Климатске промене: Да ли је свет спреман за масовне миграције

Опседнута сам мапама још откако сам први пут покушала да се снађем у Вини Пуовој Столетној шуми одређујући где је „лепо место за излете" и локације кућица ликова.

Моје детињство проведено је у проучавању и цртању мапа са благом, исцртавању граница измишљених земаља и планирању рута до далеких места која сам желела да посетим.

Данас је мој дом излепљен мапама које сам сакупила или добила на поклон - подсетницима на места која су ми драга.

Поред радног стола држим велику мапу света, на којој се континенти разликују од мора по мозаику боја.

Свако обојено парче је једна земља, одвојена од суседа глатком линијом уцртаном на ову дводимензионалну представу нашег света.

Границе су јасно дефинисане, тамна линија раздваја националности којима су суђене различите судбине.

За мене ти граничници означавају узбудљиве могућности, са потенцијалом за истраживање и авантуру, за посету страним културама са различитом храном и језицима.

За друге су то затворски зидови који ограничавају све могућности.

Границе дефинишу наше судбине, наш очекивани животни век, наш идентитет и много тога још.

А опет, оне су измишљотина баш као и мапе које сам цртала као дете.

Наше границе не постоје као непроменљиве манифестације крајолика, оне нису природни делови наше планете и измишљене су релативно недавно.

Може се, међутим, тврдити да већина ових измишљених линија не одговара свету 21. века, са његовим метеорским растом становништва, драстичним климатским променама и оскудицом у богатствима.

И заиста, идеја о недозвољавању странцима да уђу уз помоћ граница релативно је скоријег датума.

Државама је некада било много важније да задрже људе него да спрече њихов улазак.

Били су им потребни радна снага и порески обвезници, а емиграција и даље представља главобољу за многе државе.

Постоје, међутим, истинске људске границе које не одређују политика или наслеђени владари, већ физичка својства наше планете.

Ове планетарне границе за нашу сисарску врсту дефинишу географија и клима.

Људи не могу да живе у великим бројевима на Антарктику или у Сахари, на пример.

И док глобална температура наставља да расте, изазивајући климатске промене, раст нивоа мора и екстремне временске услове у деценијама које су пред нама, велики делови света који су дом за неке од највећих популација постаће све теже за живот.

Обалски предели, острвске државе и велики градови у тропским пределима биће међу најтеже погођеним, према предвиђањима климатских научника.

У немогућности да се прилагоде све екстремнијим условима, милиони - или чак милијарде - људи мораће да се селе.

Најгушће насељене области планете су збијене око 25-26. северне паралеле које су традиционално биле географска ширина за најпријатнију климу и најплоднију земљу.

Процењује се да је око 279 милиона људи нагурано у овај танки појас земљишта, који пролази кроз државе као што су Индија, Пакистан, Бангладеш, Кина, Сједињене Америчке Државе и Мексико.

Али ту се временски услови мењају.

У просеку, климатске нише - распон услова у којима врста обично може да живи - широм света се померају ка половима брзином од 1,15 метара дневно, мада је то на неким местима и много брже.

Прилагођавање промени климе значиће јурење за властитом мењајућом нишом - која се већим делом људске историје налазила у оквирима температурног распона од -11 до 15 степени Целзијуса - док се она сели на север од екватора.

Праве границе могућег живота су границе о којима ћемо морати да бринемо док се свет загрева током овог века, доводећи неиздрживу врелину, суше, поплаве, олује и ерозију обале који чине пољопривреду немогућом и расељава људе.

Већ је рекордан број људи присиљен да бежи из властитих домова сваке наредне године.

Године 2021. тих људи је било 89,3 милиона, двапут више него деценију раније, док је 2022. године тај број достигао 100 милиона - климатске катастрофе су раселиле много више људи од ратова.

Поплаве су раселиле 33 милиона људи у Пакистану ове године, док су милиони преко тога у Африци били погођени сушом и претњом глади, од Рога Африке до западне обале континента.

Високи комесар УН-а за избеглице Филипо Гранди апеловао је на светске лидере на конференцији о климатским променама ЦОП27 да предузму смеле кораке у борби против хуманитарних последица глобалног загревања.

Та промена мора бити „трансформативна", према УНХРЦ-у.

