Русија и Украјина: Ненаучене лекције из Свечиновог дела „Стратегија” - зашто је Кремљ игнорисао фундаменталну војну доктрину

Војна операција у Украјини која је почела пре пола године, и која је била замишљена као муњевита војна операција, претворила се у сукоб великих размера.

Без обзира на успех украјинских војних снага на југу и у Харковској области, јасна перспектива решења тог конфликта сада не постоји, ни у војном, а ни у политичком смислу.

Сукоб у Украјини који је започела Русија и који је један од највећих у Европи у последњих неколико десетина година, постао је велика хуманитарна катастрофа која је праћена многобројним разарањима и жртвама међу цивилним становништвом.

Руском руководству се често замера да је отпочело рат не сагледавајући све могуће војне, политичке и економске последице.

Другим речима, недостајала је стратегија.

Редакција ББЦ-ја је проучила једног од главних утемељивача радова у области војне науке и дошла до закључка да су дејства руске војске и руководства током рата у Украјини у супротности са фундаменталним ставовима те књиге.

О озбиљним погрешним проценама руског политичког и војног врха говорило се већ на самом почетку рата.

Међу овим погрешним проценама су недостатак разумљивог и јасно израженог политичког циља кампање, грешке у процени борбене ефикасности Оружаних снага Украјине, непоколебљивост политичког руководства у Кијеву, решеност Запада да се уједини како би подржала Кијев, спремност руске привреде, друштва, и наравно, оружаних снага за инвазију.

У међувремену, стратешка припрема за рат, као што су војна, политичка, економска, дипломатска и друштвена, описана је у различитим научним радовима и студијама које се изучавају у војним образовним институцијама, нарочито у Руској академији Генералштаба.

Аутор једне од оваквих студија је руски и совјетски војни научник Александар Свечин.

Он је 1927. објавио књигу „Стратегија" у којој је изнео поглед на систем припреме и вођења.

Свечин је један од оснивача академије.

Веома је цењен у руском Министарству одбране.

Његова биографија је објављена на сајту Министарства одбране, а на страници Катедре за стратегију Академије Генералштаба име Свечина је на списку научника који су формирали темеље руске војне науке и стратешке мисли.

„Проблеми које је истраживао Свечин у радовима и научно-методолошки приступ који је разрадио и дан данас нису престали да буду актуелни.

„Они се високо цене и у савременом систему војног знања и предмет су проучавања", наводи се на сајту Министарства одбране Русије.

Зашто су уопште потребани политички циљеви рата

Постављање политичког циља рата је први и најважнији корак у његовој припреми.

Ово је дефиниција резултата до којег држава мора доћи ако одлучи да употреби војну силу против друге државе.

Политички циљ је искристалисани план војне кампање и његова главна идеја је остварење плана.

Овај циљ је коначна мера која одређује она средства која се планирају да буду потрошена на будући сукоб.

Потенцијални политички циљеви као што је на пример анексија неких територија, свргавање непријатељске власти друге земље, „наметање мира", остваривање одређених економских услова, забрана приступања војним савезима, заштита одређених група становништва захтевају различите приступе, посебне економске, политичке и војне кампање, услове за окончање рата и политику окупације.

Одсуство јасног политичког циља доводи до тога да други планови за припрему војног сукоба постају нејасни и као резултат тога неефикасни, а финансијска и војна средства која се за њих издвајају недовољна, претерана или једноставно не она која су била потребне у овој ситуацији.

Током припрема за напад и одмах после почетка инвазије различити представници руског руководства износили су мноштво различитих политичких циљева, од којих су многи били прилично нејасни, па чак и контрадикторни.

Међу њима су „демилитаризација и денацификација", појмови које нико заиста није дешифровао.

„Заштита становништва Донбаса" је сасвим други задатак, који је захтевао сасвим другу припрему, а притом једно је припајање Доњецке и Луганске области, а друго је спољна гаранција њихове независности.

„Позвати руководство Украјине на одговорност" је трећи политички циљ изречен у Русији, који је подразумевао и потпуно другачији план ратовања.

„Причало се и о 'слабљењу утицаја САД и НАТО-а', пресецању 'коридора ка Придњестровљу' и тако даље. За сваки од ових циљева био је потребан засебан план, другачији од осталих".

Ове тезе су често изговаране истовремено, упркос чињеници да је за сваку од њих било потребно на посебан начин припремити не само војску, већ и привреду, и уопште целу државу.

