Судански град под опсадом - ББЦ прокријумчарио телефоне који откривају глад и страх

Ретка сведочанства о животу у Ел-Фашеру, последњем великом граду у Дарфуру под контролом Суданских оружаних снага.

„Није оставила никакве последње речи. Била је мртва кад су је однели", говори Хафиза тихо, док описује како њена мајка погинула у граду под опсадом у Дарфуру, током суданског грађанског рата, који је започео пре тачно две године.

Ова 21-годишњакиња снимила је како јој се живот окренуо наглавачке после смрти њене мајке, на једном од неколико телефона које је ББЦ Светски сервис успео да прокријумчари до људи ухваћених између две ватре у Ел-Фашеру.

Под сталним бомбардовањем, Ел-Фашер је углавном био одсечен од спољног света годину дана, због чега новинари нису могли да уђу у град.

Из безбедносних разлога, користимо само имена људи који су желели да сниме њихове животе и поделе њихове приче на телефонима ББЦ-ја.

Хафиза описује како је наједном постала одговорна за петогодишњег брата и две сестре тинејџерке.

Њихов отац умро је пре почетка рата, у којем се званична војска сукобила са паравојним Рапидним снагама подршке (РСФ) и који је изазвао највећу хуманитарну кризу на свету.

Два ривала су некада били савезници - дошавши на власт заједнички преко државног удара - али су се посвађали око плана преласка на цивилну власт који је подржала међународна заједница.

Хафизин дом је последњи велики град под контролом војске у Северном Дарфуру, на западу Судана, и налази се под опсадом РСФ-а последњих 12 месеци.

У августу 2024. године, граната је погодила пијацу на коју је њена мајка отишла да продаје потрепштине за домаћинство.

„Ожалошћеност је веома тешка, још увек не могу да се натерам да посетим њено радно место", каже Хафиза у једној од првих видео порука након што је добила телефон, непосредно после смрти њене мајке.

„Време проводим плачући сама код куће."

Обе зараћене стране оптужене су за ратне злочине и намерно гађање цивила, што обе негирају.

РСФ су такође претходно негирале оптужбе САД и група за заштиту људских права да су починиле геноцид над неарапским групама у другим деловима Дарфура након што су успоставиле контролу над тим областима.

РСФ контролишу улазак и излазак из града, а понекад допуштају цивилима да га напусте, тако да је Хафиза успела да пошаље сестре и брата да одседну код породице у неутралној области.

Али она је остала да би покушала да заради новац како би их издржавала.

У њеним порукама, она описује дане док дели ћебад и воду расељенима који живе у склоништима, помажући у народној кухињи и подржавајући групу за ширење свести о раку дојке, у замену за мало новца како би могла да проживи.

Ноћи проводи сама.

„Сећам се места на којима су мајка и моје сестре и брат некада седели, осећам се сломљено", додаје он.

На скоро сваком снимку који нам је послао 32-годишњи Мустафа, у позадини могу да се чују звуци гранатирања и оружане ватре.

„Трпимо немилосрдно гранатирање артиљерије РСФ-а, и дању и ноћу", каже он.

Једног дана, након што је посетио породицу, вратио се да би затекао своју кућу близу центра града погођену у гранатирању - кров и зидови били су оштећени - а пљачкаши су однели све што је остало.

„Све је било претурено. Већина кућа у нашем крају је била похарана", каже он, за то окрививши РСФ.

И док је Мустафа волонтирао у склоништу за расељене, област се нашла под жестоким нападом.

Оставио је камеру укључену док се крио, трзајући се на сваку експлозију.

„Не постоји безбедно место у Ел-Фашеру", каже он.

„Артиљерија гађа чак и избегличке кампове."

„Смрт може да задеси било кога, у било ком тренутку, без упозорења... метком, гранатом, од глади или жеђи."

У једној другој поруци, он говори о несташици чисте воде описујући како људи пију из извора контаминираних канализацијом.

