Украјина и Русија: Отпор руском јуришу на Бахмут, украјинском граду „на крају света“

„Ово је најтежа операција коју сам видео. Непријатељ је покренуо до сада најжешћи напад на Бахмут.

„Нисмо видели оволико трупа раније", каже нам украјински командант.

Командант Скала, како жели да га зовемо, води украјинску операцију одбране града Бахмута у источној области Донбас, из подземних одаја у једној неугледној улици.

То је један од главних командних центара који је украјинска војска поставила у граду и врло је мало новинара било у њему.

Високи, окретни човек са блиставим очима, гледа пренос уживо са дрона који лебди над источним ободом града на великом екрану постављеном у средишту просторије.

Једна од јединица батаљона покушава да спази руске положаје да би помогла другој јединици која је управо изашла да одбрани источни прилаз Бахмуту који је тренутно под нападом.

Поред руских оружаних снага, на фронт око Бахмута послате су хиљаде плаћеника из приватне паравојне групе Вагнер.

„Војници из Вагнера отворено напредују ка нама иако су под отвореном ватром, то раде чак иако посипају земљу њиховим телима, чак иако од 60 људи у њиховом воду остане свега 20.

„Веома је тешко одбранити се од једне такве инвазије. Нисмо припремљени за то и учимо у ходу", каже командант Скала.

Додаје да су пре неколико недеља изгубили положаје на источним прилазима граду зато што их је непријатељ непрестано нападао.

„Пребацили смо се на друге линије фронта да бисмо спасли наше војнике.

„Трудимо се да поступамо паметно и покушавамо да повратимо те положаје.

„Понекад морате да се повучете да бисте напали непријатеља како треба", наводи Скала.

Јевгениј Пригожин, вођа Вагнера, изјавио је да су Украјинци претворили сваку кућу у Бахмуту у тврђаву и да сада постоји „500 линија одбране".

Русија користи сву расположиву силу да заузме Бахмут.

Сматра се да је ова битка кључна за Русију, пошто је последњих месеци губила положаје у Украјини - потиснута је из Херсона на југу и Харковске области на североистоку.

Русији је важно да заузме Бахмут и како би остварила намеру да контролише читав Донбас у источној Украјини.

Током читавог нашег разговора са командантом Скалом, чују се пригушене експлозије.

Исте секунде кад искорачите напоље, звук је довољно гласан да вам се убрза рад срца.

Застрашујући звиждук граната које долећу прати заглушујућа експлозија по удару.

И тај звук никад не престаје, јер ракете и гранате непрестано падају.

Један становник је то описао као „смак света" и у неким тренуцима то заиста тако изгледа.

Гранате су пролетеле кроз средишта стамбених зграда, срушиле фасаде и направиле кратере по тротоарима.

Тешко је пронаћи прозор у Бахмуту који је остао нетакнут.

Земља је посута сломљеним стаклом и рушевинама.

Ово је некада био тих, обичан град на истоку, познат по пенушавом вину.

Сада је постао симбол рата и украјинског отпора.

Налази се на кључном раскршћу путева, али током последњих месеци овдашња битка стекла је симболичну важност.

Владимир Зеленски, украјински председник, недавно га је назвао „тврђавом нашег морала".

Бахмут је некада, пре избијања рата, био дом за више од 70.000 људи.

Остала је само десетина становника, углавном старијих и сиромашних.

И док су улице углавном пусте, виђамо десетине цивила у центру за помоћ, овде познатом као „центар отпора".

У њему имају струја и интернет, који обезбеђује сателитски систем Старлинк Илона Маска, једног од најбогатијих људи на свету.

Добровољци деле пакете хране, лекова и других основних потрепштина.

Пећ на дрва одржава центар топлим.

То је сламка спаса за људе у Бахмуту.

Многи седе згурени око места за напајање, покушавајући да напуне своје телефоне.

Оно што је изузетно је да чак и кад гранате падну неколико стотина метара од центра, ови људи ни не трепну.

