Бизаран филм о Дракули први пут међу хипицима

Пре педесет две године, у филму Дракула АД 1972, гроф је похарао Лондон веселих седамдесетих - а критика га је листом покопала.

Али тај филм је променио образац за легендарног крвопију, пише Дејвид Барнет.

Слоган филма Дракула АД 1972 вам говори све: „Вратио се гроф и бацио је око на лондонске хот-пентсе… спреман је да проба све!"

Некада инвентар мрачних европских двораца и уличица 19. века, легендарна крвопија у овом британском култном хорор класику уместо тога хара Лондоном друге половине 20. века - први пут је Дракула извучен из властитог викторијанског миљеа и смештен у савремено окружење.

Док чека суђење за убиство, глумац Алек Болдвин спрема ТВ ријалити о властитој породици

Премијерно приказан у биоскопима пре 52 године, филм се појавио у сумрак славне хорор филмске компаније Хамер, која је започела доминацију 1955. године са Квотермасовим експериментом а имала је врхунац од краја те деценије до краја шездесетих.

Умногоме попут ранијег америчког еквивалента Јуниверзала, Хамер је окупио ергелу класичних хорор чудовишта да би их довео на велико платно - мумију, Франкенштајново чудовиште, вукодлаке - али са британским сензибилитетом, и више крви и секса.

За многе љубитеље филма, црвеноооки гроф Дракула у тумачењу Кристофера Лија постао је је архетипска биоскопска инкарнација, почев од Дракуле из 1958. године, мање-више директне адаптације романа Брема Стокера из 1897. године.

У време Дракуле АД 1972, међутим, Хамер је скренуо - у овом случају екстремно - са добро утабане стазе непрекинутих хроника трансилванијског зликовца.

Будући да су два Хамерова стуба у виду Лија и његовог редовног спаринг партнера Питера Кушинга, који је играо ловца на вампире Абрахама Ван Хелсинга, била на челу филма Дракула АД 1972., деловао је као да му се смеши успех, упркос томе што Ли - у претпоследњем тумачењу Дракуле, док му је последње било директни наставак Дракулини сатанистички ритуали - наводно није баш био загрејан за овај филм.

У његовој аутобиографији из 2004. године Господар анархије, Ли - иако је изразио велико дивљење према лику грофа - написао: „Било је естетски депресивно гледати како се филмови корак по корак кваре… са Дракулиним сатанистичким ритуалима стигао сам у неопозиву тачку без повратка."

Филм почиње на уобичајен начин за серијал о Дракули, са махнитом трком док Кушингов ловац на вампире Абрахам Ван Хелсинг јури за Лијевим трансилванијским грофом 1872. године, на крају му пробовши срце на врло неуобичајен начин, на сломљени точак кочије, успут погинувши и сам.

Једна од највећих динамика на релацији јунак-негативац у историји популарне културе била је коначно приведена крају.

Али док један од Дракулиних следбеника сахрањује његов пепео близу Ван Хелсинговог гроба у лондонској Цркви Светог Бартолфа, он диже поглед ка небу… и на њему одједном пролеће путнички авион, претопивши причу на згодан начин у период сто година касније.

А ту, 1972. године, затичемо суморног Кристофера Нима као Џонија Алукарда (лукави псеудоним који апсолутно ниједан од његових пријатеља ни не помишља да изговори унатрашке), хипи апостола неумрлог грофа чија је мисија да врати Дракулу да би похарао Лондон веселих седамдесетих.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Чак ни звезда Династије Стефани Бичам, која игра истовремено Алукардову познаницу и потомкињу Дракулиног крвног непријатеља Ван Хелсинга, не успева да повеже шта овај смера - чак ни након што, после дуге секвенце журке на музику блуз-рок бенда из седамдесетих Стоунграунд (чини се да су у једном тренутку Род Сјутарт и Фејсиз били разматрани да буду бенд уживо на великом екрану), Алукард одведе њу и њену њихову сморену екипу хипика у Цркву Светог Бартолфа да изведу сатанистички ритуал из пуке забаве.

Што, наравно, врати Дракулу здравог и читавог и - као што сам слоган каже - са оком баченим на хот-пентсе… не да би их сам обукао, наравно, већ да би зарио зубе у њихове власнице.

„Ово није сјајна премиса за још један хорор филм, али имајући у виду способност госпођице Бичам да уздише, и њено попрсје којим уздише, то ће морати да буде довољно", написао је славни и уважени филмски критичар Роџер Еберт по објављивању филма 1972. године.

Он га је такође, помало необично, похвалио уз благу критику пожаливши се да је Хамер „изгледа спреман да пође корацима уметничких предводника насилних новотарија имена као што је Кујубрик. Авај."