У књизи „Стратегија" Александра Свечина пише да се без постављања јасног политичког циља не може започети рат, а стратег мора јасно да схвати услове под којима може не само да га започне, већ и да га оконча.

Сваки циљ мора бити стриктно усклађен са расположивим средствима за његово постизање.

Политички циљ мора да одговара могућностима вођења војних операција.

Да би испунио овај захтев, политичар мора да има исправну представу о односу својих снага према снагама непријатеља, што захтева изузетно зрело и дубоко расуђивање, познавање историје, политике и статистике обе зараћене државе и одређене компетенције у вези са основним војним питањима.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Амерички лист „Вашингтон пост" обавио је истраживање кроз низ чланака.

Део истраге био је посвећен томе како су руске обавештајне службе погрешно процениле потенцијал украјинске војске, расположење у украјинском друштву, стање политичких снага у земљи и реакцију међународне заједнице.

Ове грешке коштале су Русију успеха у првој, најважнијој етапи војног похода.

Свечин у делу не искључује да се политички циљеви сукоба могу променити под утицајем околности које су већ у току, али у сваком случају морају да буду јасно формулисане и да буду у складу са могућностима државе да води рат.

Истовремено, политички циљ може да се разликује од војног.

На пример, рушење власти, предаја оружаних снага, напуштање одређених политичких ставова нису нужно резултат пораза војске.

Генерално, оружане снаге су, према књизи „Стратегија", само су један од инструмената за постизање политичког циља.

Користи се истовремено са дипломатским, економским и политичким методама.

Исцрпљујућа победа

Јасно дефинисан политички циљ одређује избор стратегије за вођење борбених дејстава.

Свечин разматра две врсте рата: муњевиту кампању коју назива „стратегијом сламања" и рат изнуривања или „исцрпљивања" непријатеља.

А да бисте изабрали између њих, према његовим речима, морате напредовати.

Током војне кампање у Украјини, Русија је прво покушала да изведе класични блицкриг - муњевит рат.

Како је писао лист Вашингтон Пост, позивајући се на податке америчке обавештајне службе, Русија је рачунала на брзо заузимање већег дела Украјине.

Конкретно, крећући се са територије Белорусије, Москва је планирала да опколи Кијев за три до четири дана.

Руске специјалне снаге требало је да пронађу украјинског председника Зеленског, да га уклоне са власти и да у Украјини успоставе марионетски режим наклоњен Кремљу.

Руске трупе је требало да се крећу паралелно са истока и прођу кроз централну Украјину до Дњепра, док би трупе са Крима заузеле југоисточну обалу.

Ова непријатељска дејства, према плановима Кремља, могла су да потрају до неколико недеља.

После паузе ради прегруписавања и допуњавања залиха, требало је да руске трупе крену на запад до фиктивне линије између Молдавије на југу и Белорусије на северу.

Према Свечиновој „Стратегији", „сламање" за војни циљ може да има само једну ствар, а то је „потпуна дезорганизација непријатељског људства", „потпуно уништење истог, расцеп сваке везе између преживелих фрагмената", „хватање најважнијих порука, и то најважнијих за оружане снаге, а не за државу у целини".

Реч је о брзом и снажном удару који разоружава, који је, међутим, према тезама „Стратегије", ризичан подухват.

Кампања у стилу сламања доводи армије које напредују у тако неповољне материјалне услове, толико их слаби у корист заштите бокова и позадине, захтева такве напоре да се ове армије снабдеју, да је могуће заштитити се од крајњег неуспеха само постизањем једне у низу изузетних оперативних победа.

Успешно сламање захтева стотине хиљада заробљених војника, потпуно уништење читавих армија, заробљавање хиљада пушака, магацина и транспортних возила.

Само такви успеси могу спречити потпуну неједнакост у коначном обрачуну.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Заиста, током прве етапе инвазије управо су комуникације руских трупа, исти ти „бокови и позадина" о којима пише Свечин, постала најслабија тачка руске војске.

Ако је руска војска играла класични блицкриг у Украјини, онда је украјинска користила и одбрамбену тактику разрађену током Другог светског рата, изграђену око добро брањених упоришта (на енглеском се то зове hedgehog defence).

За јуриш на такве положаје потребно је доста времена, а када их нападач заобиђе, одбрамбене снаге почињу да нападају његов задњи део и комуникације са мобилним групама.

Разарајућа победа која би, према „Стратегији", помогла у борби против такве украјинске тактике, није се десила Русији.

Кијев нису успели да заузму, влада није збачена, Оружане снаге Украјине нису растурене.

