Култура: Енди Ворхол, од супе као симбола побуне до Олимпијских игара у Сарајеву

Групи људи окруженој око витког мушкарца седе косе, на уметничкој забави у старој њујоршкој кући 1982. пришао је један Југословен.

Зове се Лазар Вујић, по професији је галериста и ради на графичким решењима за Зимске олимпијске игре у Сарајеву 1984. године.

У Америку је стигао са једним задужењем и само једним именом у глави - Ендија Ворхола, једног од најпознатијих светских уметника у историји.

Међу ликовним решењима за предстојеће Зимске олимпијске игре, желео је да се нађе и Ворхолово.

Те ноћи, у атељеу у кући из 19. века, славном уметнику први пут пружа руку и започиње разговор.

„Био је љубазан, сталожен, велики уметник, човек који је показивао поштовање према сваком саговорнику", присећа се Вујић за ББЦ на српском.

„Ворхолова првобитна идеја за Олимпијске игре био је скакач, али се мени више допао клизач и на крају смо се одлучили за тај мотив."

Слика црвене силуете клизача рађена је у поп арт стилу, по којем је Ворхол постао познат.

„Поп арт уметници су инспирацију проналазили у фотографијама обичних предмета, рекламама и сликама познатих личности.

„Ворхол је био водећа фигура тог покрета, симбол побуне против традиционалних вредности у друштву и уметности", објашњава Никол Дезолон, уметничка директорка Ворхолове Академије у Питсбургу за ББЦ на српском.

Од стидљивог и болешљивог дечака, који би сате проводио цртајући за кухињским столом у трошној кући, Ворхол је израстао у једног од највећих уметника 20. века.

И док су конзервативнији критичари сматрали да је његова уметност јефтина, другима се допадала управо та једноставност и шароликост боја којом је разбијао сивило свакодневнице, каже Блејк Стимсон са Универзитета у Чикагу.

„Популаризовао је потрошачку културу, препознао дух времена у којем је стварао и чије наслеђе и после толико година и даље живи", додаје овај историчар уметности за ББЦ на српском.

Од Њујорка до Сарајева

Иако је прошло више од четири деценије, Лазар Вујић не заборавља први сусрет са Ворхолом.

„У једном од разговора је предложио да уради и портрет Јосипа Броза Тита, у његовом чувеном поп арт стилу.

„У том тренутку нисам имао довољно новца да то финансирам, па се све завршило на идеји", прича данас Вујић.

Ворхол никада није био у Југославији, али је био упућен у њену политичку сцену, каже галериста који последњих година живи и ради у Љубљани.

Графика црвене силуете олимпијског клизача била је део изложбе Амерички поп арт 2018. године у Београду.

Српска престоница је и трећи град на свету у којем је постављен споменик овом уметнику.

'Одраз једне епохе'

Током 1980-их, Ворхола упознаје и списатељица Maja Херман Секулић.

„Он није много говорио, више је ћутао, седео и посматрао ствари - био је помало чудак.

„Више је причао кроз његову уметност", присећа се она за ББЦ на српском.

Током једног сусрета, упитала га је да ли је зна нешто о југословенској уметности.

Његов одговор је био одричан.

„Сећам се да сам му поменула Милену Павловић Барили, која је у исто време кад и он радила у модном часопису Вог.

„Обоје су почели каријере у Њујорку, прецртавајући моделе из часописа, правећи илустрације за ципеле и базирајући цртеже на познатим личностима, што је у оно време било неуобичајено". додаје Херман Секулић.

О овом сусрету и паралелама између каријера двоје уметника, Херман Секулић је писала и у књизи Девет живота Милене Барили.

„Он је био изузетан уметник који је боље него било ко схватао време у којем живимо, био је одраз једне епохе и центар уметничког живота у Њујорку", оцењује књижевница у телефонском разговору.

Детињство са оловком у руци

Ворхол је рођен у Питсбургу, у америчкој савезној држави Пенсилванија, 6. августа 1928. године.

Одрастао је у сиромашној четврти где су се његови родитељи доселили из Словачке почетком 20. века.

Док би се друга деца играла лоптом, он је цртао цвеће и лептире на оближњем степеништу, испричаће годинама касније његов брат Џон.

Због болести није ишао у школу, те је дане проводио бојећи, правећи папирне лутке и колаже од исецканих фотографија славних личности из модних часописа, док би у позадини одзвањала музика са радија.

„Одрастао је уз масовну културу, што ће значајно утицати на његову каријеру", прича Стимсон, који се за дело Ендија Ворхола заинтересовао током студирања.

Упркос таленту, Ворхол није имао подршку ни на факултету.

„Професори су сматрали да су његови радови лоша уметност, јер одударају од тадашњих норми и правила", каже Стимсон, који ће вишегодишње истраживање о ументиковом делу објединити у књизи Грађанин Ворхол.

Конзерва супе која је променила све

Јуна 1949. године, Ворхол је у светлом оделу, са лептир машном, наочарима тамног оквира и фасциклом под левом мишком, закорачио на улице Њујорка.

Имао је само 200 долара у џепу, оловку, бели папир и огромну жељу за славом.

Један од првих послова који је добио у Њујорку била је илустрација ципела за текст у часопису Гламур,симболично назван Успех је посао у Њујорку.

