њене напредне технологије, као што су точење горива у ваздуху, дронови и ракете дугог домета.

У студији Белферовог центра за науку и међународна питања на Харварду, Гранд и његове колеге пишу: „Јака одбрамбена способност Европе, као саставни део трансатлантског партнерства, не може да се изгради преко ноћи. Биће потребне године сконцентрисаних напора и посвећености.

„Да би осигурали европску слободу и положај у свету, и да би се одржало америчко вођство у ери светске неизвесности, и Европа и Америка морају да спроведу тешке промене."

Шта то значи за будућност Европе?

Рупе у европској војној способности учиниле су нервозним многе у вези са америчком претњом повлачења из безбедносног савеза.

„Тешко је замислити да Европљани остану војно безбедни без Сједињених Америчких Држава", каже професор Витман.

Европске земље би морале да наставе са значајним повећањем издвајања како би достигле нешто иоле упоредиво са одрживом колективном војском, каже Гранд.

А неки су озбиљно забринути око тога да ли ће Русија тестирати америчку решеност да преусмери пажњу негде другде.

„Тужно је рећи да су се људи навикли на идеју да ће Украјина бити разрушена и да ћемо морати поново да је изградимо, али се зато нису навикли на идеју да Русија може да испали насумични хитац на Шведску, или Пољску, или чак и Велику Британију, а то је једна сасвим друга класа сукоба", каже професорка Хадфилд.

„НАТО ће врло брзо морати да открије ко је без властитог оснивачког члана."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]