Хладни рат: Сулуди план да се детонира нуклеарна бомба на Месецу

Педесетих година прошлог века, кад је изгледало да је Совјетски Савез стекао велику предност у свемирској трци, амерички научници смислили су бизаран план - да баце нуклеарну бомбу на површину Месеца како би преплашили Совјете.

Тренутак кад је Нил Армстронг крочио на површину Месеца 1969. године један је од најупечатљивијих у историји.

Али шта би било да је Месец на који је Армстронг коракнуо био изроварен огромним кратерима и затрован последицама нуклеарног бомбардовања?

На први поглед, наслов једног научног рада - Студија лунарних истраживачких летова, први том- звучи банално бирократски и безопасно.

Она врста студије коју је лако игнорисати.

У томе вероватно и јесте била поента.

Баците поглед на корице, међутим, и све одмах изгледа потпуно другачије.

У средишту је упадљиви грб који садржи цртеж атома, нуклеарне бомбе и облака у облику печурке - амблем Центра за специјално оружје ваздухопловних снага у америчкој Ваздухопловних бази Киртленд, у Новом Мексику, која је одиграла кључну улогу у развоју и тестирању нуклеарних оружја.

На самом дну налази се име аутора студије: Л. Рајфел, илити Леонард Рајфел, један од водећих америчких нуклеарних научника.

Он је сарађивао са Енриком Фермијем, творцем првог нуклеарног реактора на свету познатог и као „архитекта нуклеарне бомбе".

Пројекат A119, како је био познат, био је строго поверљиви предлог да се детонира хидрогенска бомба на Месецу.

Хидрогенске бомбе биле су много разорније од атомске бомбе бачене на Хирошиму 1945. године и најновије достигнуће у нуклеарном оружју тога времена.

Замољен од виших официра ваздухопловних снага да „убрза" пројекат, Рајфел је између маја 1958. и јануара 1959. написао бројне извештаје о одрживости овог плана.

Невероватно, али један научник који је омогућавао овај језиви план био је будући визионар Карл Саган.

Штавише, постојање пројекта откривено је тек деведесетих само зато што га је Саган поменуо у својој пријави за елитни универзитет.

Иако је могао да помогне да се дају одговори на неке рудиментарна научна питања о Месецу, примарни циљ Пројекта A119 био је демонстрација силе.

Бомба је требало да експлодира на одговарајуће названој линији Терминатор - граници између светле и мрачне стране Месеца - како би створила јарки бљесак који би свако, а нарочито у Кремљу, могао да види голим оком.

Одсуство атмосфере значило је да не би било облака у облику печурке.

Постоји само једно убедљиво објашњење за предлагање једног тако стравичног плана - а мотивација за њега крије се негде између несигурности и очаја.

Педесетих није изгледало као да Америка добија Хладни рат.

Политичко и јавно мњење у Сједињеним Америчким Државама било је да Совјетски Савез предњачи у расту нуклеарног арсенала, нарочито што се тиче развоја и броја нуклеарних бомбардера („бомбардерски јаз") и нуклеарних пројектила („пројектилски јаз").

САД су 1952. године детонирале прву хидрогенску бомбу.

Три године касније, Совјети су шокирали Вашингтон детониравши властиту.

Отишли су корак даље 1957. године прешавши у вођство у свемирској трци лансирањем Спутњика 1, првог вештачког сателита у орбиту око Земље.

Није помогло америчким живцима ни то што је Спутњик лансиран на врху совјетске интерконтиненталне балистичке ракете - додуше модификоване - нити то што се покушај саме САД да лансира „вештачки месец" завршио огромном, пламеном експлозијом.

Пакао који је обујмио ракету Вангард забележен је на филму и приказан широм света.

Британски филмски журнал у то време био је посебно бруталан: „ПРОПАСТ ВАНГАРДА… истински велики пораз… у свету престижа и пропаганде…"

Све то време, америчким школарцима редовно је приказиван славни инструктивни филм „Залегни и покриј се" у ком је анимирана корњача Берт помагала да се деца науче шта да раде у случају нуклеарног напада.

Касније исте године, један амерички дневни лист, позивајући са на извор из виших обавештајних кругова, известио је да се „Совјети спремају да баце хидрогенску бомбу на Месец на годишњицу Револуције 7. новембра" (Дејли тајмс, Њу Филаделфија, Охајо), а потом се на то надовезао извештајима да Совјети можда већ планирају лансирање ракете са нуклеарном бојевом главом на најближег суседа.