Наредних десет година радио је као илустратор и дизајнер реклама.

„Конзумеризам и рад у маркетиншкој индустрији назираће се у великој мери и у његовим поп арт делима", каже Никол Дезолон.

Прва поп арт дела правио је помоћу „непрозирног пројектора, ручно прецртавајући слике на хартији, а онда је открио сито-тисак, технику за умножавање фотографија на тканини, што је у то време било ново и контроверзно".

„Замерали су му да тако претвара уметност у робу и обезвређује јединственост појединачног дела", указује уметничка директорка Ворхолове Академије у Питсбургу.

Прекретницу су донеле 32 верзије слике конзерве Камбелове супе, коју је често јео у детињству, представљене 1962. године.

„Био је то његов генијални рад и оне више од било које друге слике симболично осликавају стање друштва 1960-их", оценио је Ирвинг Блум, галериста који ће их откупити за хиљаду долара, у документарном филму Живот Ендија Ворхола.

Касније ће их продати Музеју модерне уметности (МоМа) у Њујорку по 15 пута вишој цени.

Уследиле су нове серије, по истом принципу: боце кока-коле, дрвене реплике кутија за сапун, доларска новчаница.

„Ворхол је променио начин посматрања уметности сликајући ствари из свакодневног живота појединца.

„Његова дела била су намењена масовној публици", каже Стимонс.

Славне личности као сав нормалан свет

Ворхол није сликао само обичне предмете.

Његова опседнутост холивудским звездама, елегантним костимима и софистицираним поставкама филмова златног доба Холивуда, доћи ће до изражаја током 1960-их, прича Дезелон.

Тада настаје један од његових најпознатијих портрета, глумице Мерлин Монро, изразито жуте косе, црвених усана и на бледозеленој позадини.

Слика је 2022. године продата за 200 милиона евра, што је чини најскупљим делом уметности 20. века.

Ворхол ће урадити 23 портрета ове глумице убрзо после њене смрти, мењајући јој боју косе и усана.

Међу шареним сликама је и једна црно-бела којом јој накнадно одаје почаст.

Познате су и слике глумице Елизабет Тејлор јарко црвених усана и плавом сенком изнад левог ока, као и портрети музичара Мајкла Џексона и Елвиса Прислија.

Фабрика: Креативни хаб

Током 1960-их, Ворхол отвара студио Фабрика у којем су се окупљали истомишљеници, музичари и сликари.

Они су му помагали у послу, па се нашао на удару критике да искоришћава неискусне уметнике, каже Никол Дезелон.

Она сматра да је Ворхол више наглашавао колективну креативност студија и да се асистенти у послу могу посматрати и као иновативан и демократски приступ стварања у уметности.

У Фабрици су снимани и филмови.

Један од најпознатијих је Плави филм, са еротским сценама, снимљен 1969. године.

Чести гости овог студија на Менхентну били су и музичари Лу Рид, Мик Џегер, Дејвид Боуви и Боб Дилан.

Једно време је био и менаџер легендарном бенду Велвет Андерграунд.

Када је умроо, Лу Рид му је на албуму Songs for Drella (Дрела је био надимак који су Ворхолу дали ови уметници) постхумно посветио песму Hello it′s me.

„Енди, то сам ја, нисам те видео неко време.

Волео бих да смо више разговарали док си био жив.

Мислио сам да си самоуверен када си глумио стидљивост.

Здраво, ја сам,

Заиста ми недостајеш, заиста ми недостаје твој ум..."

Политички портрети

Све до 1970-их, Ворхол је углавном радио слике предмета из свакодневног живота, а онда се 1972. појављује његов постер за кампању председничких избора.

Ангажовала га је Демократска странка.

Урадио је портрет противкандидата из редова републиканаца, жутих зуба и зелено-плавог лица, испод којег је својеручно написао - Гласајте за (демократу) МекГоверна.

„Вероватно је то његов најлегендарнији политички портрет и био је то први пут да је неки познати уметник правио постер за америчку председничку кампању.

„Продајом постера прикупљено је око 40.000 долара за Џорџа МекГоверна", прича Дезелон.

Уследио је читав низ слика политичара.

Амерички председници Џими Картер, Џон Ф, Кенеди, његова супруга Џеки, као и британска краљица Елизабета Друга, само су неке од политичких личности које је у поп арт стилу насликао.

Посебну контроверзу изазвали су портрети Мао Це Тунга, лидера комунистичке Кине, као и совјетског идеолога Владимира Иљича Лењина.

„Његов циљ је био да дехуманизује политичаре и покаже да су обични људи са којима сви могу да се идентификују, те да се њихова слика не разликује од оне на којој је конзерва или флаша", објашњава Стимонс.

'Институција'

Ворхол је умро у њујоршкој болници 22. фебруара 1987. године.

Преживео је атентат, носио је перику, био је читавог живота несигуран, али никада није одустао од жеље да постане славан и познат.

На новинарска питања одговарао је споро и штуро.

За себе је говорио да је са друге планете.

Једна од његових најпознатијих изјава је да ће „свако доживети 15 минута славе".

Када их је он доживео?

„Неки људи су славни и више од 15 минута, Ворхол је један од њих - он је институција", каже Стимсон.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]