Филм и поп култура: Зашто је Мерилин Монро филмска икона коју најмање разумемо

„Плавуша", нови филм на платформи Нетфликс, унижава наслеђе Мерилин Монро мрачним приказивањем њене трауме и злостављања.

Зашто се популарна култура толико огрешила о њу?

Кад помислите на Мерилин Монро, извесне слике вам одмах излазе пред очи: полуотворене црвене усне, успаване очи сирене, платинасто плава коса и тај глас, задихан, као да се малопре пробудила и једва чека да јој се придружите у кревету.

Њен пријатељ, писац Труман Капоте описао ју је као „платинасту експлозију секса".

Директор фотографије Леон Шамрој, који је снимио њен први тест за филм 1946. изговорио је чувену реченицу да она представља „секс на парчету филмске траке".

Мерилин вас тера да мислите на секс, али истовремено и на очај, због начина на који је њен лични живот испуњен проблемима претресан у јавности од тренутка када је постала филмска звезда.

После њене смрти од превелике дозе барбитурата 1962, елементи који су од Мерилин начинили икону такође су довели до тога да је људи дехуманизују, изнова и изнова.

Тако је и у последњем биографском филму о овој филмској звезди, адаптацији романа Плавуша Џојс Керол Оутс, њено наслеђе поново обезвређено.

Роман Џојс Керол Оутсо, овенчан Пулцеровом наградом, представља фиктивну верзију живота Мерилин Монро, приповедан из перспективе дубоко трауматизоване и усамљене жене, заљубљене у филм и идеју о љубави, али очајнички осакаћене проблемима насталим из односа с оцем, што je утицало на сваку везу у коју би ушла.

Домиников филм није прва филмска адаптација Плавуше - то је био телевизијски филм Џојс Чопре из 2001, у коме је главну улогу играла Попи Монтгомери.

Чоприна верзија приказује суровост живота Мерилин Монро, али без присуства клиничке хладноће из Доминиковог филма.

Пошто се сваки лик обраћа директно у камеру, претварајући њихову перспективу у речи док се сцене развијају, ова адаптација је мање експлоатишућа, већ има психоаналитички приступ.

И Мерилин и мушкарци с којима је била блиска могли су да кажу шта мисле.

Монтгомери игра Мерлин као претерано захвалну и наивну жену-дете, која говори „хвала" и „молим" мушкарцима који је одбацују и понижавају.

„Ајде батали ту гу-гу-га-га тачку, нема шансе да си глупа онолико колико изгледаш да јеси," директор студија, под именом Господин Р, (алузија на шефа студија „20th Century Fox" Дерила Ф. Занука) каже јој пре него што је сексуално нападне.

Међутим, барем је присутан елемент безобзирне среће, јер у овој верзији Мерилин ужива у успеху и филм се завршава, а да нисмо били изложени (а ни главна протагонисткиња) њеној тужној пропасти.

Доминик претвара причу о Мерилин у телесни хорор.

Како каже Луси Болтон, професорка филмских студија на Универзитету Квин Мери у Лондону, ову глумицу су „снимали у сегментима у филмовима у којима је глумила", а кадрови су стављали у фокус њене груди, међуножје, уста.

„То је објективизација, фетишизација, поседовање. То је класична теза Лоре Малви," каже она, подсећајући на револуционарну теорију ове ауторке о „мушком погледу".

Током њеног живота, а и касније, Мерлинкино тело је коришћено како би се „продао сан о пожељности", тврди Јара Зајд у видео есеју „Продаја Мерилин: Живот као трговина" о постхумној експлоатацији њеног лика.

У Плавуши, Доминик је опседнут телом Мерилин до нивоа гинекологије.

Она није само објективизована (ми видимо прво њену позадину током снимања филма Седам година верности), већ је убадана, прегледана, силована, два пута подвргнута абортусу и злостављана - и физички и емотивно.

Као да је намера Плавуше да уништи Мерилин Монро, као жену и да изопачи њену слику, тако што нам неће приказати ни трунку талента, амбиције и поноса, које је она уткала у њен посао.

Готово сваки тренутак је агонија, а Ана де Армас (која игра Мерилин) плаче током два сата и 45 минута трајања филма.

Ово је мучитељска порнографија са холивудским сјајем.

Већ испричана прича

„Молим те, немој да правиш од мене виц," рекла је Мерилин неименованом новинару, који ју је интервјуисао пред крај њеног живота.

Али грубо се шалећи, Холувуд ју је претворио у жену која се распада, сводећи све што је урадила на низ неуспешних љубавних веза, недостатак оца и зависност.

Многи биографски филмови на великом платну и на телевизији покушали су да објасне њену личност изнова и изнова, али они би увек прибегавали једном те истом наративу - причи о жртви, трагичној лепотици.

