Олимпијске игре у Паризу 2024: Зашто спортисти после Игара постају депресивни и апатични

„Сећам се да сам неколико дана само седела на каучу, сва обамрла, питајући се: „Шта се дешава?'"

Олимпијка Миријам Глез била је потпуно слуђена када се вратила са првих Олимпијских игара на којима је учествовала.

„Управо сте се одједном вратили у стварност и морате да се прилагодите ономе што је нормално".

За већину спортиста није изненађење да им проради адреналин када стигну на Олимпијске игре и спремају се за надметања.

Али оно што многе шокира је колико психички потону када се Игре заврше, што је феномен познат као постолимпијска утученост.

Уметничка пливачица каже да је мислила да се осећа тако празно делом зато што је изненада прекинула интензиван режим тренинга и што њеном телу недостају адреналин и допамин који се стварају екстремним вежбањем.

Миријам додаје да се такође осећала изоловано.

Њена породица је долетела из Француске да би је подржала на Играма у Сиднеју и још увек је била у иностранству када се она вратила кући.

После Игара, на одмор су отишли и тренери и друго особље на базену на ком је тренирала у Паризу.

„Нисам имала никакву подршку", каже она.

Искуство које имала Миријам уопште није неуобичајено.

Докторка Карен Хауелс, виша предавачица спортске психологије на Универзитету у Кардифу, у Велсу, која проучава постолимпијску утученост, каже да је наступ на Играма веома интензивно искуство за спортисте.

„У Олимпијском селу имају све што им је потребно, тим на располагању 24 сата дневно, храну коју желе, спортску масажу".

Спортисти такође добијају огромну медијску пажњу, али по завршетку Игара, све то нестане скоро преко ноћи.

„Истраживање указује да се према њима поступа слично као према славним личностима".

„А после свега остане велика празнина", додаје она.

„То помало личи на венчање.

„Верите се, спремате се до венчања, то је та бајка о којој сте одувек сањали и удајете се за особу из својих снова".

„И следећег дана се пробудите и схватите да се ништа није променило".

Када сте толико посвећени спорту, то може да буде велико разочарање.

„Почела сам да се бавим уметничким пливањем када сам имала шест година", каже Миријам.

„Свака одлука и све што сам радила било је ради спорта.

„Када сам имала 14 година, преселила сам се у Париз да бих тамо тренирала".

„Људи често почну да се баве спортом веома рано", додаје је докторка Хауелс.

„Цео њихов живот усмеравају ка том циљу".

Утученост се јавља у време када многи спортисти одједном могу да једу и пију шта желе, понекад после година строгих дијета.

„Да смање стрес и анксиозност прибегавају неодговарајућим начинима", објашњава др Хауелс.

„Спортисти причају о лудим забавама, опијању и то их може гурнути још дубље у проблеме, пре него што ће бити од помоћи".

Изненађујуће је да ниво успеха који спортисти остваре на Играма не утиче на тежину постолимпијске утучености.

„То не зависи од тога да ли су освојили златну медаљу или нису остварили њихове циљеве", каже докторка Хауелс.

Даје пример Адама Питија, британског пливача и освајача три златне и три сребрне медаље на три различите Олимпијаде, који је отворено говорио о његовим психичким проблемима.

У интервјуима је рекао: „Мислите да ће [освајање злата] решити све ваше проблеме. Неће".

Кроз њена истраживања, др Хауелс је открила да последице по спортисте могу бити тешке.

„У екстремним случајевима симптоми могу бити депресија, а у неким случајевима се јављају и самоубилачке мисли", каже она.

Иако ова област није довољно проучавана да би се дошло до тачних података о размерама проблема, све је више оних који верују да је спортистима потребно више подршке након великих такмичења.

Међународни олимпијски комитет (МОК) је помогао обуку 148 људи у 76 земаља унутар напора да се на Играма у Паризу 2024. године обезбеди боља брига о такмичарима.

„Ради се о томе да им се обезбеди стална подршка", каже Кирсти Бароуз, шефица Одељења за безбедан спорт МОК-а.

„То значи да се обезбеде људи који ће им пружати подршку, јер знамо да проблеми могу да се јаве у периоду после Игара јер тада губе њихову мрежу подршке".

После Олимпијских игара у Паризу, спортистима ће бити на располагању служба за подршку, 24 часа дневно и на више од 70 језика, коју могу да контактирају позивом или текстуалном поруком до четири године након Игара.

Након што је напустила уметничко пливање, Миријам је радила у пословној и спортској администрацији, али сада води непрофитну организацију Душа спортисте (Athlete's Soul).

Организација, чији чланови су бивши такмичари, пружа подршку спортистима када одлуче да заврше њихове каријере и подиже свест о изазовима са којима се суочавају у пензији.

„Објављујемо много садржаја који помажу менталном здрављу наше заједнице спортиста, а такође нудимо групно и индивидуално саветовање", каже Миријам.

Иако многи спортисти имају приступ спортским психолозима, докторка Хауелс каже да нерадо разговарају са њима јер, искрено говорећи, често их финансира исто тело које бира тимове за Олимпијске игре.

Они се прибојавају да тражење помоћи може да се сматра знаком слабости и да ће им умањити шансе да буду изабрани у националне олимпијске тимове.

Докторка Хауелс каже да такмичари сматрају да су бивши олимпијци најпозванији за давање савета и пружање подршке.

„Осетили су да најбољу подршку могу да добију од оних који су све то већ прошли", каже она.

„Заиста је потребно пружити подршку спортистима, подршку током припрема за Игре, као и да разумеју шта могу да доживе након такмичења".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]