Како природа може да буде лек за усамљеност

Кај Азиз није себе сматрао великим љубитељем природе.

Као тражилац азила пореклом из Индонезије који сада живи у Мелбурну, проводио је кратке временске периоде у залеђу и пошумљеним планинама.

Али тек је након што је отишао на пикник и екскурзију по баштама ради дружења почео да посматра природу у новом светлу.

„Осећате се као да сте пребачени негде другде", каже Азиз.

„Живот у Аустралији и у западњачкој култури уме да буде веома индивидуалистички – али кад седимо напољу, смејемо се и осећамо то заједништво, имам утисак као да сам код куће."

Постоји научно објашњење за то осећање.

Осамдесетих, запослени у области јавног здравља покушавали су да помогну људима који раде у граду, а осећају стрес, излече у природи, јапанска влада је уложила у кампању за „шинрињоку", илити препуштање шуми.

Испрва, „то је било само осећање, а не наука", каже Квинг Ли, доктор медицине и клинички професор на Универзитету Нипон у Токију.

Али у последњих пар деценија, Ли и други истраживачи повезали су уживање у шуми са нижим крвним притиском, стабилизованим нервним системом, мање хормона стреса, појачаном имуном функцијом и смањеном анксиозношћу, депресијом бесом и замором.

Према покојном природњаку Едварду Вилсону, ове користи по здравље су производ „биофилије" – урођене љубави према природи која је саставни део наше скоро универзалне склоности да имамо интеракцију са биљкама, животињама и другим људима.

Учинивши да будемо смиренији и свеснији окружења, провођење времена у природи има потенцијал да нам помогне да превазиђемо аутодеструктивне обрасце размишљања који могу нехотице да појачају усамљеност – што је субјективно искуство, а не објективно стање.

Једна студија открила је да време проведено у природи смањује неуралну активност у субгенуалном префронталном кортекси, области мозга повезаној са обрасцима негативног мишљења, или руминацијом, и повезаној са усамљеношћу.

Сада, у глобалном експерименту првом ове врсте који преписује дружење у природи широм света – од Еквадора до Аустралије – рани налази указују на то да време проведено са другима у природи може драматично да промени дискурс о здрављу, здравству и усамљености.

„Кад су људи напољу, говоре о опуштености, о удаљености од свега, како се напросто само осећају добро", каже Џил Лит, истраживачица студија животне средине и јавног здравља са Универзитета у Колораду, у Булдеру, САД.

„Природа је веома добра за то да припреми људе за промену, да буду пријемчивији – и отворени за нова искуства."

Године 2019, непосредно пре него што је пандемија ковида-19 учинила усамљеност глобалним проблемом јавног здравља, Лит је имала инстинктиван осећај за решење.

Док је проучавала здравствене користи од групног баштованства, Лит је приметила како „прљање руку земљом и друштво других делује као нешто веома важно".

Лит се потом запитала за друге групне активности у природи, као што је посматрање птица и шетња по шумским стазама.

Након што је прочитала студију чија је коатуорка Лаура Кол-Планас, докторка медицине и истраживачица јавног здравља на Универзитету Вик, Централном универзитету Каталоније у Барселони, постала је радознала у вези са његовим потенцијалом да се избори са усамљеношћу.

„Шта би се десило кад бисмо помешали та три састојка: естетско спајање са природом, учешће у активностима на отвореном и друштвено повезивање са групом?"

Ангажујући Кол-Планас у Барселони и друге истраживаче у Прагу, Марсеју, Хелсинкину, Мелбурну и Куенки (у Еквадору), Литин тим је саставио предлог истраживања за студију коју су назвали Ресетас – петогодишње истраживање у шест земаља о препорученом дружењу у природи замишљеном као средство за ублажавање усамљености, побољшање здравља и смањење притиска на здравство.

Сада у четвртој години, Ресетас тренутно ради пробна испитивања, и већ је добио подршку локалних здравствених система, каже Лит.

„Ако Ресетас буде био успешан, то заиста може да измени модел здравствене неге тако да буде више оријентисан на конкретну особу, да се мање ослања на фармацеутске интервенције, и да искористи наше заједнице као део начина на који се чува здравље."

Под заједничким вођством Кол-Планас и Лит, које такође раде на Барселонском институту за глобално здравље, Ресетас се ослања на два све већа контингента доказа.

Студије су показале да свакакве врсте преписаних друштвених активности, од часова кувања до сликарских радионица, могу смањити осећање усамљености, док су истраживачи одавно документовали бројне здравствене предности провођења времена у природи.