Да ли постоји још нешто што је вредно испричати о Мерилин Монро и њеним филмовима?

Према Болтону, наша трајна фасцинација Мерилин има корен у лакоћи њеног прилагођавања различитим причама:

„Она се уклапа различите наративе: наратив жртве, апсолутну суштину женствености, сексуализовани гламур и неодољивост и током њеног живота и када се то посматра из садашњости.

Она је пин-ап женска, колико и глумица и комичарка.

Људи се повезују с њом, јер је особа која се бори и из све снаге покушава да је Холивуд схвати озбиљно као драмску уметницу."

Приказивали је као дроцу, глупачу, диву и трагични случај.

О њеним недостацима често се говори у истом даху као и о њеним постигнућима, као да се тиме умањују њен таленат и шарм.

Постоји мистерија у вези са Мерилин, нешто неухватљиво чиме се одушевљавају неталентовани редитељи.

Међу многим филмовима и серијама, који драматизују њен живот, већина се бави путањом од блата до звезда, а затим брзо прелазе на њен пад, чињеницу да је на снимањима била тешка за сарадњу и на њене невоље са познатим мушкарцима, од брака са Џоом Димађијом и Артуром Милером до афера са браћом Кенеди, Џоном и Бобијем.

Усредсређујући се на трагедије у њеном животу и преувеличавајући злостављање које је доживела, ови биографски филмови настављају да је обеснажују деценијама после њене смрти.

„Одузима јој се моћ, као да је дете-жртва, које је постала одрасла жртва и умрла као жртва," каже Болтон.

„Тиме се умањују њене способности, као да само причамо о почетку и крају. (Тиме се сугерише) да је немогуће да је она живела живот."

Живот Мерилин Монро садржи изузетне падове и невероватне успоне.

Норму Џин Бејкер родила је самохрана, ментално нестабилна мајка, која није била у стању да води рачуна о њој, због чега је била смештена у сиротиште и разне хранитељске породице, док се није законски осамосталила кад се удала.

Постала је глумица након што је већ била веома успешан пин-ап модел.

Мистерија Мерилин није њен успон, већ изузетне контрадикторности у њеном животу.

Била је јединствени таленат у њеној генерацији, филмска звезда с неоспорном харизмом, шармом, тајмингом за комедију и нападном искреношћу, која је истовремено и разоружавала и опчињавала.

Гледати је на екрану, чак и данас, значи препустити се магији филма.

Она припада филмском платну и понекад делује да је створена да би била на њему приказана.

Истовремено, контраст између њене безбрижне личности приказане на филму и наводне мучне егзистенције ван великог екрана постао је привлачна суштина њеног наратива: девојчица-жена, успех-трагедија, лепотица која себе презире, романтична душа коју нико није волео.

Њена прерана смрт плодно је тле за теорије завере, у којима се најчешће појављују Кенедијеви и ФБИ, а што Плавуша, и роман и филм, обилато користи.

„Људима је тешко да прихвате да неко ко је изузетан може да оде с овог света на толико баналан начин," каже Болтон.

Али чему служи непрестани порив да је спустимо с пиједестала, да сведемо њену личност на тужну, а поучну причу?

„Постоји нешто у најпуританскијем делу наше природе, што нам говори да ти људи, ти људи из Холивуда, који имају толико тога заслужују веома мало," писац и филмски критичар Фаран Смит Неме изјавио је за ББЦ културу, а пошто је Мерилин била највећа звезда од свих, делује као да она заслужује ове, како Неме каже "неуморно депресивне" интерпретације њеног живота.

У таласу телевизијских биографских филмова о Мерилин из осамдесетих и деведесетих, Мистерија Натали Вуд (2004), Рет пек (1998) или Мерилин и Боби, Њена последња љубавна веза (1993) и Кенедијеви (2011), у којима се Мерилин појављује, она је представљена у најбољој верзији као потпуна лујка или у најгорој као распомамљена пијандура.

У овим филмовима она је трагична личност или особа која је за једнократну употребу.

Можда ће вас занимати и видео о српској филмској каскадерки:

Две Мерлинке

Сваки филм о њој бави се тензијом између Норме Џин Бејкер и Мерилин Монро, између жене и филмске звезде.

Неки овој теми приступају буквално, па онда ангажују две глумице да играју те улоге, буквално одвајајући та два аспекта ове жене.

Прва особа која је ово урадила био је самопрокламовани „краљ кича" Лери Бјукенон, с два биографска филма: у првом Збогом, Норма Џин (Goodbye, Norma Jean,1976), главну улогу игра Мисти Роу, која се на крају филма трансформише у плаву секс бомбу, док у следећем филму Лаку ноћ, слатка Мерилин (Goodnight, Sweet Marilyn, 1989), Мерилин игра њена позната имитаторка Пола Лејн.

