Светски дан хране: Пацови, кости, блато и друга храна коју очајни људи једу да би преживели

Глад, сиромаштво, рат и болест - много је фактора који драстично могу да утичу на оно што једемо.

У екстремним околностима, очајни људи могу да прибегну једењу блата, кактусовог воћа, цвећа, пацова, бачених костију или животињске коже да би преживели.

Тешка глад, потхрањеност и неухрањеност свакодневни су проблеми у многим деловима света а њихови размере су одиста огромне: Светски програм за храну Уједињених нација каже да „чак 828 милиона људи одлази сваке вечери гладно у кревет", док се „345 милиона људи суочава са акутном угроженошћу снабдевености храном."

За Светски дан хране, који се обележава 16. октобра, ББЦ је разговарао са четворо људи из различитих делова света који су доживели екстремну глад и питао их како преживљавају.

'Пацови су једино месо које могу да приуштим'

„Једем пацове од детињства и никад нисам имала здравствених проблема.

„Храним двогодишњу унуку пацовима. Навикнути смо на то", каже Рани из јужне Индије.

Ова четрдесетдеветогодишњакиња живи близу Ченаја и припада једној од најмаргинализованијих заједница у земљи - напустила је школу после петог разреда.

У индијској друштвеној структури заснованој на кастама, њен народ трпи вишегодишњу дискриминацију, а Рани ради за НВО која спасава људе из њене заједнице - Ирула - који су заточени као задужени радници.

„Одувек смо живели надомак градова и села. Наши родитељи и њихови родитељи причали су нам да нису имали шта да једу - чак ни кромпир.

„У тим тешким временима, пацови су нам служили као преко потребна храна", каже Рани за ББЦ.

„Научила сам да их ловим још као веома мала."

Вештине опстанка које је Рани стекла као дете сада помажу њеној породици да се прехрани - они кувају пацове најмање двапут недељно.

Народ Ирула једе врсту пацова која се може наћи у пиринчаним пољима, а не оне који се обично могу срести по кућама.

„Огулимо кожу пацова, испечемо месо на пламену и поједемо га. Понекад га исецкамо на ситне комаде и скувамо га са сочивом и сосом од тамаринда", каже Рани.

Житарице које пацови сакрију у рупама Ируле такође сакупе и поједу.

„Пилетину или рибу могу да приуштим једном месечно. Пацова има у изобиљу и бесплатни су", додаје она.

'Пијем блатњаву воду, а виђала сам како људи једу лешеве животиња'

Уједињене нације кажу да се Сомалија суочава са катастрофалном глади, а најгора суша у земљи у последњих 40 година већ је раселила више од милион људи.

Четрдесетогодишња мајка седморо деце Шарифо Хасан Али једна је од тих расељених.

Она је морала да напусти своје село и путује више од 200 километара, углавном пешице, из региона Доњег Шабела до привременог смештаја на ободу главног града Могадишуа.

За то јој је требало пет дана.

„Током путовања јели смо само једном дневно. Кад није било много хране, хранили смо само децу и гладовали", каже она.

На путу до престонице присуствовала је неким шокантним сценама.

„Река је потпуно пресушила. Врло мало воде је дотицало годинама, па смо морали да пијемо блатњаву воду", каже Хасан Али.

„На путу до Могадишуа видела сам стотине угинулих животиња. Људи једу чак и стрвине и кожу са њих."

Хасан Али је некада имала 25 крава и 25 коза. Све су страдале у суши.

„Нема кише и ништа не успева на мојој фарми", каже она.

Она сада зарађује мање од два долара дневно перући туђу одећу - недовољно да плати храну.

„Једва могу да платим килограм пиринча и поврћа које иде уз њега, и никад га нема довољно за све. Ова суша нас је веома тешко погодила."

Она добија мало помоћи од добротворних организација, али каже да то и даље није довољно.

„Немамо ништа", каже Хасан Али.

'Моја породица зависи од бачене коже и костију'

Последње две године, Линдиналва Марија да Силва Насименто, шедесеттрогодишња пензионерка из бразилског Сао Паула, једе кости и кожу коју баце локални месари.