Изабрана стратегија се показала као грешка, која је, судећи према књизи „Стратегија", заснована на нетачним прорачунима, одсуству политичког циља и плановима за рат.

Исцрпљивање

Пошто је постало јасно да муњевити рат није довео до успеха, започела је друга фаза сукоба, која се обично назива ратом исцрпљивања.

Сврха „исцрпљивања", како Свечин назива такав рат, јесте да се исцрпе ресурси непријатеља и да га лише могућности да настави рат.

Пораз војске није главни, доминантни циљ.

Ово је сложенија стратегија која укључује много различитих тактика.

Секундарни, прелазни циљеви таквог рата могу бити територије, географске тачке, градови, формације непријатељских трупа и тако даље.

Међутим, главни задатак је да непријатељ изгуби способност да настави рат.

Крајем априла, заменик команданта Централног војног округа Рустам Минекајев је саопштио да су нови циљеви руске кампање успостављање пуне контроле над Донбасом и јужном Украјином и обезбеђивање копненог коридора до Крима.

Као циљ је постављен и приступ Придњестровљу, „где такође постоје и чињенице угњетавања руског говорног становништва", утицај на црноморске луке преко којих се врши испорука пољопривредних и металуршких производа.

Генерал Минекајев је формулисао војне циљеве, који су укључивали и разне политичке циљеве, заштиту руског говорног становништва у Придњестровљу, сузбијање извоза преко украјинских лука и припајање Донбаса.

Временом је у отвореним изворима све чешће почела да чује идеја о заузимању Доњецке области као главног циља читаве кампање.

Русија је повукла трупе из Кијева, из Сумске и Черниговске области и појачала групацију у Донбасу, где су Оружане снаге Украјине имале добро припремљене положаје.

Нова фаза рата постала је другачија по природи ратних дејстава.

Руске трупе више нису покушавале да направе дубоке продоре, већ су почеле да напредују, користећи своју предност у артиљерији, полако крчећи пут масивним гранатирањем.

Ова тактика им није помогла да заузму велику територију - за неколико месеци руске трупе, као и оружане формације самопроглашених ДНР и ЛНР, стигле су само до граница Луганске области и напредовале неколико десетина километара у Доњецкој области.

Али заузимање територије, према „Стратегији", није главни војни циљ такве кампање.

Према Свечиновој књизи, „стратегија исцрпљивања" је усмерена на исцрпљивање ресурса непријатеља, лишавајући га могућности да настави рат.

Али истовремено, према речима научника, ово је много сложенија стратегија која захтева не само материјалне трошкове, већ и добру припрему и организацију државе, њених оружаних снага, политике и привреде.

Стратегија исцрпљивања, као и стратегија сламања, представља потрагу за материјалном супериорношћу и борбу за њу, али та потрага више није ограничена на тежњу да се надмоћне снаге распореде у одлучујућем сектору.

Такође је потребно створити предуслове да „одлучујућа" тачка уопште постоји.

Тежак пут стратегије исцрпљивања, који доводи до трошења много више новца него кратког разорног ударца у срце непријатеља, углавном се бира само када се рат не може окончати једним потезом.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Али најважније је, према Свечину, да је потребно да се одлучи о избору ове или оне стратегије пре почетка сукоба, у фази припреме, јер је за то потребна посебна економска политика.

У првом случају, привреда се унапред припрема за блицкриг, напрежући сву своју снагу, тако да се предстојећи главни и одлучујући ударац зада пуном снагом.

У другом, за стратегију исцрпљивања непријатеља потребно је, напротив, имати не преоптерећену, већ добро избалансирану и функционалну индустрију, која ће стабилно задовољавати војне потребе.

Припрема за рат разарања може се спровести таквим изузетним повећањем војног буџета које ће зауставити или чак поткопати развој производних снага државе.

Припрема за рат на исцрпљивање требало би да се бави углавном општим, пропорционалним развојем и унапређењем државне привреде, јер болесна економија, наравно, не може да издржи тешке тестове исцрпљености.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Другим речима користећи тактику исцрпљивања, држава као да почиње да одмерава своје економске снаге са противником.

У овом случају снаге се одмеравају са Украјином коју подржавају многе државе.

Да ли ће тактика исцрпљивања дати резултате у конфликту са Украјином?

Након што је сукоб ушао у дуготрајну фазу, на удару се нашла управо руска економија.