Као и са другим гласинама из Хладног рата, тешко је разлучити њено порекло.

Да све буде необичније, ово застрашивање највероватније је и мотивисало Совјете да покрену властите планове.

Под шифрованим именом E4, њихов план био је идентична копија америчког, а на крају су га Совјети одбацили из сличних разлога - страха да би неуспело лансирање могло за последицу да има пад бомбе на совјетску територију.

Они су описали потенцијал за „изузетно нежељени међународни инцидент".

Жене које су помогле да се утре пут

Надарена математичарка Сју Финли одиграла је виталну улогу у низу мисија НАСА-е да се пошаљу сонде на Месец, дође до снимака лунарне површине, одабере место слетања за Аполо и сакупе додатни подаци како би мисија била успешна.

Финли ће одиграти кључну улогу у стварању Мреже дубоког свемира, бескрајне мреже радијских антена око света које се користе за праћење свемирских мисија.

Специјалност Афро-Американке Катрин Џ. Џонсон била је кључна вештина израчунавања трајекторије свемирских летова и темпирања лансирања.

Прорачуни Кетрин Џонсон утицали су на сваку важну америчку свемирску мисију од Меркјурија до Спејс-шатла, међу којима и Аполо 11.

Они су можда схватили да је слетање на Месец много веће достигнуће.

Али Пројекат A119 би функционисао.

Рајфел је 2000. године добио прилику да исприча властито виђење догађаја.

Он је потврдио да је све то било „технички одрживо" и да би експлозија била видљива са Земље.

Губитак беспрекорног месечевог крајолика био је мањи разлог за бригу за америчке ваздухопловне снаге упркос акутној забринутости научника.

„Пројекат A119 био је један од неколико идеја које су предложене као узбудљиви одговор на Спутњик", каже Алекс Велерстин, историчар науке и нуклеарне технологије „у које је спадало и обарање самог Спутњика, што је деловало веома пакосно. Они су то називавали акробацијама… њихов циљ био је да импресионирају људе."

„На крају су и сами лансирали властити сателит, а за то им је требало мало више времена, али су донекле озбиљно наставили овај пројекат најмање до краја педесетих."

„То је прилично занимљив прозор у неку врсту америчког менталитета тога времена. Нагон за такмичењем како би се створило нешто импресивно, по мом мишљењу, у овом случају, довело је до тога да импресивно и језив буду малко превише близу једно другог."

Он није сигуран да је страх од антикомунистичког лова на вештице био мотив за рад нуклеарних физичара на овом пројекту.

„Свако ко се налазио у тој улози донекле се сам пријавио за њу", каже он.

„Њима није сметало да раде на томе. Ако би се плашили, могли су да раде милион других ствари. Многи научници су то и радили у Хладном рату; говорили су да је наука постала сувише политичка."

Могуће је да је током периода Вијетнамског рата дошло до већег преиспитивања.

„Пројекат A119 ме подсећа на део из Симпсонова кад Лиса види Нелсонов плакат 'Баците нуклеарну бомбу на китове' на његовом зиду, каже Бледин Боуен, стручњак за међународне односе у дубоком свемиру.

„А он на то одговори: 'Па морате да је баците на нешто.'

„Постојале су озбиљне студије, али нису добиле озбиљно финансирање нити пажњу кад су изашле из свемирске заједнице. Био је то саставни део свемирске маније с краја педесетих и почетка шездесетих, кад још нико није знао који ће облик попримити Свемирско доба", каже он.

„Кад би данас дошло до било какве лунарне хистерије сличне овој, она би наишла на препреку јасно утврђеног међународног правног поретка… око кога се слажу скоро све државе на свету."

Али да ли би овакви планови могли поново да се јаве, упркос међународном консензусу?

„Чуо сам говоркања са одређених места и из Пентагона о трагању за мисијом за америчке Свемирске снаге у лунарном окружењу", каже Боуен.

Ако се неке од екстравагантнијих идеја не приме у Америци, то, међутим, не значи да неће наићи на плодно тле негде другде - на пример, у Кини.

„Не бих се изненадио кад би у овом тренутку постојала заједница у Кини која жели да гура неке од ових идеја зато што мисле да је Месец добра идеја, а раде у војсци", каже Боуен.

Већина детаља о пројекту A119 и даље је обавијена велом тајне.

Многи од њих су наизглед уништени.

Можда најважнија лекција ове приче је да никад не смемо да занемаримо научне радове са досадним бирократским именима, а да их, макар, прво не прочитамо.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]