И Мустафа и 26-годишња Манахел, која је такође добила ББЦ-јев телефон, волонтирају у народним кухињама, финансиране од донације Суданаца који живе на другим местима.

УН су упозориле на глад у граду, нешто што је већ задесило оближњи камп Замзам, који је удомио више од 500.000 расељених људи.

Многи људи не могу да стигну до пијаце, „а ако успеју, наилазе на превисоке цене", објашњава Манахел.

„Све породице су исте сада - нема богатих или сиромашних. Људи не могу да приуште основне потрепштине као што је храна."

После кувања оброка као што су пиринач и чорбе, испоручивали су храну расељенима по склоништима.

За многе је то био једини оброк који ће имати у току дана.

Кад је избио рат, Манахел је управо дипломирала на факултету, где је студирала Шеријатски закон.

Како су борбе стигле до Ел-Фашера, преселила се с мајком и шесторо браће и сестара у безбеднију област, даље од прве линије фронта.

„Изгубите дом, све што сте поседовали и нађете се на неком новом месту без игде ичега", каже она.

Али њен отац је одбио да напусти њихову кућу.

Неке комшије су му повериле њихове ствари а он је одлучио да остане да их чува.

Била је то одлука која га је коштала живота.

Она каже да га је убила артиљерија РСФ-а у септембру 2024. године.

Од почетка опсаде пре годину дана, скоро 2.000 људи погинуло је или било рањено у Ел-Фашеру, према подацима УН-а.

После заласка сунца, људи ретко напуштају куће.

Несташица струје може да учини ноћ застрашујућом за многе од милион становника Ел-Фашера.

Људи са соларном енергијом или батеријама плаше се да пале светла зато што би „могли да их открију дронови", објашњава Манахел.

Било је тренутка када нисте могли да допрете до ње или других данима зато што нису имали приступ интернету.

Али изнад свих ових брига, постоји једна конкретна бојазан коју деле Манахел и Хафиза ако град буде пао у руке РСФ-а.

„Као жена, могла бих бити силована", каже Хафиза у једној од њених порука.

Она, Манахел и Мустафа су пореклом из афричких заједница, а њихови страхови проистичу из онога што се десило у другим градовима које је заузео РСФ, најистакнутије у Ел-Генеину, 400 километара западно од Ел-Фашера.

Он је 2023. доживео стравичне масакре, по етничким основама, за које САД и други кажу да се своде на геноцид.

Борци РСФ-а и савезничка арапска милиција наводно су гађали људе из неарапских етничких група, као што су Масалити.

То је РСФ негирао у прошлости.

Масалитска жена са којом сам се срела у избегличком кампу са друге стране границе у Чаду описала је како су је групно силовали борци РСФ-а и да није могла да хода наредне две недеље, док су УН рекле да су силоване девојке које су имале само 14 година.

Један човек ми је испричао како је присуствовао масакру снага РСФ-а - успео је да побегне након што је био рањен, а нападачи су мислили да је мртав.

УН процењују да је само у Ел-Генеини 2023. године погинуло између 10.000 и 15.000 људи.

А сада више од четврт милиона људи из града, што је половина његовог некадашњег стаовништва, спада међу људе који живе по избегличким камповима у Чаду.

Изнели смо ове оптужбе РСФ-у, али нисмо добили никакав одговор.

Међутим, у прошлости су они негирали било какво учешће у етничком чишћењу у Дарфуру, тврдећи да су починиоци носили униформе РСФ-а да би свалили кривицу на њих.

Врло мало новинара имало је приступ Ел-Генеини од тада, али након вишемесечних преговора са цивилним властима града, наш тим из ББЦ-ја добио је одобрење да га посети у децембру 2024. године.

Били су нам додељени пратиоци из гувернеровог кабинета и било нам је допуштено само да видимо оно што су они желели да нам покажу.

Одмах је било јасно да се све налази под контролом РСФ-а.

Видела сам њихове борце како патролирају градом у оклопним возилима и накратко поразговарала са некима од њих, кад су ми показали њихов бацач граната на ракетни погон.