Сасвим предвидиво је пала под тежак терет војне потрошње, али поред тога, западне земље су покушале да је изолују од већине остатка света.

Руска економија је преживела први удар санкција, сада су против Русије уведене углавном санкције које се односе на финансије и трговину.

На финансијске санкције економија земље је била мање или више спремна.

После анексије Крима 2014. године Русија је створила сопствени национални платни систем „Мир" и систем трансфера новца из Централне банке, што је омогућило банкарском систему земље да практично функционише аутономно након што су Visa и MasterCard отишле и након што је Русија искључена из Свифт система.

Осим тога, руска економија није потпуно затворена од света:

Тешко је одржати бизнис али се и даље успоставља снабдевање, барем робом потребном за свакодневни живот, кроз паралелни увоз, а такође постепено преусмерава извоз у Азију.

Коначно, Русија и даље има залихе муниције, наоружања и војне опреме, које се налазе како у активним јединицама, тако и у складишним базама.

Колико су те резерве велике, тешко је рећи.

Почетком септембра амерички обавештајци су открили да Русија покушава да купи муницију од Северне Кореје, а раније, почетком маја, британски министар одбране Бен Волас рекао је за Волстрит џурнал да руске дипломате траже залихе совјетске муниције у различитим земљама.

Међутим, економски напори Русије смањују шансе да би рат исцрпљивања против Русије могао дати резултате у скорије време.

Али није у питању исцрпљивање Русије у наредних годину две, већ о дугорочним последицама: економисти кажу да ће трговинске санкције, забрана испоручивања технологија и разних средстава за производњу, земљу на крају вратити много година уназад.

Украјина такође доживљава велике економске потешкоће.

Они су повезани са проблемима са жетвом и извозом хране, једне од главних ставки попуњавања буџета земље.

Као резултат тога, проблеми са извозом су делимично решени путем међународног споразума уз посредовање Турске о извозу житарица преко украјинских лука.

Због рата у Украјини уништена су многа индустријска предузећа која су се нашла у ратној зони као на пример, мариупољски челични гигант „Азовстал".

Истовремено, и даље је прилично тешко исцрпити украјинске снаге неопходне за наставак рата, упркос великим економским тешкоћама које су задесиле ову земљу.

Украјину подржавају западне земље и међународне организације попут ММФ-а, она није изолована, за разлику од Русије, од већег дела остатка света и може да рачуна на спољну помоћ.

Дипломатија и рат

То што је Украјина почела да добија економску помоћ и подршку многих држава умногоме је заслуга украјинског председника и Министарства спољних послова, које је после избијања сукоба покренуло јаку међународну кампању.

Ова помоћ се не тиче само економије, Кијев добија помоћ у снабдевању оружјем и војном опремом.

Око Украјине се формирала права коалиција земаља које јој помажу у сукобу са Русијом.

Русија се нашла у овој ситуацији са веома малим бројем присталица и без војних савезника.

Једина држава која се може назвати таквим савезником, Белорусија, дозволила је руским трупама да са њене територије упадну у Украјину, али није учествовала у инвазији.

Ова питања постављена су у Свечиновој „Стратегији" у поглављу о дипломатском плану ратовања.

Циљ дипломатске припреме за оружани сукоб, пише Свечин, јесте да се створе што повољнији услови за његов почетак, да се да предност политичким изненађењима и избегавати сукобе са државама са којима се граничите.

„Дипломатија мора да доведе до рата у најповољнијем тренутку, према чисто војним и економским условима и под најповољнијим спољним условима", пише у „Стратегији".

Свечин је навео ове услове:

Ниједну од ових тачака, које је формулисао Свечин, руска дипломатија није успела у потпуности да обезбеди.

Бројке и вештина

За обе земље најважнију улогу у овом сукобу имају стање оружаних снага, број људства и обука.

Информације о мањку кадрова у руској војсци не појављују се у државним медијима, али се о томе доста пише у независној штампи и на друштвеним мрежама.

У почетку су у инвазији учествовале трупе које су углавном чиниле војно особље.

Али чак ни они нису били довољни да попуне сва места која су била потребна на фронту и у штампи су се појавиле информације о учешћу војних обвезника у позадини, на пример, на дужностима возача камиона.

Временом се, због губитака на фронту, смањивао број искусних редовних војника, неки су погинули или су били рањени, неко је раскинуо уговор, упркос активном отпору официра.

Многи војници заиста или одбијају да продуже уговоре, или их раскину, а такође је немогуће регрутовати велики број нових.