„Не смемо да оставимо милионе расељених људи и њихове домаћине да се суочавају са последицама климатских промена сами", каже Гранди.

Без предузетих мера, стотине милиона људи мораће да напусте домове до 2050. године, према неким проценама.

Студија из 2020. године предвиђа да ће до 2070. године, у зависности од сценарија раста броја становника и загревања, „једна до три милијарде људи остати изван климатских услова који су добро служили човечанству у последњих 6.000 година".

Са толико много људи у покрету, да ли то значи да измишљене политичке границе, декларативно наметнуте због националне безбедности, све више постају бесмислене?

Претња коју престављају климатске промене и њене друштвене реперкусије далеко надмашују оне које проистичу из питања националне безбедности.

Топлотни таласи већ убијају више људи од оних који умиру од директних последица насиља у ратовима.

Да све буде горе, глобална популација је и даље у порасту, нарочито у неким регионима најгоре погођеним климатским променама и сиромаштвом.

Очекује се да ће се популација у Африци скоро утростручити до 2100. године, чак и док негде другде буде успоравала раст.

То значи да ће бити више људи управо у областима које ће највероватније бити најтеже погођене екстремним врућинама, сушама и катастрофалним олујама.

Већем броју људи ће такође бити потребни храна, вода, енергија, смештај и ресурси, које је све теже обезбедити.

У међувремену, већина земаља на глобалном северу суочава се са демографском кризом у којој људи не добијају довољно беба да подрже остарелу популацију.

Управљана масовна миграција би стога могла да помогне код многих од највећих светских проблема, смањивши број људи који живе у сиромаштву и климатско разарање, и помогавши да северне економије повећају властиту радну снагу.

Али главна препрека је наш систем граница - ограничења кретања које намећу или нечије властите државе или државе у које ови желе да уђу.

Данас мало изнад три одсто светског становништва чине међународни мигранти.

Међутим, мигранти доносе око 10 одсто глобалног БДП-а или 6,7 билиона долара - неких три билиона долара више него што би произвели у властитим матичним земљама.

Поједини економисти, као што је Мајкл Клеменс из Центра за глобални развој у САД, рачунају да би омогућавање слободног кретања могло да удвостручи глобални БДП.

Уз то, доживели бисмо повећање културолошког диверзитета, за које студије показују да унапређују иновације.

У време када морамо да решавамо до сада невиђене еколошке и друштвене изазове, то би могло да буде управо оно што нам је потребно.

Уклањање граница или чињење да оне буду много флексибилније, нарочито кад је у питању прилив нових радника, има потенцијал да појача људску отпорност на стресове и шокове изазване глобалним климатским променама.

Ако се њоме добро управља, миграција може да буде од користи свакоме.

Шта би било кад бисмо планету посматрали као глобалну заједницу човечанства, у којој су људи слободни да се крећу где год пожеле?

Био би нам потребан нови механизам за много ефектније и ефикасније управљање глобалном радничком мобилношћу - то је, на крају крајева, наш највећи економски ресурс.

Већ постоје широко распрострањени глобални трговински споразуми за кретање других ресурса и производа, али врло мало оних који се тичу кретања саме радне снаге.

Око 60 одсто светског становништва је млађе од 40 година, а половина њих (и у сталном порасту) су млађи од 20 година, а они ће чинити већину светског становништва у остатку овог века.

Многи од ових младих, енергичних тражилаца посла вероватно ће бити они који ће се селити како се клима буде мењала - хоће ли они допринети економском расту да би се изградила одржива друштва или ће њихови таленти бити протраћени?

Расправа о миграцији се заглавила на ономе шта се сме дозволити, уместо да се планира за оно што ће се неминовно догодити.

Верујем да земље морају да превазиђу идеју контролисања миграције и пребаце се на идеју управљања миграцијом.

У најмању руку, потребни су нам нови механизми за закониту економску миграцију и мобилност радне снаге, и много боља заштита оних који беже од опасности.

Свакоме може да се понуди званични облик држављанства Уједињених нација поред њиховог родног држављанства.

За неке људе, као што су они рођени у избегличким камповима, који немају папире, или су грађани малих острвских држава које ће престати да постоје касније у овом веку, држављанство УН-а могло би да буде једини приступ међународном признању и помоћи, иако је држављанство основно људско право.