Није требало много времена да би се схватило колико другачије они доживљавају овај сукоб.

Њихов командант је инсистирао на томе да у Ел-Фашеру не живе цивили као што су Хафиза, Мустафа и Манахел.

„Особа која остане у ратној зони, учествује у рату, нема цивила, сви су из војске", рекао је он.

Он је тврдио да је Ел-Генеина сада мирна и да се већина њених становника, око 90 одсто, вратила.

„Домови који се раније било празни сада су поново настањени."

Али стотине хиљада становника града су избеглице у Чаду и видела сам многа напуштена и уништена насеља док смо се возили унаоколо.

Док су пратиоци мотрили на нас, било је тешко стећи прави увид у живот у Ел-Генеини.

Одвели су нас на живахну зелену пијацу, где сам испитивала људе о њиховим животима.

Сваки пут кад бих им поставила питање, приметила бих да бацају поглед ка пратиоцу преко мог рамена пре него што одговоре да је „све у реду", сем неколико коментара о превисоким ценама.

Међутим, мој пратилац би ми често после шапнуо на уво да људи претерују у вези са ценама.

Наше путовање смо завршили интервјуом са Тиџанијем Каршумом, гувернером Западног Дарфура, чији је претходник био убијен 2023. године након што је оптужио РСФ за геноцид.

Био је то његов први интервју од 2023. године и он је упорно тврдио да је био неутрални цивил током немира у Ел-Генеини и да се није сврстао ни уз једну страну.

„Окренули смо нови лист са слоганом о миру, коегзистенцији, прелажењу преко огорчености из прошлости", рекао је он, тврдећи да су цифре о жртвама УН-а „преувеличане".

У соби са нама је седео човек за кога смо веровали да је представник РСФ-а.

Каршумови одговори на сва моја питања били су готово идентични, било да сам га питала о оптужбама за етничко чишћење или о томе шта се десило са бившим гувернером Камисом Абакаром.

Скоро две недеље након што сам разговарала са Каршумом, Европска унија му је увела санкције, рекавши да „сноси одговорност у фаталном нападу" на његовог претходника и да је „учествовао у планирању, управљању или извршавању тешких кршења људских права и кршења међународног хуманитарног права, у шта спадају убиства, силовања и други тешки облици сексуалног и родно заснованог насиља и отмице."

Поново сам га контактирала да бих добила његове одговоре на ове оптужбе, а он ми је рекао: „Будући да сам осумњичени у овом случају, верујем да би било каквој изјави од мене недостајао кредибилитет."

Али јесте рекао следеће: „Никада нисам био део племенског сукоба и остао сам код куће током окршаја", додавши да није учествовао у кршењу хуманитарног права.

„Оптужбе за убиства, отмице и силовања морају да се решавају путем независне истраге" са којом би он сарађивао, рекао је Каршум.

„Од самог почетка сукоба у Картуму, залагали смо се за мир и предлагали добро познате иницијативе за спречавање насиља у нашој социјално крхкој држави", додао је он.

Имајући у виду оштар контраст између наратива који заступају они који контролишу Ел-Генеину и безброј прича које сам чула од избеглица са друге стране границе, тешко је замислити да ће се људи икада вратити кући.

Исто важи за 12 милиона других Суданаца који су побегли од куће и или су избеглице у иностранству или живе у камповима у Судану.

На крају је за Хафизу, Мустафу и Манахел живот у Ел-Фашеру постао неподношљив и у новембру 2024. године све троје напустили су град да би одсели у оближњим градовима.

Откако је војска повратила контролу над престоницом Картумом у марту, Дарфур остаје последњи велики регион над којом паравојска и даље углавном држи контролу, а то је претворило Ел-Фашер у још жешће бојиште.

„Ел-Фашер је постао застрашујући", рекла је Манахел док је паковала ствари.

„Одлазимо не знајући каква ће нам бити судбина.

„Хоћемо ли се икада вратити у Ел-Фашер?

„Када ће се овај рат окончати?

„Не знамо шта ће се догодити".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]