Недостатак кадрова у Русији покушавају да реше активном кампањом у регионима, позивима на склапање краткорочних уговора са Министарством одбране, приватним војним компанијама, које запошљавају нове „запослене" чак и из затворских колонија.

Ово је изнуђена кампања.

Руско руководство се не усуђује да објави мобилизацију у земљи, вероватно због страха од социјалне експлозије, али недостатак војника на фронту захтева да се регрути пронађу на било који начин.

Ово је такође грешка у војном планирању.

Како су стручњаци приметили, руска војска се у почетку припремала за сукобе много мањих размера, попут чеченског рата или сукоба у Грузији 2008. године.

Свечин пише да приликом формирања оружаних снага државе често морају да бирају између квантитета и квалитета:

„Свака држава може имати мању војску, али боље опремљену и обучену, или већу војску али инфериорну у односу на прву по квалитету."

Истина, он истовремено признаје да ни један ни други принцип не могу да буду доминантан, „не сме се много жртвовати ни квалитет ни квантитет".

Али он сам сматра да се значај квалитета обуке војника повећава са развојем наоружања:

„Мора се имати у виду да савремене тенденције у тактици које се повезују са усавршавањем наоружања и преласком на групни поредак наглашавају важност квалитета."

Лош војник има исти стомак, заузима исто место у вагону, захтева исти додатак од небораца као и добар војник. Али кошта много више, пошто је рат већ почео; ватрено оружје троши неупоредиво мање економично, а аутоматско оружје у његовим рукама је страшно оруђе расипништва [...]

Лош одред има способност да се топи као лед на летњем сунцу; трошећи огромну количину живота, здравља, напора, пружа апсолутно безначајан бескористан рад.

Све се троши на превазилажење унутрашњих трвења, на борбу не са правим непријатељем, већ са илузијама болесне маште.

Морате бити веома богата држава да бисте покушали да водите модеран рат са лошим трупама.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

С друге стране, према речима аутора, такође је опасно занемарити квантитет у корист квалитета, јер у току непријатељских дејстава једноставно можда неће бити довољно војника.

„Улагање искључиво у квалитет је опасно у смислу да током дуготрајног рата, борбена вредност зараћених страна има тенденцију да се изједначи: најгоре трупе постепено постају прекаљене и преузимају од непријатеља његове методе, а најбоље трупе се разводње све слабијим појачањима", пише Свечин.

„Унутрашња слабост"

Процес „разводњавања" има још један резултат, који се у књизи помиње, а то је пад морала.

Морално стање војних трупа, њихова спремност да наставе борбу не могу а да не представљају проблем за сваку војску која је принуђена да се бори без престанка дуже од шест месеци.

Војници се умарају физички и психички, што се огледа не само у њиховој жељи да наставе борбу, већ и у њиховој способности да то раде.

Многи војни стручњаци примећују да Русија није планирала дуготрајан сукоб са Украјином, а њена војска је била морално спремна за пролазни сукоб.

Иако је међу војницима по уговору било одбијања да оду у Украјину да се боре и пре инвазије, њихов број, који се може проценити само на основу објављивања у независној штампи, порастао је након почетка непријатељских дејстава.

Русија у последње време покушава да реши проблем недостатка кадрова у борбеним јединицама активно позивајући људе да склапају краткорочне уговоре са Министарством одбране, као и да се придруже приватним војним компанијама.

Ови други покушавају да нађу кадрове чак и у колонијама Федералне казнено-поправне службе.

Свечин у књизи „Стратегија" пише да се мора бити спреман на пад морала војске која се већ дуго бори.

Према његовим речима, иницијално добро припремљена кадровска војска има висок борбени дух:

„Професионална војска, са својим традицијама, са својом крутом рутином стеченом у касарнама и моћно је оруђе за преобликовање људске свести."

Ипак дуготрајно ратовање, према његовим речима, доводи до тога да „свесна и обучена војска постепено почиње да се разводњава необученом војском, за чију припрему једноставно нема довољно времена ни могућности.

И стога је могуће да се одржавају висок морал у продуженом сукобу само на основу разумевања циљева и задатака рата од стране целокупног становништва."

Само уколико су ратни задаци јасни и блиски широким народним масама, може се очекивати да ће се оружане снаге још дуго борити са великим ентузијазмом и истрајношћу.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Том приликом, према Свечину, да би водила рат, држава мора имати унутрашњу политичку и друштвену стабилност, јер ће сваки војни сукоб само погоршати унутрашње проблеме друштва, иако се на први поглед чини да је праћен налет патриотизма и општег јединства:

„Унутрашња слабост државе пре ће се испољити у офанзиви него у одбрани.