У телевизијском филму из 1996. Норма Џин и Мерилин, Ешли Џад игра Норму Џин као амбициозну младу глумицу, у потпуности свесну привлачности и потенцијала, али нимало префињену.

По први пут на великом платну, она псује (што и Труман Капоте такође описује у конверзационом портрету Мерилин из 1980. који је објављен у његовој збирци Музика за камелеоне), има темперамент, љутито изјављује:

„Девојке добијају уговоре за филм, зато што се туцају са правим људима."

Када се трансформише у Мерлин, коју игра Мира Сорвино, Норма Џин постаје нека врста духа злостављача, појава која стално понижава Мерилин и коју је једино могуће ућуткати из пилуле и пиће.

Домиников приступ овој теми је суптилнији.

Како Плавуша одмиче, Мерилин постаје нека врста анђела чувара Норми Џин, особа коју она призва када су јој потребни храброст и заштита.

Током филма, она често о Мерилин говори у трећем лицу, као на пример у тренутку потпуног слома, кад зависи од лојалног доктора, који ће јој дати гомилу лекова, и шминкера коме каже да „има сат времена да створи Мерилин".

У кратком трејлеру за Плавушу, видимо како се Норма моли да се Мерилин појави, моли је да је не напусти док рони сузе и сређује шминку.

Мерилин се појављује у огледалу са савршеном фризуром и карактеристичним осмехом полуотворених усана.

У видео есеју, Зејд истиче: „Мерилин Монро је измишљотина. Створила ју је Норма Џин Бејкер, али такође створио ју је Холивуд и створили смо је ми - публика."

Трансформација сирочета Норме Џин Бејкер у Мерилин Монро филмску звезду је слична причи у којој суперхерој добија моћи, прича о пореклу која се приказује у сваком биографском филму.

У филму Плавуша из 2001, као да је створена ни из чега, пошто су је крстили Господин Р. и шеф студија, кога игра Волас Шон, и који просто каже: „Мерилин Монро - звучи секси!"

Чињенице, наравно, нису толико филмски једноставне: Мерилин је изабрала девојачко презиме њене мајке - Монро, а један од шефова у студију Бен Лајонс назвао ју је Мерилин, јер га је подсећала на глумицу Мерили Милер.

Агент из агенције Блу Берд предложио јој је да офарба косу у плаво, како би имала више ангажмана, а сама Мерилин је желела да буде још светлија, јер јој је идол била Џин Харлоу.

Осмех са благо отвореним уснама преузела је од пријатељице и својевремено цимерке Шели Винтерс („Дала сам јој то с задовољством, није ми се свиђало како тај осмех стоји мени", написала је Винтерс у њеној аутобиографији).

Погледајте и видео о првом квир филму у Југославији са Вјераном Миладиновићем Мерлинком, првом транс особом у јавности Балкана:

Невероватан је изазов за сваку глумицу, без обзира колико је талентована, да игра Мерилин Монро, јер оне не играју само особу, већ и идеју о њој, с којом се током година манипулисало и која је била погрешно тумачена.

„Биографски филмови и имитације учинили су јој више штете него посао којим се бавила," каже Болтон.

Изазов за сваки биографски филм, наставља она, јесте да „нас убеди да је Мерилин права особа, јер је најчешће сведена на карикатуру."

Већина глумица које су је играла од Роу до де Армас усредредиле су се на наратив о малој изгубљеној девојчици.

Неме каже да би волела да види глумицу која би превазишла „клишее и маниризме, те препознатљиве гестове које преузимају људи који је имитирају".

„Нема шансе да је Мерилин Монро била таква када је прала зубе или спремала вечеру."

Почетак и крај, без средине

Мало филмова, чија намера је да нам предоче „шта се заправо догодило" се баве оном што је прославило Мерилин: њеним улогама.

У покушају да од пин-ап модела постане глумица, потписала је уговор са студијом Колумбија, али није успела да се снађе у том систему, па је отпуштена и затим је срела утицајног агента Џонија Хајда, коме ће бити и љубавница и штићеница.

Већ болестан у тренутку када је упознао Мерилин, Хајд је посветио последње месеце живота глумици почетници, због које је напустио супругу, водио ју је свуда са собом по граду и да би она могла да упозна кључне људе у филмској индустрији - толико је он био убеђен у њен звездани потенцијал.

Кроз његово вођење и уговоре које јој је обезбедио, њена каријера је добила замајац - добила је споредне улоге у два веома успешна и призната филма из 1950. године: Све о Еви и Џунгла на асфалту (што је била њена прва сарадња са Џоном Хјустоном у чијем ће филму Неприлагођени одиграти последњу улогу).

