Нова Каледонија: „Живимо надомак грађанског рата“ - млади о постколонијалним напетостима на француској територији

За тамошње младе, напетости које су тињале деценијама пре две недеље достигле су тачку кључања.

Једини знаци насиља које је избило су напуштене спаљене љуштуре аутомобила и разбијени прозори прекривени дрвеним даскама.

Страдало је најмање седморо људи, међу њима двојица полицајаца, док су још стотине повређене у насилним протестима које је покренула контроверзна изборна реформа.

Француска је колонизовала Нову Каледонију - у којој живи око 300.000 људи - 1853. године, а претворила је у прекоморску територију 1946. године.

Нова Каледонија има велика налазишта никла, виталне компоненте у производњи електронике, а Француска је доживљава као стратешко политичко и економско преимућство у региону.

Она поседује велики степен аутономије, али умногоме зависи од Француске за ствари као што су одбрана и образовање, и још добија велике субвенције од Париза.

Предложена измена закона дала би право гласа француским становницима који су на територији живели 10 година.

Тренутно је гласање на територији ограничено на домороце Канаке и оне који су стигли из Француске пре 1998. године.

Многи Канаци забринути су да би њихова политичка моћ могла бити умањена и страхују да ће то отежати одржавање било каквог будућег референдума о независности.

Француски председник Емануел Макрон одложио је гласање о предлогу закона који је изазвао недеље насиља после његове посете архипелагу, који се налази између Аустралије и Фиџија на Пацифику, неких 17.000 километара од копнене Француске.

Око 3.500 припадника снага безбедности послато је да успостави мир.

Међународни аеродром у Нумеи био је затворен током немира, али неки комерцијални летови ће се наставити на главном аеродрому у среду.

Полицијски час током ноћи на снази је на читавој територији најмање до 10. јуна.

Ванредно стање, чији је циљ био да се поново успостави ред на улицама, укинуто је после 12 дана.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Они урлају против система'

Иако се чини да се прашина слегла, Мари [није јој право име] каже да је скорашње насиље само врх леденог брега.

„Није случајно криза избила у Нумеи. У престоници је социјална неравноправност највећа и ту су млади највише маргинализовани", каже ова 27-годишња адвокаткиња.

Дубоке економске неједнакости очигледне су на француској прекоморској територији.

Стопа сиромаштва међу домороцима Канацима, највећој заједници, износи 32,5 одсто, за разлику од 9 одсто међу не-канацима, према попису из 2019. године.

За већину младих демонстраната који су учествовали у смртоносним немирима каже се да су били домороци.

„Они урлају, они вриште, на социјални и политички систем окренут против нас Канака", каже она за ББЦ.

„Млади су пљачкали радње, али су обични грађани такође користили прилику. То показује да је ово очигледно социјална криза. Очигледно се и социјална класа буни против стања ствари", додаје она.

За Мари, разлика између оних који су за и против независности јасна је и по класним и расним основама.

„Дубоко сам се растужила зато што мислим да живимо надомак грађанског рата са расним и социјалним контекстом", каже она.

Мари је рођена у Новој Каледонији од оца Канака и мајке са Валиса и Футуне, оближњег архипелага.

Људи са Валиса и Футуне чине трећу највећу заједницу на Новој Каледонији.

Њени родитељи живе у севером предграђу, где се одиграло најгоре демолирање и пљачкање.

„Нисам се бринула за родитеље јер ови млади људи нису против нас - то им није циљ", додаје она.

Као и Мари, Меган Вадриако је напустила острво да би студирала у Француској, где су боље прилике за образовање и запослење.

Она се 2016. вратила кући да би остварила сан „изградње Нове Каледоније", али каже да се уместо тога сусрела са расизмом.

„Нема везе што имам исту диплому као неко други, због овог лица сигурно нећу добити посао", каже Меган.

Мапа за аутономију

И Мари и Меган припадају „постспоразумској генерацији".