Пасоши би могли да се издају на основу тога.

Политички теоретичар Дејвид Хелд тврди да смо надрасли наше националне границе кроз све већу глобализацију и да сада живимо у „преклапајућим судбинским заједницама" одакле би требало да формирамо космополитску демократију на глобалном нивоу.

Ми данас ишчекујемо планетарну кризу и верујем да је крајње време да себе доживимо као чланове једне те исте глобално расејане врсте која мора да сарађује да би преживела.

Размере климатске кризе захтевају нову глобалну сарадњу и, верујем, ново међународно држављанство са глобалним телима за миграцију и за биосферу - нову власт коју плаћа наш порез и којој одговарају националне државе.

Уједињене нације тренутно немају извршну власт над националним државама, али то ће можда морати да се промени ако желимо да спустимо глобалну температуру, смањимо концентрацију угљен диоксида у атмосфери и повратимо светски биодиверзитет.

Глобална владавина могла би да буде корисна и у координацији бескрајне нове мобилне радне снаге, можда уз помоћ система међународних квота који би помогао да се људи разместе на положаје током масовних климатских миграција у овом веку.

Али она би се и суочила са изазовима које стварају бирократија, корупција и лобирање моћних корпорација.

Да би дошло до глобалне владавине, међутим, морају да постоје и јаке државе.

Напетост између жеља и потреба појединаца и друштава веома је стварна за све нас и довољно је тешка да се помири и кад је наше друштво мала, тесно повезана група, а камоли кад је популација читаве планете.

Тешко је да вам буде стало, на пример, за безименог, безличног незнанца у земљи коју никад нисте посетили док доносите одлуке о властитом животу у граду хиљадама километара од њих; већини људи је чак тешко да балансира потребе незнанаца једну улицу даље.

Успешне националне државе излазе на крај с овим уз помоћ структура и институција које обезбеђују користан ниво сарадње између незнанаца, што ствара јако друштво у ком сви можемо да успемо.

Ми вољно правимо мале, свакодневне жртве у времену, енергији и ресурсима као појединци - плаћајући порез, на пример - да бисмо се старали о томе да наша друштва функционишу.

Већина нас то чини зато што је то наше друштво, наша друштвена породица, наша национална држава.

Изум националне државе је веома моћна алатка који нам омогућује да добро функционишемо.

Као што је рекао политички теоретичар Дејвид Милер: „Земље су заједнице које раде ствари заједно."

Не би деловало превише паметно, онда, кад бисмо покушали да рашчинимо или одустанемо од нашег постојећег геополитичког система у кратком времену које имамо на располагању да се припремимо за масовне сметње које се очекују током овог века.

Само ће јаке националне државе моћи да успоставе системе владавине који ће помоћи нашој врсти да преживи климатске промене.

Само јаке националне државе ће успети да изађу на крај са масовном селидбом миграната са различитих географских простора и из различитих култура међу њихову популацију.

То ће уместо тога можда захтевати мешавину интернационализма и национализма.

Протеклих деценија, раст глобализације довео је до већег интернационализма - грађанин Лондона често ће осећати већу сродност са грађанином Амстердама или Тајвана него са неким из малог сеоског града у самој Великој Британији.

То можда није важно за многе успешне урбане грађане, али становници руралнијих крајева могу да се осећају запостављено од властите државе када некада доминантне индустрије почну да слабе, а друштвени простори и културне традиције одумиру.

То ствара нетрпељивост и страх који могу да доведу до предрасуде према имигрантима, као што је виђено у деловима Велике Британије током расправе о Брегзиту.

Отворене границе не морају, међутим, да значе да границе уопште не треба да постоје или да се националне државе морају укинути.

Можда ће бити нужно истражити различите типове националних држава, са различитим облицима владавине.

Да ли ће државе које су најтеже погођене климатским променама куповати или изнајмљивати територију на безбеднијим местима?

Или ћемо виђати закупљене градове који функционишу под другом влашћу и правилима од територије која их окружује или можда пловеће државе које

ће градити нове територије на таласима?

Биће потребно много посла да би се редефинисао концепт националне државе и да би она постала инклузивнија и појачала локалне везе док истовремено гради веће и равноправније глобалне мреже.