Ова пензионерка има дневни буџет од само четири долара да прехрани себе, мужа, сина и двоје унука.

Не може да приушти месо, тако да одлази до различитих месара и купује пилеће кости и кожу.

Чак и то кошта око 0,70 долара по килограму.

„Кувам кости са комадима меса који остану на кожи. Додам пасуљ за бољи укус."

Пилећа кожица, каже она, пржи се без уља у тигању, а маст која настане сакупи се и сачува.

Лидниналва је чува у празним теглама мајонеза и теглама сурутке, и у њој касније пржи другу храну.

„Ни не помишљам да купујем воће, поврће или слаткише. Раније сам имала замрзивач пун меса и поврћа, а у фрижидеру сам имала купус, парадајз, црни лук, било је свега сасвим довољно", каже она.

„Данас је он празан и једино што имам је црни лук у чинији за воће."

Линдиналва је изгубила посао током пандемије корона вируса, а њен син је такође незапослен.

„Ослањам се на донације у храни од људи које познајем и добијам мало помоћи од локалне католичке цркве. Тако преживљавам", каже она.

Више од 33 милиона људи у Бразилу живи гладујући, према скорашњем извештају Бразилске мреже за снабдевеност храном.

Нова студија објављена у јуну показала је да више од половине становништва пати од недовољне снабдевености храном.

„Месари често кажу да немају кости", жали се Линдиналва.

Она каже да мора да једе што мање да би сачувала што више хране.

„Преживљавам и од вере да ствари морају да крену набоље у неком тренутку."

'Моја деца и ја смо преживели на воћу црвеног кактуса'

„Нема кише и нема жетве. Немамо шта да продајемо. Немамо новца. Не могу да приуштим да једем пиринач."

Фефиниаина је двадесетпетогодишња мајка двоје деце са острва Мадагаскар у Индијском океану.

Две године са мало падавина уништиле су усеве и десетковале стоку.

Због тога, више од милион људи гладује, према подацима УН-а.

Фефиниаина живи у граду Амбосарију, једном од најтеже погођених сушом.

Она и њен муж зарађују за живот продајући воду.

„Кад зарадим новац, купим пиринач или касаву. Кад немам ништа, морам да једем воће црвеног кактуса или одем у кревет гладна", рекла је она за ББЦ преко Уницефовог преводиоца.

„Већина људи овде једе воће кактуса. Помало има укус као тамаринд."

„Једемо га последња четири месеца и сада оба моја детета имају пролив."

Светски програм за храну известио је прошле године да на јужном Мадагаскару „људи једу белу глину са соком тамаринда, кактусово лишће, дивље корење, само да би им мало уминула глад."

Ово воће можда омогућује Фафиниаиној породици да остане у животу, али оно не пружа витамине и минерале који су им неопходни - њено четворогодишње дете је једно од многих које се лечи од неухрањености.

„Чак и ако падне мало кише, можемо да уберемо мало нечега. Можемо да једемо слатки кромпир, касаву и воће", каже Фефиниаина.

„И не морамо да једемо воће кактуса", додаје.

Светски програм за храну каже да је свет гладнији него икад.

Он за ову „сеизмичку кризу глади" окривљује четири фактора: рат, климатске шокове, економске последице пандемије ковида-19 и раст цена.

„Оперативни месечни трошкови Светског програма за храну су 73,6 милиона долара виши од просека из 2019. године - што је невероватан раст од 44 одсто", наводи извештај из 2022. године.

„Вишак који се троши на оперативне трошкове претходно је могао да нахрани четири милиона људи на месец дана."

Али организација тврди да сам новац неће окончати кризу: уколико не буде било политичке воље да се оконча рат и озбиљно посвети заустављању глобалног загревања, „главни покретачи глади наставиће неометано да дивљају", закључује се у извештају.

Додатно извештавање: Фелипе Соуза

Погледајте видео: Глад и смрт у Етиопији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]