После излива насиља осамдесетих око питања независности, потписано је неколико споразума, међу којима и Нумејски споразум из 1998, који је исцртао мапу постепене аутономије за територију и ограничио гласање на покрајинским и парламентарним изборима на оне који су тада већ имали боравиште.

Између 2018. и 2021. године трипут је организовано гласање за независност.

Прва два пута, остварена је тесна већина за останак делом Француске.

Трећи референдум су бојкотовале странке за независност које су тврдиле да је гласање требало одложити због пандемије ковида.

Као последица овог бојкота, 96 одсто гласача одлучило је да остане у Француској.

Странке за независност одбијају да прихвате изборе као валидне.

Доктор Ендрју Смит, историчар и предавач на Универзитету Краљица Мери у Лондону, каже да иако народ Канака чини „позамашну мањину", док год буду остали само то, неће бити лако постићи независност.

„То домородачке народе оставља у значајније неповољнијем положају кад су у питању директни референдуми које је дефинисала француска држава.

„Заједница досељеника, често називане Калдочес, посебно је нарасла посла бума никла из 1960-их", каже он за ББЦ.

„Ако остатак недавно пристиглих људи жели да остане део Француске са приступом француском држављанству и већим приликама за социјалну помоћ - онда ће увек 40 одсто народа Канака бити прегласано", додаје он.

За Меган, није све тако просто као гласање за или против.

„Мислим да разумем оно што се тренутно дешава, морамо да се вратимо ономе што се дешавало у прошлости.

„Нова Каледонија је била колонизована… а колонизација још траје", каже она.

Као и многи на острвима, Меган страхује да ће давање гласачког права већем броју француских становника додатно угушити глас домородачког становништва.

„Врло сам забринута због онога што се дешава у мојој земљи", каже ова 32-годишњакиња.

„Канаци легитимно страхују да ће ширење гласачког тела да се злоупотреби против њих који су већ мањина на властитој земљи."

Меган каже да незадовољство неких младих људи потиче од тренутног „проживљавања неоколонизације".

„Представљени су као делинквенти, али они су свесни шта раде и због чега", додаје она.

Канаци чине око 40 одсто становништва, док Европљани - углавном потомци досељеника или оних који су стигли скорије из копнене Француске - чине око трећину.

Други потичу са других пацифичких острва или су мешовитог порекла.

Више од 40.000 француских држављана преселило се у Нову Каледонију откако је гласање на локалним изборима ограничено на оне који су били становници у то време 1998. године.

Стефан Квинет је представник Удружења француских грађана на територији и живи ту последњих 20 година, али нема право гласа - као више ни хиљада људи.

Он каже да је сада када је период транзиције зацртан у Нумејском споразуму из 1998. године прошао и одржана су три референдума о независности, време је да се пође даље.

„Као што је француски председник Макрон рекао прошле године, Нова Каледонија је француска…

„Сада желимо да сви француски држављани који живе у овом француском делу Француске могу да учествују у изборном животу на свим изборима", рекао је он за ББЦ у априлу.

За доктора Смита, један од највећих изазова са којима се суочава француска влада је показивање да може да буде истински непристрасна по питању независности.

Прошли споразуми створили су демократске заштите Канака који су спречили да њихов глас надјачају дошљаци.

Те заштите такође су утврдиле њихово право на суверенитет као домородачког народа који је другачији од досељеника, каже он.

„Референдуми који су уследили показали су нешто врло мало више од демографских реалности острва, без прихватања ширих политичких неједнакости", додаје он.

„Ускраћивање договореног суверенитета народа Канака прети да ће продужити актуелне грађанске немире и ослободити исте агресивне силе које су довеле до насиља над лидерима Канака 1980-их", упозорава он.

Барикаде су остале на улицама Нумее, главног града Нове Каледоније, француске прекоморске територије, где су недавно становници доживели најгоре насиље у последњих 40 година.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]