Постоји вишеструка корист од охрабривања заједништва, сродности са нашим суграђанима заснованом на нашем заједничком друштвеном пројекту, језику и културним делима.

Ове особине су довољно важне људима да патриотизам постане снажан извор идентитета.

Зашто онда не подстицати патриотска осећања о ваздуху, земљи и води неке земље, да би се људи охрабрили да их чувају?

Један приступ, будући да се сви суочавамо са еколошким претњама, могао би да буде да се ангажују војска и друге безбедносне институције у борби против климатских промена.

Национална служба за млађе грађане и имигранте како би се помогло са санирањем штете од катастрофа - пољопривредне и друштвене иницијативе могле би бити још један корак који гради солидарност.

А можда ћемо морати да обновимо или измислимо нове националне традиције које су еколошки или друштвено корисне, и према којима грађани могу да осете понос и поштовање.

У њих могу да спадају и друштвене групе и клубови који певају, стварају, баве се спортом или наступају заједно, а којима чланови могу да припадају до краја живота.

Ове традиције могу да помогну да се сачува достојанство у тешким временима и пруже патриотско значење у које имигранти могу да се асимилују.

Нови патриотски наратив може да буде о грађанском национализму, заснованом на заједничком добру, са правима и обавезама, и страственом културолошком посвећеношћу природи и заштити и очувању места од националне (или интернационалне) важности.

Костарика је, на пример, почела да употребљава израз пура вида, што у најширем смислу значи „добар живот", као национални етос, мантру и идентитет.

Његова употреба је постала широко распрострањена после седамдесетих, кад су се избеглице из насилних сукоба у суседној Гватемали, Никарагви и Ел Салвадору у великим бројевима преселили у ову земљу.

Костарика, мала централноамеричка земља која нема сталну војску и уместо тога много улаже у заштиту и обнову природе заједно са социјалним службама као што су здравство и просвета, искористила је овај поглед на свет да дефинише свој карактер и интегрише нове мигранте.

„Особа која одабере да користи тај израз стога не алудира само на ову заједничку идеологију и идентитет, већ истовремено конструише тај идентитет тиме што га на тај начин испољава", каже Ана Мари Трестер са Универзитету у Њујорку.

„Језик је веома важно средство самоизградње."

Те линије доживљавајте као фузију културолошког богатства, транзицију а не баријере

То нам нуди нов начин посматрања националног поноса.

Он не мора да значи посматрање „вашег народа" као бољег од других, нити то значи централизацију значења и моћи.

Уместо тога, може да укључи деволуцију традиција и поштовање регионалности и огромне културолошке вредности нових грађана.

Европска унија је пример супранационалног идентитета који грађанима омогућује да се осећају Европљанима и идентификују са вредностима ЕУ, али тако што не морају да одустану од властитог националног идентитета.

Слична идеја може да важи и у оквиру самих земаља, баш као и међу њима.

У Великој Британији, на пример, лондонска Кинеска четврт је с правом посећивана туристичка дестинација, као и Мала Индија - они су део идентитета земље иако се кинески Британци и британски Индијци често срећу са предрасудама и друштвено-економским неравноправностима.

Да би стекла национални понос уместо да пати од племенских подела, земља мора да смањи неједнакост.

Држава мора да улаже у људе да би се људи осећали као да су уложили себе у државу.

То значи постављање социјалних и економских питања на прво место тако да од тога користи имају сви, уместо малог племена глобалних аристократа.

Нови зелени споразуми предложени у Европској унији и САД примери су политике чији је циљ да обнови економије, обезбеди радна места и да подстрек достојанству док истовремено помаже да се људи уједине у већи социјални пројекат еколошке трансформације.

Покушајте, ако можете, да из главе избаците идеју о људима везаним за локацију на којој су рођени, као да то утиче на вашу вредност као особе или ваша права као појединца.

Као да је националност нешто више од обичне арбитрарне линије уцртане на мапи.

Уместо тога те линије посматрајте као фузију културолошког богатства, транзицију пре него баријере на потенцијалима које нам земљиште Земље нуди свима.

* Гаја Винс је новинарка и водитељка и ауторка књиге Номадска земља: Како преживите климатске преврате

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]