Хајд јој је обезбедио седмогодишњи уговор са студијом Фокс и већ 1952. она је проглашена за „ватрену плавушу биоскопских благајни", јер су те године изашла три филма у којима је имала главну улогу.

Холувуд је потенцирао слику о њој као секси луткици.

Промовишући главну улогу у филму Нијагара (1953), слоган је био испуњен алузијама: „Мерилин Монро и Нијагара, незаустављива бујица емоција, коју чак ни природа не може да заустави."

Њено име је било исписано пре свих осталих, а њена слика заузимала је највећи део филмског плаката.

„Ако си рођена са оном што свет сматра за сексипил, можеш да дозволиш да те то уништи или можеш да га искористиш као предност у жестокој шоубизнис борби."

„Није лако изабрати прави пут," изјавила је Мерилин за лист Чикаго сан трибјун 1952.

Исте те године, улога по којој је памте, симпатичне девојке Лорелај Ли која тражи добру прилику за удају у филму Мушкарци више воле плавуше, зацементирала је у свести публике персону тупаве плавуше, коју је Мерилин сматрала фрустрирајућом и ограничавајућом.

„Поистоветили су је са Лорелај Ли," тврди Болтон.

„Осећала је као да су је стално стављали у улогу глупе плавуше у музичким комедијама, али чак и у таквим улогама, она је паметна и драга. И у тим стереотипним улогама, она је давала нешто посебно."

Имиџ ју је учинио познатом, али памтимо је по таленту.

Одлучност да буде схваћена озбиљно довела ју је у Њујорк у чувени Акторс студио познат по методској глуми.

Чак и на врхунцу популарности, њен труд је исмеван и 1956. читава књига (о да!) посвећена томе је објављена под насловом Да ли ће глума упропастити Мерилин Монро? (Will Acting Spoil Marilyn Monroe?).

Биографски филмови јој додатно чине слабијом, пренебегавајући да спомену средњи део њене каријере, када је постала невероватно успешна, одлично плаћена глумица и када се супротставила продукцијској кући Фокс, јер је плаћали мање него друге глумице и затим је основала продукцијску кућу Мерилин Монро продакшнс са Милтоном Грином.

„Нисам сигуран да ли је људи уопште посматрају као глумицу," каже Неми, указујући да ако бисте се посветили њеном раду, „видели бисте колико су јединствени и интелигентни њени избори, да није могла да буде смешнија."

Једини изузетак је филм Моја недеља са Мерилин (2011), лагани приказ проблематичног снимања филма Принц и играчица (The Prince and the Showgirl) из 1957, што је био једини филм у њеној продукцији, а прича је испричана из перспективе Колина Кларка, асистента на снимању филма, који се заљубио у Мерилин, а на основу чији мемоара филм је снимљен.

Мерилин игра Мишел Вилијамс, а филм припада „Мерилин и ја" поджанру књига и филмова, коме такође припадају Мерилин и ја: Сећања фотографа, Моја сестра Мерилин и од филмова Девојка из календара (1993) и Мерилин и ја (1991).

Овај филм је једини пример биографског филма који покушава да прикаже Мерлинкин шарм, не само њену непоуздану личност која је изазивала проблеме на снимању.

Вилијамс успева да оживи сензуалност Мерилин, а да се не ослања на њен имиџ секси луткице.

Постоје назнаке мрака, који ће је потпуно обузети у будућности, али филм се бави њеним радом и залагањем, али истовремено и онеспособљавајућом несигурношћу, коју је Мерилин успевала да претвори у тренутке чистог комичног блага.

Ипак, постоји нада.

Неме верује да је дошло до генерацијске промене, која предводи покушај превредновања рада Мерилин Монро.

„Како се јављају све млађи филмски критичари, они су поново откривали њен рад. Они су заинтересовани за њено учешће у стварању имиџа по којем је познајемо."

Доминик је можда био изненађен, што је и напоменуо у недавном интервјуу за магазин Сајт енд Саунд (Sight and Sound), али људи и даље гледају и уживају у филму Мушкарци више воле плавуше, али мене то не чуди.

Њена слика је сада свима позната, али упознавање њених улога увек је откровење.

Њена мачкаста женственост у филму Нијагара, симпатична трапавост у филму Принц и играчица и савршен тајминг у изговарању досетки у филму Мушкарци више воле плавуше.

Њена свест о томе како је људи виде прожима сваку улогу и део је сваке њене одлуке.

И док је успева да прикаже колико је Мерилин била велика звезда, најбоља ствар коју ју филм Плавуша може да постигне је да инспирише још више људи да гледају филмове које је снимила.

Погледајте и: Филм о повратаку кући Марине Абрамовић који редитељ упоређује с вестерном

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]