У међувремену, Мантли филм булетин је написао да је то „пропали и потпуно немаштовити покушај да се модернизује легенда Брема Стокера у савременом Челсију."

То су били уобичајени прикази из тога времена, који су се надовезали на подругљиве коментаре које је добио и претходни Хамеров филм о Дракули, Дракулини ожиљци.

Изгледало је као да је, макар према виђењу критичара, Хамерово старатељство над креацијом Брема Стокера постало анемично у време кад је објављен АД 1972.

Противаргументи у одбрану филма

„Хамерови филмови о Дракули ионако генерално нису добијали добре критике - а љубитељи су имали обичај да не прихватају иновације", каже Ким Њумен, романописац, аутор и филмски критичар.

„Био је то први Хамеров Дракула ког сам видео у биоскопу и обожавао сам га - гледао сам га поново на телевизији касније седамдесетих и тад сам мислио да је безнадежно застарео. У међувремену ми се поново омилио… AД 1972 има кичасте/кемповске елементе, али су акционе сцене сјајне, ликови су живописни и примамљиви, а допада ми се и музика."

Оно што је Дракула АД 1972 постигао, извукавши грофа из његовог историјског окружења и довевши га у савремено доба, такође није за потцењивање.

Још један велики љубитељ филма је писац, глумац и коаутор Шерлока Марк Гетис, чија је мини-серија на ББЦ-ју из 2020. године о грофу са сарадником на Шерлоку Стивеном Мофатом извела сличан трик.

Сместила је, наиме, Дракулу (ког је са злокобним шармом играо Клис Бенг) у његов оригинални контекст, а потом, негде на половини приче, све окренула наглавачке довевши га у модерна времена.

Гатис није могао бити одушевљенији са Дракулом АД 1972, упркос свим његовим манама.

„То је једна јако весела ствар и врло ми је драго што постоји", каже он.

„Одувек сам волео тај филм, углавном зато што је толико погрешан. Имао је предивну измештеност, а мислим да она потиче од чињенице да су првобитно планирали да га сниме 1969. године, али је у време кад је премијерно приказан 1972. године, та хипи тема већ била добрано застарела."

Он додаје да његова наизглед ексцентрична премиса заправо била савршено у духу романа Брема Стокера зато што је он сам представљао модернизацију приче о вампиру у односу на њено традиционално окружење неколико векова старих легенди.

„Људи често заборављају колико је радикалан оригиналан роман", каже он.

„Дракула долази у Енглеску ради нових хоризоната, нове крви, његова земља је стара и јалова, и оно што је постало стандардно окружење за адаптације Дракуле, викторијанска Енглеска, било је ново и савремено у то време."

Ипак, као и Њумен, Гетис мисли да је наставак, Дракулини сатанистички ритуали, који задржава Дракулу у савременом добу, овај пут га супротставивши тајним агентима, бољи филм, „сиров и веома језив", и можда примеренији опроштај за Лијеву каријеру као насловног крвопије.

„Не верујем да је Кристофер Ли био веома задовољан Дракулом AД 1972", каже Гетис.

„Ако погледате рекламне фотографије из времена снимања филма, он на њима делује крајње несрећно!"

Међутим, неко ко је био врло задовољан филмом била је култна глумица Керолин Манро, која је, као прва жртва у филму Лора Белоус, заузела централно место кад се пријавила да буде централна личност ритуала који враћа Дракулу из мртвих.

Прекривена крвљу која је проливена свуд по њој док лежи на олтару у расходованој цркви, она се потом суочава са грофом.

Био је то њен први филм за Хамер након што ју је шеф студија сер Џејмс Карерас запазио у реклами за рум на билборду.

Она ће изградити каријеру у хорор и научнофантастичним филмовима и за Хамер и за друге - глумећи у филмовима као што су Капетан Кронос, ловац на вампире и У Земљином језгру, а поставши такође и Бондова девојка у Шпијуну који ме је волео из 1975. године.

„Нисам сасвим сигурна како је био примљен код критичара или на благајнама, али мислим да су се многи млади препознали у њему, а такође мислим да је можда био и мало испред свог времена", каже она за ББЦ Културу.

„Био је то веома храбар Хамеров потез, зато што је био толико претеран, а многи људи су помислили: 'Мајко мила, шта је ово?'"

Радити са легендама као што су Ли и Кушинг било је инспиративно за Манро, која инсистира на томе да није видела Лија у његовој потпуној маски Дракуле пре снимања њене кључне сцене.

Она каже: „Израз мог лица кад се појави је стваран, зато што сам желела јако да се изненадим кад се његова импозантна фигура надвије над мене.