Не може се преценити чисто спољашњи ефекат обустављања штрајкова и напада опозиције, привидна истомишљеност која се успоставља избијањем рата.

Рат није лек за унутрашње болести државе, већ најозбиљнији тест здравља унутрашње политике.

Из књиге „Стратегија. Уметност политике и рата" А.А. Свечине. Издање „Вече", 1928. година

Веома је тешко проценити колики је степен подршке руског становништва акцијама Русије у Украјини.

Иступање против рата, па чак и употреба саме речи „рат" може да се претвори у кривично дело према „закону о лажним вестима".

Осим тога у Русији након почетка конфликта рад независних медија био је веома ограничен, многа издања су напустиула земљу.

И у складу са тиме, многи људи у Русији информативну слику о догађајима у Украјини стичу путем пропаганде која је у значајној мери формирала мишљење јавног мњења.

Ипак, како многи верују, страх од социјалног незадовољства спречава Владимира Путина да прогласи мобилизацију у земљи и тако реши проблем попуњавања јединица на фронту.

Чему може да нас научи акадмески рад написан пре 100 година?

Књига „Стратегија" објављена је 1927, када су се војна уметност, обичаји, технике и методе ратовања поприлично разликовали од савремених.

Технолошка структура светске привреде и политичка ситуација у свету се разликују.

Међутим, како је сам Свечин писао у предговору првог издања „Стратегије", ово дело не треба користити као скуп догми, већ као материјал за проучавање и разраду.

„Овај рад у извесној мери задовољава постојећу потребу за стратешким уопштавањем; чини нам се да, уз све несавршености, ипак може да нам помогне у разумевању савремених карактеристика рата и да буде од користи људима који се спремају за практичан рад у области стратешке уметности", стоји у предговору аутора.

Егор Соколов, филозоф и историчар, студент постдипломских студија на Универзитету Оксфорд, рекао је у интервјуу за ББЦ на руском да дела аутора као што су Клаузевиц или Свечин помажу у развоју способности просуђивања.

„Морамо научити да анализирамо војну ситуацију и доносимо неке одлуке. Поента није у томе да научимо алгоритам победе и да га репродукујемо.

„Ствар је у томе да, проучавајући војну историју, мењамо себе на такав начин да развијемо способност критичког размишљања коју можемо да применимо на било који материјал", сматра Соколов.

Важност дела „Стратегија"

Како каже Јегор Соколов, изузетност „Стратегије" за совјетску и руску војну мисао лежи у томе што је Свечин дозволио себи да се дотакне политичких и економских питања у контексту припрема за рат, док су се други научници и војсковође ограничавали на чисто војна питања.

Чињеница је да су ове области (политика и економија) касније у Совјетском Савезу биле под јурисдикцијом највишег политичког руководства земље и нису биле предмет широке расправе и критике у академским војним круговима, каже Соколов.

Међутим, како истиче Јегор Соколов, „интелектуална традиција којој ова књига припада, безусловно је и даље релевантна.

То је традиција војне теорије, која потиче још од Клаузевица, преко немачких војних теоретичара и која се наслеђује и у Русији, и у Енглеској, и у Француској, па и у Америци".

Иако се на сајту Министарства Свечину одаје признање, називајући га једним од стубова совјетске војне мисли, однос према овом наслеђу, према мишљењу стручњака, није довољно озбиљно.

Традиција таквог става, како је рекао Соколов, сеже у време СССР-а, када је проучавање стратегије било подређено комунистичкој идеологији.

„Ако погледате касне совјетске књиге о ономе што се тада звало марксистичко-лењинистичка филозофија рата, то је нешто између статута, агитације и уџбеника марксистичко-лењинистичке филозофије за стручне школе", рекао је он.

Према Соколову на Свечинове радове почели су да се позивају већ 1990-их и 2000-их, његове књиге су почеле да се објављују, али за многе руске штабне официре његове идеје и даље остају део историје, а не жива мисао.

„Они [војска] не раде с тим ни на који креативан начин. За њих је ово прича о великим победама, руском оружју и тако даље. Ово је у свом стилу веома совјетска форма."

Ово се веома разликује од начина на који се сам Свечин односио према војном интелектуалном наслеђу, који се у књигама позивао на Наполеона, Клаузевица, Хелмута фон Молткеа и био у сталној дискусији са њима.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]