Нереди у Француској: Зашто предграђа изнова експлодирају

Кад сиромашна француска предграђа привуку пажњу медија, то је обично зато што су у пламену.

Текући пожар није изузетак.

Покренуло га је убиство Наела М. (17), након што полиција тврди да се није повиновао наређењу да заустави возило у Нантеру код Париза.

Трагедија је поново довела у жижу јавности такозване „банлијее" - предграђа француских градова - које је погодио још један талас нереда широм Француске.

За једне, насиље је резултат сиромаштва и дискриминације: дубоко укорењених социјалних недаћа због којих суморна француска насеља упорно остају бурад барута.

Други немире виде углавном као питање реда и закона: банде и ситни криминалци користе бес због трагичне смрти као изговор да шире хаос.

Али како год да гледате на француска предграђа, власти су одавно свесне проблема који представљају - и они неће бити решени у скорије време.

Тадашњи премијер Рајмон Бар је још 1977. године покренуо први план за регенерацију социјалних насеља, изражавајући забринутост да би могла да се претворе у „гетое".

Временом се развијала „градска политика" (politique de la ville), која обухвата све, од становања до образовања, запослености, здравља и културе, са жељом да се смањи јаз између других делова земље.

Основано је мноштво званичних тела: Национални савет за градове, Међуминистарска комисија за градове Урбаног социјално развоја, Национална агенција за урбану обнову, да наведемо само неке од њих.

А осмишљена је и читава маса акронима за различите иницијативе, од ФНРУ (Национални програм за убрано реновирање) до ЗУС (Осетљиве урбане зоне).

У последњих 20 година, потрошено је више од 60 милијарди евра на колосалну иницијативу да се реновирају стамбени блокови и изграде нови домови, као и побољшају установе и инфраструктура у предграђима.

Али резултати таквог активизма владе не делују нимало импресивно.

У најсиромашнијим квартовима, сада названим „приоритетним насељима" (quartiers prioritaires), живи више од пет милиона људи.

Многи су или имигранти или трећа или четврта генерација Француза.

Око 57 одсто деце која живе у тим заједницама је сиромашна, напрема 21 одсто за француско становништво у целини.

Према Институту Монтањ, стручној групи, три пута су веће шансе да су становници тих четврти незапослени.

Упркос милијардама евра потрошеним на побољшање мреже јавног превоза, изолованост је и даље једна од највећих притужби становника.

Подигнуте су нове јавне зграде.

Али према француском социологу Кристијану Муани, смањења обима јавних служби имала су катастрофалне последице.

„Ти људи чак ни школу не доживљавају као начин да унапреде животе", рекао је он за ББЦ.

Незапосленост, дрога и дискриминација настављају се неспутаном жестином, каже Муана.

Други велики проблем су односи са полицијом.

Многи мушкарци имигрантског порекла жале се на расно профилисање или дискриминацију од полицајаца.

Канцеларија УН-а за људска права саопштила је да су најновији немири прилика за Француску да „реши дубока питања расизма у служби за одржавање реда и мира".

Други истичу изазове полицијског рада у зонама са високом стопом криминала.

Између 2012. и 2020. године у читавој Француској убијено је укупно 36 припадника снага безбедности док су били на дужности.

Сваке године буде рањено најмање 5.000.

Са стотинама повређених полицајаца у скорашњим нередима, укупна бројка за ову годину сигурно ће бити много виша.

Далеко од тога да је смрт Наела М. изоловани инцидент.

Према полицијским подацима, полицајци су прошле године убили 13 људи зато што се нису повиновали наређењу да се зауставе у вожњи.

Дуговечне напетости потпирују обесхрабрујуће врзино коло: свака смрт покрене експлозију насиља и реакцију полиције, која, иако неопходна, сеје семе даљег неповерења.

Први нереди у предграђима избили су 1979. године у Вол ан Велену, сиромашном предграђу Лиона, кад је тинејџер исекао вене после хапшења због крађе кола.

Две године касније, још један покушај излажења на крај са крађом кола изазвао је вишедневне нереде надомак Венисјеа.

Смрт двојице младића у истој области довела је до сличних проблема 1990. и 1993. године.

Далеко најгори нереди избили су 2005. године.

Два тинејџера умрла су тада у електричној подстаници надомак Париза док су се крила од полиције.

Предграђа су букнула широм земље.

Спаљивани су аутомобили, пљачкане продавнице и нападана полиција, изазвавши тронедељено ванредно стање.

Од тада је у предграђима било спорадичних излива насиља.

Као што је случај протеклих дана, главни циљеви су често градске куће, полицијске станице и школе - било која зграда која се везује за француску државу.

Лако може да се дође у искушење да се закључи како су напори да се предграђа уведу у социјални и економски главни ток били скупи, вишедеценијски промашаји.

Претрага за новинским чланцима о „градској политици" доноси низове притужби о промашеним темама и недоследностима (овај репортер то добро зна, јер је и сам написао једну).

Француско званично ревизорско тело Рачуноводствени суд истакао је 2020. године да упркос процењених 10 милијарди евра које влада сваке године потроши на предграђа, она су и даље дубоко уроњена у сиромаштво, небезбедност и одсуство јавних услуга.

Али то не значи да је трошење било узалудно или да је политика оманула.

Ако погледате предграђа као места, слика заиста остаје суморна.

Међутим, ако се усредсредите на људе, можда има неког разлога за наду.

„Приоритетне четврти" су места са високим кретањима становништва.

Према званичном извешају из 2017. године, било које године, из краја се исели 10-12 одсто становника, обично у неко лепше предграђе.

То значи да је, у било ком тренутку, око две трећине становника предграђа тамо живело мање од 10 година.

У збиру, становништво остаје забрињавајуће сиромашно, али сиромашни данас нису нужно били сиромашни јуче, а можда неће бити сиромашни сутра.

Звезде као што је фудбалер Килијан Мбапе или глумац Омар Сај су медијски пријатна лица успеха из предграђа.

Али много је важнија чињеница да је велика вероватноћа да су многи од њихових пријатеља из детињства данас инжењери софтвера или менаџери продавница.

Француски завод за статистику Инси недавно је истакао социјалну мобилност потомака имиграната.

Проценат универзитетских дипломаца међу њима је близу процента у општој популацији, показује тај извештај.

Трећина Француза страног порекла са неквалификованим оцем стижу до менаџерских позиција, за разлику од 27 одсто њихових домаћих еквивалената.

Наравно, имигранти и њихови потомци настављају да пате од недостатка прилика, дискриминације и других препрека.

А чињеница да многи од њих успевају да побегну из предграђа није утешна за оне који остају заглављени тамо годинама.

Потоњи ће наставити да трпе непропорционално висок ниво сиромаштва, незапослености и насиља.

Они су два до три пута склонији од других Француза да дођу у конфликт са службама за одржавање реда и мира.

И само могу да се надају да ће се извући пре него што избије следећи талас нереда.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]