Психологија: Зашто неуспех може бити добра ствар

Морамо бити искренији и признати сопствене грешке, сматра један од водећих астрофизичара данашњице Сол Перлматер.

Добитник Нобелове награде за физику променио је начин на који гледамо на свет после његовог открића да се ширење свемира убрзава.

Али каже да се то не би десило да није било грешака у његовом претходном раду, и због тога поручује људима да се не плаше неуспеха.

Као млади истраживач на постдокторским студијама, Перлматер је, заједно са тимом виших научника, веровао да су веома близу значајног открића.

Открили су сигнал за који се чинило да одговара оном који би планета емитовала и били су убеђени да су први пут пронашли веродостојне научне доказе о планети ван нашег Сунчевог система.

То би било огромно откриће, али, нажалост, није било суђено да буде.

Испоставило се да је сигнал долазио из уређаја који се налазио поред њиховог преосетљивог телескопа.

„Срећом, био сам млад у групи веома искусних и угледних научника", присећа се Перлматер овог превида.

„Мислим да смо довољно брзо објаснили шта се дешавало како нам људи не би превише замерили", пише у новој књизи Размишљање трећег миленијума: Стварање смисла у свету бесмислица, коју је написао заједно са филозофом Џоном Кембелом и психологом Робертом Мекауном.

Иако се може чинити контраинтуитивно признати грешку начињену пре неколико деценија, Перлматер жели да оспори негативне конотације неуспеха, наглашавајући да је то, дугорочно гледано, унапредило његов рад.

„Људима је заиста непријатно да кажу да су нешто погрешно урадили", каже Перлматер за ББЦ.

„Надам се да сви можемо да се присетимо таквих тренутака. Мислим да би то било заиста занимљиво", каже он, признајући да је после начињених грешака био „много опрезнији".

Касније током његовог истраживања, Перлматер је очекивао да ће пронаћи брзину којом се ширење свемира успорава, али је после пажљивог и опсежног истраживања 1998. године открио управо супротно.

Резултат је указивао да је мистериозна сила, која се од тада назива тамна енергија, покретала убрзање.

За ово откриће су Перлматер и астрономи Брајан Шмит и Адам Рис поделили Нобелову награду 2011. године.

„Мислим да већина онога што научник ради је заправо тражење сопствених грешака", рекао је Перлматер за Nobel Prize Outreach, организацију која шири знање о постигнућима која су завредила Нобелову награду.

„Излазили смо да извршимо мерења, а добијање квантитавних података је тешко.

„Проводите много времена покушавајући да схватите: 'Да ли је ово што сам данас урадио тачно?'", додао је он.

Али не ради се само о признавању сопствених грешака, каже Перлматтер.

Његова мисија је много већа - да људима пружи научно, критичко мишљење.

Објашњава како је почео да се пита зашто се о практичним и једноставним одлукама расправља као о емоционалним или страначким питањима, а не рационално.

„Чинило се да то нема смисла", каже Перлматер.

„Приметио сам да, ако погледате разговоре научника за ручком, они користе потпуно другачији скуп алата за размишљање него други људи".

Перлматер каже да жели да то исправи, и тиме се бави у његовој књизи и на курсу који држи на Универзитету Калифорније у Берклију, у Сједињеним Државама (САД) и који је сачинио у сарадњи са организацијом Nobel Prize Outreach.

Перлматер жели да оснажи просечну особу и пружи јој алате које научници користе за решавање проблема.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Решавање проблема на начин који примењују научници

Једна од тема којом се бави Перлматер је како препознати којим стручњацима треба веровати.

У свету који је преплављен информацијама, како да одаберемо онога кога треба да слушамо?

Перлматер каже да нико није непогрешив и увек у праву, али да можемо да се приближимо ономе што он описује као 100 одсто калибрирани модел.

У научном свету калибрација значи дефинисање интервала поузданости.

На пример, ако лекар каже да имате тумор на мозгу, уместо да то узмете као номиналну вредност, требало би ситуацији приступити као што научници чине и замолити докторе да опишу колико су уверени у дијагнозу, чак тражити проценат вероватноће такве дијагнозе, објашњава Перлматер.

Ово може звучати једноставно, али ако лекар каже да је у дијагнозу сигуран 99 одсто, то је велика разлика у односу не пет одсто и на то шта је потребно даље чинити.

Перлматер каже да су људи често претерано самоуверени, тако да стручњак који је реалан у погледу његовог знања изгледа као неко коме треба веровати.

Можда је лако видети колико је размишљање својствено научницима од помоћи на примеру дијагнозе лекара или хипотекарног брокера који предлаже најбољи производ узимајући у обзир тренутне услове на тржишту.

Али Перлматер указује да оваква врста разговора може да буде од помоћи и у политици.

Тврди да јавне политике, за почетак, треба да се представљају уз упозорење да неће бити потпуно исправне.

„Ако смислите план за здравствени систем, вероватно ће се током примене суочити са одређеним проблемима.

„Морате да изградите способност да посматрате, да пробате, да увидите шта не ваља а шта иде како треба, а затим да испробате нову верзију.

„Више бисмо волели да живимо у свету у коме су сви политички аргументи формулисани на овај начин јер то показује да има простора за учење и прилагођавање.

„Али очигледно то није ствар због које просечна особа каже: 'Да, то је кандидат за кога гласам'. Барем, не још", кажу Перлматер и коаутори поменуте књиге.

Перлматер сматра да ако бисмо као друштво различитим ситуацијама приступили на више научни начин, много боље бисмо прихватали грешке других људи.

Верује да ништа заправо није грешка, већ да је то прилика за учење или како он каже: „То није неуспех, то је процес".

Овај садржај сачињен је у сарадњи организације Nobel Prize Outreach и ББЦ-ја.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]