Изгледају као да су отупели, док беже од гранате сваког дана.

Траума је, међутим, видљива на многим лицима.

Зашто не одете, питамо Анатолија Сушенка, који је стајао у реду за мало хране.

„Немам куда да одем, сам сам.

„Ко би желео да прихвати једног 86-годишњака?", каже он.

Додаје да у Бахмуту бар може да пронађе храну или супу коју војници баце и поједе.

„И добијам бесплатан хлеб.

„У читавом животу никад нисам видео ништа слично.

„Сви прозори на мојој кући су разбијени, а капија је уништена", каже Сушенко.

Како је Русија нападала, а Украјина се бранила у првих 300 дана рата:

Људи имају различите разлоге зашто остају.

Олга Тупикова седи у ћошку просторије са тринаестогодишњом ћерком Дијаном.

„Мислим да је свуда у Украјини једнако опасно.

„Неки од наших комшија су отишли и погинули су на неком другом месту", каже она.

Додаје да у Бахмуту имају кућу, као и мачке и псе, које не могу да оставе.

„Наш кров има 21 рупу, а гаража девет. Поправљам их сваки пут, а покушавам да поправим и прозоре.

„Обично рупе праве шрапнели, али у последње време нам улеће и камење, које прави рупе величине људске главе", наводи она.

„Живимо као мишеви. Брзо истрчимо да набавимо мало хлеба и бирамо другачије путеве назад до куће.

„Пре свитања тражим даске и дрва да поправим кућу. Увече тражим воду зато што нема снабдевања водом у граду", каже Олга.

Додаје да је страшно, али да сада живе војничким стилом живота.

„Шалимо се да врхунски кувари немају појма у поређењу са нама.

„Умемо да скувамо храну од било чега на отвореној ватри или чак само помоћу свеће", наводи она.

Локална администрација покушава да убеди људе да оду.

Срели смо и Алексија Реву, који је био градоначелник Бахмута 33 године, на једном месту у граду које не можемо да објавимо зато што би то могло да му угрози безбедност.

„У граду углавном остају они који немају новца и не желе да се суоче са неизвесношћу.

„Али ми разговарамо са њима о томе. Зато што је безбедност најважнија, безбедност и мир", каже он.

Зашто он и даље остаје, питамо га.

„Ово је мој живот, мој посао, моја судбина. Рођен сам овде и одрастао сам овде. Моји родитељи су сахрањени овде.

„Моја савест ми не дозвољава да напустим моје људе. И уверен сам да наша војска неће дозволити да Бахмут падне", каже он.

У пољима изван града, видимо колики је свакодневни напор потребан да би се он сачувао.

Јединица војске коју срећемо покушава да пронађе руске положаје и отвори артиљеријску ватру - совјетске топове Д-30 - у њиховом правцу, како би омогућили украјинској пешадији да настави да напредује сваки дан.

Али они једва да напредују.

„Опрема је застарела. Она ради и обавља посао, али могла би да буде боља.

„Морамо да будемо и веома економични са гранатама, веома прецизни са метама, да нам не би понестало муниције.

„Да имамо више опреме и модерније оружје, могли бисмо да уништимо више мета, што би значајно олакшало посао нашој пешадији", каже Валентин, један од војника.

Зима, такође, све додатно отежава.

Оружје не ради тако беспрекорно по хладном времену, кажу нам они.

„Просто морамо да пребродимо овај период, да издржимо и потом извршимо контранапад и боримо се", каже Јарослав.

Обе стране покушавају да изморе ону другу.

Ово је борба издржљивости.

Где налазите подстицај сваки дан, питамо.

„Сви имамо породице којима желимо да се вратимо.

„Валентину се управо родио син, али његова породица је у Немачкој, тако да га још није видео", каже Јарослав док се Валентин стидљиво смеши.

„Његова мотивација је огромна", додаје.

Додатно извештавање: Имоџен Андерсон, Маријана Матвејчук, Санџеј Гангљу и Дарија Сипигина

Историјат неслагања Украјине и Русије:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]