„Нисам имала сцене са Питером Кушингом, али сам га боље упознала кад смо снимали У Земљином језгру", додаје она.

„И он и Кристофер су били права господа, и била сам привилегована што сам радила са њима. Било је то први пут да сам радила са тако фантастичним глумцима, са Стефани Бичам и Мајклом Киченом. Била сам веома, веома нервозна, али је то била невероватна крива учења за мене као глумицу."

Иако је можда ово био први пут да је сам Дракула био транспортован у савремено доба, темељи су већ били постављени, каже Кристофер Фрејлинг, критичар културе, и аутор књиге Вампирски филм: Првих 100 година.

Он наводи Грофа Јоргу, вампира из 1970. године, у ком насловни вампир дивља по савременом Лос Анђелесу, и Блекулу, фаворит „блексплоатације" објављеног свега неколико месеци пре Хамеровог филма, као примере филмова који су му претходили а довели су вампира у савремено окружење.

Кључно место у хорор историји

Ипак, иако није био први, „Дракула АД 1972 је фасцинантан филм", каже Фрејлинг за ББЦ Културу, „почетак последњег Хамеровог налета, на неки начин. Прилично је иновативан, очигледан покушај Хамера да се додвори млађој публици, иако су тинејџери Веселог Лондона шездесетих деловало необично старомодно у време кад је изашао филм."

„Филм је нека врста везивног ткива између Хамерових старих филмова из педесетих и новог соја хорор филмова који су уследили", додаје он.

„Истеривач ђавола је изашао 1973. године, који је послао хорор у потпуно новом правцу, а 1975. године је објављен вампирски роман Стивена Кинга Салемово, који је претворен у серијал ТВ филмова. Дакле, на неки начин Дракула АД 1972 је заиста представљао крај те једне конкретне ере."

Њумен - који ће касније искористити име „Џони Алукард" за једног од главних ликова у његовом серијалу роману Ано Дракула са алтернативном историјом у којој се гроф Дракула жени краљицом Викторијом - верује да је филм наишао на тврђу рецепцију него што је требало зато што је то био позни Хамеров филм у време кад је компанија почињала да има проблема.

„Није било отпора идеји о вампирском филму у савременом окружењу", каже он.

„Неколико година касније, Салемово је практично било Дракула смештен у Градић Пејтон."

Хамер се мучио да остане у игри, а неки су у то време само примећивали „цаке" - види такође Доктора Џекила и сестру Хајд или Легенду о седам златних вампира ради примера необичних хибрида."

И зато, иако није био сасвим сигуран шта жели да буде и можда није био до краја успешан у представљању бесмртног Дракуле у хипстерском центру Лондона, Дракула АД 1972 је стекао поприлично следбеништво у деценијама које су уследиле.

После првог објављивања на ДВД-ју 2006. године, поготово, пронашао је нову публику која је умела да га цени.

Као што је навела интернет страница Класична чудовишта, „филм је успео да уради оно што је самом себи зацртао, освеживши уморну франшизу а истовремено сачувавши довољно наслеђа да остане уверљив."

И како каже База података грајндхауса, „то је пример експлоатацијског филма седамдесетих у најуврнутијем и најкаприциознијем издању… величанствено забавно искуство."

Шта би на то све рекао Брем Стокер?

Никад нећемо сазнати, наравно, али његов пра-пранећак Декер Стокер, који је написао много књига о креацији свога претка, мисли да, ако ништа друго, филм припрема терен Дракули да побегне из викторијанских окова.

„Он јесте припремио терен за писце и сценаристе који су модернизовали викторијанску хорор причу Брема Стокера и пустили трансилванијског грога са ланца међу много ширу и разноврснију публику", каже он за ББЦ Културу, нашаливши се да би „помислио да је филмска музика била довољно лоша да убије грофа, али је он уместо тога био набоден на дрвени палац точка кочија, што мислим да је било прилично умешно решење."

Без амбициозности Дракуле АД 1972 и његовог за то време смелог и контроверзног потеза да Дракула буде доведен у модерно доба, можда не би било посејано семе за друге писце и филмаџије који су и сами освежили вампирску легенду.

Три године касније је Стивен Кинг објавио поменуто Салемово, а основни концепт филма из 1972. године поновљен је са холивудским Дракула 2000 на преласку у нови миленијум, са Џералдом Батлером као грофом, и у два његова наставка.

Ко зна, без АД 1972 можда чак никад не бисмо имали савремене вампирске приче као што је Интервју са вампиром Ен Рајс, објављен 1976. године, или серијал Сумрак, или Бафи убица вампира.

Можда је он благо хумористичан раритет у хорор канону, али је ипак значајан.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]