У једној скорашњој студији са Универзитета у Егзетеру у Великој Британији, на пример, истраживачи су открили да преписани боравак у природи не само да је значајно побољшао срећу, анксиозност и животно задовољство учесника, већ је и смањио трошкове здравствене неге.

Анализа истраживача из Аустралије показује да преписани боравак у природи такође доприноси смањењу крвног притиска.

Али Ресетас представља један од највећих напора да се проуче ефекти преписаних дружења у природи на усамљеност, конкретно.

„У нашем убрзаном свету, кад издвојите два сата да бисте били лицем у лице са другим људима, то је веома револуционарно и добро по наше здравље", каже Кол-Планас.

„Али ово је први пут да радимо ову врсту истраживања у спољном окружењу и већ примећујемо начин на који природа доноси различите типове друштвених веза."

Неке од ових добити делују као да су настале са намером.

Једна студија је показала да људи који живе са више зелених простора близу њихове куће пријављују мање случајева осећања усамљености.

С друге стране, живот људи у „усамљеничким" окружењима – обележеним факторима као што су зависност од аутомобила и одсуство крошњи дрвећа – може да допринесе ослабљеним друштвеним везама.

Друга перспектива сугерише да природа на јединствен начин обнавља нашу пажњу .

На тај начин, природно окружење може да нас припреми за то да имамо више позитивних друштвених интеракција у садашњости, уместо да размишљамо о претходним негативним интеракцијама из наше прошлости.

„Неки људи нам говоре да се осећају веома добро кад су овде, напољу. А онда, кад оду кући, враћају се истом негативном стању", каже Кол-Планас.

Ипак, истраживачи се слажу да склоност природе да нас подсећа на нашу прошлост такође може бити моћна.

„Видели смо да људи много причају о природи кроз реминесценције – она их подсећа на њихово детињство, на време проведено са баком или на неке друге позитивне успомене", каже Лит.

То је циљ Неркеза Опасина, стручног сарадника социјалних студија на Краљевском институту за технологију у Мелбурну, у Аустралији, који ради са локалним комуналним партнером из Ресетаса, Небо разних боја, непрофитном агенцијом која помаже квир тражиоцима азила као што је Азиз.

„Природа често буди осећај носталгије и предивних успомена на кућу – и иако су многи наши учесници побегли од куће, чини се да их природа подсећа на времена кад су се тамо осећали безбедно", каже он.

„То је увек позитивно осећање."

Нарочито будући да услуге смештаја у Аустралији умеју да буду „посебан изазов за тражиоце азиле и избеглице из ЛГБТИQА+ заједнице", Опасин каже да је његов циљ напросто да планира „забавне ствари у природи" и помогне људима да осећају припадност, „не само једни према другима, већ и према њиховом новом дому."

Током осмомесечног периода, те забавне ствари су подразумевале посматрање слепих мишева, истраживање плажа и нешто што се зове „сниф-ари" – шетња кроз природу „у којој изађете и миришете различите биљке", објашњава Опасин.

Да би постигли ове активности, Опасин и других пет локација усредсређују се на „ко-креацију" – осмишљавање активности групе на основу интересовања самих учесника, као и онога што је локално доступно.

То понекад значи да је „природа пасивнија" у активностима, каже он, као када напросто деле оброк заједно напољу, на пример.

„То није био део првобитне интервенције, али показало се да заједнички оброк не само да је атрактиван за наше чланове зато што могу да напуне стомаке пре него што кренемо у истраживање природе, већ и као начин да се заподену разговори, да се прича о нашим различитим културама, и да се они сами боље разумеју између себе", каже Опасин.

Иако је циљ Ресетаса да помогне у смањењу осећања усамљености, Опасин каже да разговор о томе уме да буде тежак.

„Трудимо се да не будемо нападни зато што људи постану веома емотивни ако све време разговарате о усамљености, тако да уместо тога причамо о повезивању, проналажењу пријатеља и о томе шта значи осећати припадност некоме или нечему", каже он.

То је било од велике помоћи Азизу.

Више него било које појединачно пријатељство, он каже да је постао повезан са групом као целином, и са утехом и препознатљивошћу које је осећао тамо.

„Кад је група завршавала са радом, схватио сам колико ће ми недостајати рутина виђања истих људи сваке недеље, пуко провођење времена у природи и тај осећај припадности", каже он.

„То је на неки начин одагнало моју усамљеност."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]